Biznismen Sarkozi

Kad je pre sedam meseci stao na čelo Francuske, Nikola Sarkozi je nagoveštavao zagrljaj sa Amerikom. Slutilo se da će on, kao prijatelj Amerike, „Sarko Amerikanac”, ne samo popraviti odnose sa Vašingtonom, poremećene zbog invazije na Irak pre četiri godine, nego i da će odstupiti od degolovskog koncepta samostalne francuske spoljne politike. Sada izgleda da je on uspeo da zagladi netrpeljivost u francusko-američkim odnosima i da povrati savezničko poverenje, ali da se ipak nije u svemu priklonio Americi. Vašington je u njemu, posle Angele Merkel, dobio još jednog pouzdanog saveznika u Evropi. On je to potvrđivao u akcijama solidarisanja sa američkom politikom oko pitanja kao što su Iran, mirovni proces na Bliskom istoku, Kosovo, transatlantski odnosi. U drugim akcijama, međutim, Sarkozi je bio manje diplomata koga brine sudbina sveta, a više pragmatični biznismen koji spoljnu politiku podređuje nacionalnim ekonomskim interesima, i to bez neke upadljive doslednosti ili sklada između principa i prakse. Pošto je razgalio Amerikance, on je u poslovnom maniru naljutio Britance, zabrinuo Nemce, testirao Ruse, zastrašio Irance, podržao Palestince, ozlojedio Srbe i simulirao vernost NATO-u. Ali je najviše radio za sebe: sklopio je, samo sa Kinom i Libijom, ekonomske sporazume u ukupnoj vrednosti od 44,7 milijardi dolara. Britance je naljutio u dva maha: kad je uputio srdačne čestitke Vladimiru Putinu povodom pobede „Jedinstvene Rusije” na izborima za Dumu – dok je London uporno tvrdio da je ceo ruski izborni proces bio „neslobodan i nedemokratski” – i kad je bez zazora, izostavivši ustaljene mantre o ljudskim pravima i demokratiji, napravio poslove sa Kinom i Libijom. „Fajnenšel tajms” je ocenio njegovo ponašanje u prvom slučaju kao „skandalozno”, a „Gardijan” ga je, u drugom slučaju, optužio da je „ljudska prava žrtvovao za trgovinu”. Inače, ugovori s Libijom (o naoružanju, vojnoj opremi i izgradnji jedne civilne nuklearke) vredni su 14,7 milijardi dolara. Nemce je Sarkozi zabrinuo kad je Kini, gde su nemačke kompanije dosad poslovale gotovo bez konkurencije, prodao 160 „Erbasovih” putničkih aviona za 14,8 milijardi dolara i ugovorio izgradnju dve nuklearne centrale sa francuskom tehnologijom za blizu 12 milijardi dolara. Ruse je Sarkozi testirao oko Kosova i budućnosti francusko-ruskih odnosa nakon Putinovog odlaska sa predsedničkog položaja. Predočavao je Putinu da je „neophodno” da Evropa bude jedinstvena u opredeljenju za nezavisno Kosovo, a da je takva Evropa i Rusiji važniji partner od Srbije. Treba samo naći rešenje „koje neće poniziti Rusiju”. Pošto nije naišao na razumevanje domaćina, usmerio je razgovor na ekonomsku saradnju, posebno u energetici i nuklearnoj oblasti. Francuska je spremna da investira u infrastrukturu Rusije (izgradnju autoputa Moskva-Petrograd), električnu mrežu i telekomunikacije. Nudi na prodaju putničke „Erbasove” avione, a otvorena je i za ulaganja ruskih kompanija u francusku privredu. Sledeći Amerikance, Sarkozi je pripretio Irancima novim strožim sankcijama. (Kušner je otišao i korak dalje: nije isključio ni oružani napad.) Takođe sledeći Amerikance, Sakozi je organizovao u Parizu međunarodnu donatorsku konferenciju za pomoć Palestini. Predsednik Abas je tražio 5,6 milijardi dolara, a učesnici skupa su mu obećali oko sedam milijardi. Stigao je Sarkozi i da pred Božić obiđe jedinicu od 300 francuskih vojnika u Avganistanu. NJegova izjava – da se u Avganistanu „vodi rat protiv terorizma koji NATO ne sme da izgubi” – morala je biti sa zahvalnošću primljena u Vašingtonu, koji sve teže pridobija saveznike iz Evrope za avganistansko ratište. Srbe je Sarkozi ozlojedio ne toliko svojim stalnim tvrdnjama da je „nezavisnost Kosova neizbežna”, koliko zalaganjem da se rasparča Srbija kako bi se očuvalo jedinstvo EU (koje je prva, inače, ugrozila Francuska, kad je odbacila evropski ustav 2005). Po njemu, „Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova, ako hoće u EU”. I još kaže: „Nije kriva Evropa što Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno.” A on Srbima „ne može da oživi maršala Tita”. Očigledno je, i bez površne ocene o srpskoj nostalgiji za Titom, da Sarkozi ne misli o prihvatljivom rešenju za Balkan, nego o spokojstvu u EU. Zato se može očekivati da on ponovo, u nekoj novoj akciji, pre bude biznismen, nego taktični diplomata. Već je preduzeo mere da Francuska počne da prodaje oružje Kini – čim SAD dopuste da se skine embargo, uspostavljen još 1989, posle krvoprolića na Tjenanmenu. Kinezima je rekao da su „kaznene mere odavno zastarele” i da ne odražavaju postojeće strateško partnerstvo između Evropske unije i Kine. Biznis, kao obično – što bi rekli Amerikanci.