Kloniranje je poput čekića

Svaka oblast ljudske prakse, u principu, se odlikuje specifičnim odnosom moralnog kriterija i onih vanmoralnih vrednosti koje su karakteristične za tu oblast. Zato imamo različite oblasti ili grane primenjene etike. Jedna od najvažnijih i najrazvijenijih oblasti primenjene etike svakako je medicinska etika ili bioetika. Svedoci smo brzog i ogromnog razvoja medicine u poslednjih nekoliko decenija. Taj razvoj proizvodi dalekosežne posledice ne samo na život ljudi nego i na pojmove i vrednosti koje čine sadržaj našeg života. Sa razvojem medicinske nauke sve se više suočavamo sa mogućnostima koje ranije nisu postojale i koje nas teraju da donosimo odluke sa kojima se ranije nismo suočavali. Mnogi postupci koji su nekada bili nemogući ili pak skupi i rizični postali su ne samo mogući nego i dostupni i priuštivi za mnoge. To je za rezultat imalo razvoj jednog liberalnog i permisivističkog tipa argumentacije koji je dopuštao široki okvir slobode u tretiranju značajnih životnih pitanja. Opseg onoga što može da se uradi naglo se povećao a da pri tom nismo uvek imali spreman odgovor na pitanje šta od toga sme ili treba da se uradi. To su neka od ovih pitanja (abortus, eutanazija, asistirana humana reprodukcija, surogacija materinstva, komatozna stanja i definicija smrti, kloniranje, transplantacija organa, genetski eksperimenti) učinilo prevashodno političkim pitanjima. Suočen sa novim mogućnostima život nije mogao da čeka. U okviru onoga što je postalo realno moguće pojavili su se slučajevi koji su odredili šta će biti nove prakse i proizveli jednu novu realnost. Većina tih slučajeva je detaljno opisana i proanalizirana u knjizi Klasični slučajevi medicinske etike: Opis slučajeva koji su uobličili medicinsku etiku, sa njihovom filozofskom, pravnom i istorijskom pozadinom, Gregorija Pensa (Gregordž Pence), koja je upravo izašla u ediciji “Primenjena etika” Službenog glasnika Srbije. Do sada su izašle sledeće knjige: “Fer-plej: Etika sporta”, “Ekološka etika”, “Kompjuterska etika”, “Klasični slučajevi medicinske etike”, “Politička etika i javna služba”, “Etika i seks” i “Novinarska etika”. Cilj edicije je uvođenje u najvažnije oblasti primenjene etike i knjige koje se u njoj objavljuju predstavljaju najbolje tekstove koji se u svetu mogu naći u ovoj oblasti. U Americi knjiga je imala više izdanja (upravo je ove godine izašlo njeno peto izdanje), i postala je nezaobilazan priručnik medicinske etike na tamošnjim univerzitetima. Gregori Pens je profesor filozofije na Medicinskom fakultetu i na Odeljenju za filozofiju Univerziteta Alabama u Birmingamu. Profesor Pens je bio ljubazan da odgovori na nekoliko pitanja koja smo mu postavili. Na početku razvoja bioetike smo imali pitanje prava da se umre i pitanje abortusa. Jedan od kriterija za utvrđivanje demarkacione linije u razvoju fetusa, koji bi mogao da označava nastajanje ličnosti, koji se razmatra u vašoj knjizi je i neurološki kriterijum. Da li mislite da ovaj kriterijum može da se primeni i na pitanja određenja trenutka smrti? Drugim rečima, da li ono što određuje trenutak nastanka života može da se primeni i na određenje njegovog kraja? Da li mislite da mi sada imamo adekvatnu definiciju života i smrti? - Neurološki standardi ličnosti na obe strane života, njegovom početku i njegovom kraju, nam daju polaznu tačku sa koje možemo početi da razvijamo sistem javnog odlučivanja o tim pitanjima. Po mom mišljenju odsustvo moždanog talasa u ljudskom embrionu znači da se ne radi o ličnosti, baš kao što odsustvo moždanog talasa u ranije živom ljudskom telu znači da je ono mrtvo. Još jedno pitanje o abortusu: Kažete da su sada, “25 godina od njegove legalizacije u Americi …strasti po pitanju abortusa i dalje uzavrele”, ali takođe da je “sve jasnije” da Vrhovni sud SAD neće dovoditi u pitanje zakonitost abortusa”, iako nacionalni konsenzus po tom pitanju nije postignut. Da li to znači da smatrate da skorašnja zabrana abortusa u Južnoj Dakoti, i slične inicijative ranije, ne predstavljaju pravni izazov odluci Roe vs. Wade? - Protivnici abortusa stalno iznova stavljaju u pitanje odluku vrhovnog suda Roe vs. Wade Šodluku iz 1973, kojom se abortus u SAD legalizujeĆ, i slučaj Južne Dakote samo je poslednji takav slučaj. Ali kao što se razjašnjava i pokazuje u petom poglavlju Klasičnih slučajeva, u kome se detaljno razmatra pitanje abortusa, Vrhovni sud Sjedinjenih Država stalno iznova uspeva da protumači ovu odluku tako