Deset najboljih

Prevedena proza Nobelovska posla Sudeći po entuzijazmu i preduzimljivosti domaćih izdavača, tzv. prevodna književnost, osobito proza, već godinama – narodski kazano – ide kao ‘alva. Slučaj mnogostruko ponavljanih i skoro isto toliko puta “piratizovanih” knjiga Paola Koelja i Dena Brauna to samo najbolje ilustruje, a ubedljivo potvrđuje skoro nedogledan niz novih izdanja ekspresno prevedenih bestselera i (mega)hitova sa svih strana sveta. Na primedbe o populistički orijentisanom izboru najvećeg broja naslova izdavači i knjižari spremno će odgovoriti da je neuporedivo bolji bilo kakav čitalac koji kupuje i čita nego onaj koji to ne čini. Ovakvom, “minimalistički” uobličenom obrazloženju teško je prigovarati, pogotovo u okrutnim uslovima tržišne utakmice u kojima šira ciljna grupa čitalaca neretko znači i izvesniji opstanak onima koji žive od publikovanja knjiga. Uostalom, savremena kultura na izvestan način je relatizovala granice između nekomercijalne i komercijalne, “autorske” i “popkulturne” umetnosti, omogućavajući svojim relaksiranim “konzumentima” različito dozirana zadovoljstva i uživanja. Naravno, i u takvim okolnostima moguće je pitati se o standardima, recimo prevodilačkim i redaktorsko-lektorskim, koji kod nas, reklo bi se, često nisu na nivou proseka, odnosno o racionalnosti (ne)planskog publikovanja, kao u slučaju decenijama čekanog Muzilovog Čoveka bez osobina/svojstava, prošle i ove godine štampanog u dva potpuno različita i stoga neminovno “rivalska” prevoda. Obratan primer predstavlja izdavačka istrajnost na predstavljanju zanimljivih i značajnih, a kod nas doskora nedovoljno čitanih i poznatih pisaca, u slučaju Geopoetikine “kampanje” s romanima Orhana Pamuka (čak pet naslova), odnosno Agorinog sluha za pripovedno umeće Doris Lesing (tri romana), upravo u poslednje dve sezone nagrađena nobelovskim tiražno-čitalačkim i poslovnim “stimulansom”. Nešto slično u budućnosti moglo bi da se desi i s Donom DeLilom, Harukijem Murakamijem (Geopoetika), Ijanom Makjuanom (Paidea), Salmanom Ruždijem (Alfa/Narodna knjiga) ili pak Davidom Grosmanom (Arhipelag). Osim u jednom slučaju (B. Peres Galdos), ni preostali autori sa naše liste nisu daleko od ovakvog statusa, budući da se radi o spisateljski aktivnim i aktuelnim piscima koji predstavljaju sam vrh u književnostima kojima pripadaju. Tihomir Brajović MUZIČKA UMETNOST Pomeranje granica Godina 2007. bila je period relativno zanimljivih muzičkih ostvarenja. U hronološkom sledu izdvojili smo najuspešnije. Pepe Romero (Gitarart) je slušaocima otvorio drugačije Rodrigove gitarske prostore od onih sa kojima se uobičajeno susreću i potvrdio koliko je lutanja i pogrešnog tumačenja često prisutno u pristupanju tom specifičnom tekstu – Romero ne samo da ga precizno kontekstualizuje, već nalazi način da dopiše značenje partiturama nemalo pohabanim od sveopšte i svakojake upotrebe. Sedmočlani ansambl gitariste Renea Obrija (Gitarart) orijentisan je isključivo na stvaralaštvo svog vođe. Wegova muzika izvore ima u višegodišnjoj usmerenosti ka teatru i filmu: asocijativnost, spretno interžanrovsko uklapanje. Upravo su nepretenciozna intimnost ove muzike i lakoća izražavanja njenih interpretatora ujedinili sve kategorije slušalaca. Kšištof Penderecki (Jugokoncert) ovoga puta je dirigovao bez slavljeničkog povoda ali po običaju, u društvu odličnog orkestra (Sinfonietta Cracovia) i solista (Tatjana Vasiljeva, David Geringas i Laslo Fenjo), i premijerno izveo novije delo svog opusa: Koncerto grosso za tri violončela i orkestar (2001) barokom deli oduševljenje spektaklom i senzornim iskustvima; konstitutivni elementi su kombinovani na način paralelan dinamizmu epohe baroka ali su, logično, tehnološki i kulturalno sasvim drugačiji. Zajednički rođendanski povod okupio je 26. aprila na istoj muzičkoj sceni više od pet stotina izvođača. U izvođenju Rekvijema Hektora Berlioza učestvovali su, pod upravom dirigenta Bojana Suđića i uz solistu DŽozefa Volvertona, horovi i simfonijski orkestri RTS i Fakulteta muzičke umetnosti, akademski horovi Collegium Musicum, Španac i Obilić-Krsmanović. Wegov Betoven i Buzoni bili su odlični, ali, ono što Leonidas Kavakos (12. maj, Centar za muziku Kolarčeve zadužbine) čini besprekorno jeste tumačenje muzike 20. veka. Čuli smo oneobičeno, divlje “nasrtanje” na sonatu Ballade Ežena Isaija, vraćanje muzike Bele Bartoka (Sonata br.1) prostorima zaboravljenih rituala. Pučinijeva Madam Baterflaj u režiji Dejana Miladinovića (Madlenijanum) obrela se u ulozi sajber-gejše. Granice su ono čime se treba igrati, što treba pomerati – u tom se činu može naći zadovoljstvo, čini se da poručuje ovaj reditelj. On daje specifično čitanje/usvajanje teksta prevazilaženjem proste, didaktičke kritike, kritike kao slamanja argumentacije, kritike kao svađe, i sa pojmom sloma kao ne nužno negativne situacije. Miša Majski je uz pomoć ansambla Virtuosi Italiani (Jugokoncert i Sava centar) priredio najuzbudljivije izvođenje Hajdnovog Prvog koncerta za violončelo i gudače koje pamtimo. Gidon Kremer (Bemus, Jugokoncert) se odlučio na iskorak u formi koncertnog prezentovanja filmske muzike. Dopisuje joj teatarske atribute i to čini beskrajno duhovito – najlepši poklon koji je mogao da načini ovoj (ne znamo zašto), još nepriznatoj umetničkoj vrsti! David Geringas (još jednom na “spisku” deset najboljih), Leonard Slatkin i londonski Kraljevski filharmonijski orkestar (Jugokoncert i Sava centar) su prekrasan spoj vrhunskog soliste, dirigenta i orkestra – prilična retkost za beogradske prilike. Poljski gudački kvartet Šimanovski (Madlenijanum) jeste najprijatnije ovogodišnje otkriće na polju kamerne muzike. Marija Ćirić ARHITEKTURA Graditeljski zamah Retki su periodi u istoriji naših gradova, posebno to važi za Beograd, kada se toliko gradilo kao danas. Nad siluetom glavnog grada stalno se umnožavaju kranovi, najviše u ravnici na levoj obali Save, ali su sve brojniji i na pobrđu pod Avalom. Širi se izgradnja, doduše usporenije, ali i postojano, i u drugim našim gradovima. Proteklu građevinsku sezonu u prvom redu je obeležila pojava bar desetak super, hiper i mega marketa (kako ih, već, vlasničke firme, po nekoj svojoj klasifikaciji, nazivaju), pa i prvi naš pravi šoping-mol. Međutim, u arhitektonskom domenu oni su ostali na nivou prosečnih rezultata. No, istovremeno, protekla godina je donela dovoljno širok izbor kvalitetnih zdanja drukčijih namena od kojih smo i formirali našu listu. Čelno mesto u našem redosledu pripalo je Metals banci ostvarenoj izuzetno uspelim pristupom autorskog “total dizajna”, što je svakako svrstava među savremena arhitektonska znamenja Novog Sada. Na padini ispod Ortopedske klinike sagrađeno je naselje sa 11 objekata i ukupno 77 stanova u vešto komponovanom kaskadnom nizu uz dosledni neomoderni oblikovni