da je ne dovede u pitanje. Mislim da je ona bezbedna za duže vreme. Histerija oko asistirane humane reprodukcije (IVF) je poodavno iza nas. Da li mislite da će se isto desiti i sa kloniranjem? Kako vidite budućnost kloniranja? - Da, histerija o asistiranoj reprodukciji je prošla, ali smo sada usred iste takve situacije u pogledu reproduktivnog kloniranja. Međutim, progres embrioničkog humanog kloniranja se nastavlja. U poslednjem broju časopisa Nenj England Journal of Medicine vodeći američki istraživač na tom polju, Yon Gerhart (John Gearhart) izveštava o novim velikim prodorima na tom planu. Mislim da ćemo uskoro moći da značajno razvijemo ćelijsku medicinu za različite bolesti kao što su Parkinsonova, i da će to postepeno promeniti naše intuicije i o reproduktivnom kloniranju. Kao što oponenti kažu: “Kloniranje je kloniranje kloniranja”. Još jedno pitanje u vezi kloniranja. U svom tekstu “Četiri pitanja o etici” (“Four Questions about Ethics”, preštampanom u knjizi Ethical Issues in Human Cloning) razmatrate slučaj u kome se kloniranje koristi za očuvanje nekih etabliranih vrednosti kao što je porodični i nacionalni identitet (u slučaju u kome to vodi “konfirmaciji istorije Jevreja koja ide u prošlost pet hiljada godina”). Da li mislite da kloniranje takođe može da ugrozi i možda razori neke bazične institucije života kako ga danas poznajemo ili da ih radikalno promeni do neprepoznatljivosti, menjajući drastično te institucije (možda upravo porodicu, a zatim i roditeljstvo, distinkciju otac/majka, itd.), i da odvede do stvaranja sveta koji bi bio kardinalno različit od našeg sadašnjeg sveta, u kome neke od tih institucija više ne bi postojale? - Kloniranje bilo koje vrste je sredstvo, poput čekića. Da li čekić može da se upotrebi za loše svrhe? Naravno! Da li može kloniranje? Naravno! Ali zašto odbaciti jedno po svom značaju tako izuzetno otkriće u istoriji medicine, ovo veoma vredno sredstvo, samo zato što neko može da ga loše upotrebi? To bi bilo smešno. Slučajevi Kvinlan i Kruzan imaju neku vrstu nastavka u slučaju Teri Skjavo (opisanom u vašoj poslednjoj knjizi, Osnovi bioetike ŠThe Elemenst of Bioethics, 2007Ć, kao pitanje o tome kada pacijent gubi svojstvo osobe). Možete li nam reći nešto više o ovom slučaju – šta on važno donosi na polju bioetike? - Slučaj Skjavo nije zapravo fokusiran na pitanje personalnog identiteta već na pitanje politizacije unutrašnje, nacionalne bioetike u Severnoj Americi. Ranije su takvi slučajevi bili ostavljeni na odlučivanje porodici i nisu bili predmet javne manipulacije od strane političara za dobijanje političkih poena. Slučaj Skjavo predstavlja loš presedan. Nažalost, Katolička crkva je imala veliku ulogu u ovoj politizaciji mešajući se u privatni život porodica. Da li ste iznenađeni da je nakon toliko mnogo godina Oregon još uvek jedina savezna država u kojoj je legalizovano asistirano umiranje, kroz program “Smrt sa dignitetom”? - Zaista je neobično da nijedna druga savezna država osim Oregona nema polulegalizovano umiranje uz pomoć lekara, ali ono što još više iznenađuje je da su kritičari tvrdili da će hiljade Oregonaca iskoristiti zakonsku mogućnost (da umru uz pomoć lekara) svake godine dok je u stvarnosti samo mali broj stvarno izvršio asistirano samoubistvo. Mnogo je više onih koji su dobili medikamente ali ih nisu iskoristili, jer ono što su oni želeli nije bilo samo umiranje već kontrola umiranja. U vašoj knjizi kažete: “Naš zdravstveni sistem je organizovan tako da zadovolji potrebe nadoknade troškova, a ne potrebe pacijenata”. Šta mislite o američkom zdravstvenom sistemu? Da li taj sistem usporava proces donošenja dijagnoza i odluka, i šta su posledice na planu pravde i njene distribucije u pogledu zdravlja i blagostanja običnog Amerikanca? - Američki medicinski sistem, kao i njegov ne-sistem nadoknade troškova, je u dubokoj krizi. Preko 45 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje. Hilari Klinton je mudro uzela ovo pitanje za svoju predizbornu kampanju, i za 45 miliona ljudi je to ozbiljno pitanje. Naravno, njeni planovi će zahtevati da mali biznisi plate veće poreze da bi se to ostvarilo, i to je razlog što se republikanci opiru univerzalnom zdravstvenom osiguranju. Ali već je došlo do izvesnog napretka: Oregon, Masačusets i Vermont već imaju svoje sopstvene sisteme koji su analogni osiguranju automobila, gde svaki građanin ima obavezu da kupi neku polisu osiguranja i svaki biznis je obavezan da to uradi.