pristup. Inventivnim plastičnim modelovanjem uskog pročelja poslovne trospratnice, Francuska ulica je dobila lepo savremeno osveženje. Skladan proporcijski red, odmeren fasadni ritam i primerena upotreba metala, stakla i kamena krase izduženi korpus dvospratnice u Bloku 37. Dobro vođenom gabaritnom razuđenošću, slikovitim mrežasto satkanim fasadama i koloritnom svežinom, Holidej-in sa halom Ekspo XXI dobrodošla je novina u novobeogradskoj arhitekturi. Na susednom Vetfarmu zapaženim kompozicionim spojem administrativnog i industrijskog oblikovnog jezika sagrađen je jedan od uspelijih novobeogradskih objekata. Kao prvi objekat u Bloku 26 (prekoputa SIV-a), veliki dvojni poslovni kompleks Granje je svojim kvalitetima najavio dobre dane za ambiciozno planiran budući centar Novog Beograda. Ograničena sredstva za 96 socijalnih stanova u kragujevačkom naselju Aerodrom nisu bila ograničenje za kreativan autorski domet izražen usklađenom prostornom saradnjom tri objekta, rafiniranom fasadnom obradom i, naročito, vedrim koloritom. Među sve brojnijim svakovrsnim vilama, porodična kuća S. T. ističe se maštovito razvijenom osnovom uz odmeren savremeni tretman eksterijernih površina i njima primeren unutrašnji ambijent. Enterijer prodavnice cipela Casa Dei odlikuje kod nas retko viđena stilska doslednost u znalački sprovedenom minimalističkom duhu od najsitnijih detalja do ukupnog prostornog okvira. Od pratećih događaja istakli su se veoma uspela Nedelja arhitekture u organizaciji Društva arhitekata Beograda, izložba “Srpska arhitektura 1980-2005.” koju je, po izboru Q. Miletić-Abramović, priredio Muzej primenjene umetnosti, i veliki internacionalni konkurs za Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu. Među publikacijama vredni beleženja su “Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-1941.” A. Ignjatovića (Građevinska knjiga), “Bioklimatska arhitektura” M. Pucar (IAUS), “Nova paradigma u arhitekturi” Č. DŽenksa u prevodu M. Milosavljević (Orion art) i novi brojevi časopisa DaNS (Društvo arhitekata Novog Sada). Milorad H. Jevtić Filozofija Nova podela Postaje očigledno da je u savremenoj filozofiji, bar od sredine prošlog veka i prodora danas gotovo zaboravljene postmoderne u filozofiju, došlo do podele na filozofe koji filozofiju praktikuju kao način pisanja i one koji još uvek zastupaju tradicionalno shvatanje filozofije, koja je nešto više i značajnije od samog pisanja, koje pripada fikciji, a ne istini ili nauci. O tome sam pisao povodom Belančićeve knjige eseja “Zakon pisanja”. Dva su razloga zbog kojih sam ove godine izdvojio domaće autore. Prvo, to su oni koji nisu kako je to rekla Divna Vuksanović, “činovnici u filozofiji, odnosno struci”, jer se ne bave jedino istorijom filozofije, već nastoje da pišu o problemima savremenog života. I drugo, pišući o ovim pitanjima ovi autori su svesni da ovde ne postoje gotovi teorijski obrasci, ili teorije i da je zato samo pisanje jedini postupak artikulacije ovih nepoznatih i otvorenih entiteta, kao što su samo pisanje, mediji, ili sam čovek, izvan poznatih teorijskih koncepcija, čak i same psihoanalize, o čemu piše Petar Jevremović. Nenad Daković STRIP Rezimiranja Ako je 2006. okarakterisana kao godina teorije, kako tek označiti ovu?! Pored tematskih brojeva časopisa za kulturu (na primer, “Think Tank” br. 17 i 18 iz Leskovca, urednika Saše Stojanovića, ili “Pressinga” br. 8 iz Niša, urednika Dejana Stojiljkovića i Marka Stojanovića) sa mnoštvom tekstova o stripu i ogromnog broja osvrta i eseja sa velikih srpskih sajtova i portala (“UPPS”, “Strip vesti” Zlatka Milenkovića, “Rastko”...), u 2007. je objavljeno čak pet specijalizovanih teorijskih knjiga (osim tri sa liste, zapažene su i antologije “Novosadski strip” Svetozara Obradovića i “Zrenjaninski strip almanah” Branka Đukića). Svaka je na svoj način dragocena i drugačija. One se ne podudaraju ni po pristupima, ni po metodima izlaganja i analize materije, a skoro da se ne preklapaju ni po temama ili vremenskim periodima koje obrađuju. No, zajednički su im, kao i nekim drugim izdanjima sa ove liste (na primer, “Studiju za novi strip” ili “Maksimu”), manje ili više nostalgični pogledi unazad, sa očiglednom težnjom da se istraživanja, projekti ili opusi, posle više decenija mukotrpnog rada na njima, sa veće vremenske distance konačno zaokruže, rezimiraju i, sa velikim olakšanjem, okončaju ili etabliraju. Najbolji poznavalac istorije i faktografije srpskog stripa, Beograđanin Zdravko Zupan, konačno je, uz velike podsticaje i podršku pančevačkih poštovalaca njegovog rada, stripara Aleksandra Zografa i kritičara Vase Pavkovića, koji je ujedno bio i recenzent izdanja, objedinio svoja trodecenijska istraživanja i parcijalno publikovane tekstove o istoriji srpskog stripa, te ih objavio u jednoj knjizi. Nažalost, ona je i svojevrsna “labudova pesma” jedne od tri najznačajnije godišnje srpske smotre stripa, pančevačkog festivala “Grrr” (2002-2007), koji je promocijom ove knjige (istovremeno i kataloga poslednje istoimene propratne izložbe pre gašenja festivala), definitivno okončao postojanje. No, zato su preostale dve, saloni u Leskovcu i u beogradskom SKC-u poslužili kao izuzetno važna okupljališta stvaralaca i izdavača. I Srećko Jovanović, bivši glavni urednik nedavno ugašenih “Dečjih novina”, nekada najznačajnijeg srpskog izdavača, prvenstveno domaćeg stripa, je, posle više od decenije kako je napustio ovu kuću, objavio svoje dragocene memoare sa osvrtima na njeno delovanje, postignute domete i neostvarene ciljeve. Iako je “Beli put” nesumnjivo izdavač najobimnijih ovdašnjih prevedenih stripskih knjiga, među kojima se 2007. izdvajaju monumentalni dvotomni “Metabaroni”, “Sambrovi” i “Tamo gde pogled ne dopire”, kao i prvi stripski izdavač koji je u okviru Tribine Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7 promovisao jedno komercijalno stripsko izdanje (“Sendmen” Nila Gejmana, maj), malu prednost na listi ipak smo dali “Sistem komiksu – Moro” jer je, pored mnoštva naslova, objavio čak sedam vrhunskih albuma koje su, prvenstveno u inostranstvu, stvarali srpski stripari. “Luksor” je jedini izdavač koji je bez prekida dvanaest meseci angažovao srpske stripare oko nekih serija (“Faktor 4” i “Divlja magija”) i to treba, bez ulaženja u vrednovanje, i registrovati i pozdraviti. U aprilu su kanadski naučnici-geolozi, istražujući tlo u Srbiji, pronašli stvarni mineral, po sastavu istovetan fiktivnom kriptonitu, u američkim stripovima inače pogubnom po “Supermena”, dok su stanovnici Podrinja viđali čoveka – slepog miša koji im je kucao na prozore, e da bi zatim odletao kao “Betmen” (našem prostodušnom svetu je bilo teško da izgovori “Betmen”, pa ga je u izjavama novinarima nazivao “Betoven”), ali to je druga strana cele ove naše sumanute svakodnevice, međ’ javom i međ’ snom... SLOBODAN IVKOV