Darvinovi rotvajleri

Na očigledno propadanje tradicionalne porodice, Vlada Srbije odgovorila je poreskim olakšicama i kreditiranjem prvog stana za bračne drugove, Pravoslavna crkva sve agresivnijim pozivima za povećanje nataliteta, a ovdašnje male i velike firme odgovorile su tim bildingom. Nudeći svojim zaposlenim osećaj pripadnosti kompanije sve više organizuju druženja posle radnog vremena i tokom vikenda. Kompanije tako istovremeno i leče otuđenost kao bolest koju su dugim radnim danom same izazvale. Savremeni koncept stvaranja timskog duha u firmi u mnogo čemu se razlikuje od prvomajskih roštilja na otvorenom i sindikalnih utakmica iz samoupravnog vremena. Iako se u samoj suštini svode na isto. Poslušnost i povećanje produktivnosti posledice su koje su očekivali kreatori dirigovane ekonomije nekada, a očekuju i prvaci slobodnog tržišta. Formalno, ni sindikalna druženja ni akcije tim bildingu nisu naredba, ali će se svako ko u njima ne učestvuje pre ili kasnije osećati kao otpadnik i posredno ostati bez privilegija kolegijalnosti. Tim bilding se dešava na zatvorenom ili otvorenom, u grupama po vrsti profesije ili nasumičnim, po principu radionica ili društvenih igara, iziskujući kreativnost ili samo opuštanje. Široku lepezu mogućnosti tim bildinga u zavisnosti od potreba kompanije kreiraju specijalizovane agencije kojima je jedina delatnost da daju savete u menadžerskim poslovima, podučavaju o boljim odnosima unutar firme i smišljaju način na koji će se u određenoj kompaniji najbolje primiti koncept tim bildinga. Osim čestih proslava sa povodima ili bez njih, najčešće akcije tim bildinga, a i primenjive na razne profile kompanija, jesu igra rata “paintball”, spuštanje konopcem “abseil”, speleo-avantura, adrenalinska, odnosno timska igra na visini od osam metara, kanu safari i rafting. I dok se mame i tate igraju s kolegama, deca se, takođe, igraju s dadiljama i iščekuju retke trenutke, kao što je deljenje novogodišnjih paketića deci zaposlenih. Taj praznik za decu, međutim, ne spada u tim bilding. Sociolog Ratko Božović smatra da je tradicionalna porodica na isteku, ali da nezgoda nastaje zbog toga što u zemljama u tranziciji ona nije zamenjena savremenom. “Weni iskonski sadržaji nisu nestali. Još uvek porodični bič ume da ošine, posebno, recimo, mlade devojke negde u Crnoj Gori ili nekim manje razvijenim sredinama. Ali, istina je da porodica više nije kolevka ličnosti. Zajedno sa degradacijom i svih drugih oblika života, degradirane su i porodične veze. I pre krize devedesetih godina, porodica je bila oslabljena, pa je njeno urušavanje bilo neizbežno. Jer u autoritarnim sistemima, porodične vrednosti i porodica bili su ono što se od njih očekivalo. Porodični odnosi bili su kolektivni čin. Mi smo bili ono što se od nas očekivalo. Ali devedesetih nije ostalo ništa ni od te kolektivne svesti”, kaže Božović. Kao i većina drugih sociologa, i Božović smatra da je puko preživljavanje i siromaštvo Srbije poslednje decenije dvadesetog veka, pratila i “duhovna suša”, a da je iz te banalizacije svakodnevnog života sasvim logično proizašao i poremećaj u komunikaciji sa decom. “Iako bi morala, iz porodice više ne proističe individualizacija. Mladi ljudi ne uspevaju da pronađu put do sebe samog. Oni nisu u mogućnosti da pronađu racionalnu samopotvrdu. Iz javnosti, i posebno uz pomoć reklama, stiže poruka da je novac slamka za spasavanje. Tako smo se našli u rđavo izabranom stilu. Mladi više ne pristaju na rigidne autoritete, ali pristaju na sve što vide kao šansu. Pa im se novac čini kao sloboda, a u stvari je njena redukcija. Problem društva u celosti je nedostatak perspektiva, procesi koji su vodili ka čulu budućnosti su blokirani, pa se mesto traži pod tuđim suncem.” Pravo na izbor, međutim, imaju oni koji ne moraju da rade za strane banke, velike korporacije, pa čak i domaća javna preduzeća sa modernim imidžom. Mali je procenat onih koji su zaista u prilici da ne izaberu životni stil koji se ne uklapa u filozofiju tim bildinga. A još je manji procenat mladih ljudi kojima ostaje vreme da imaju životni stil izvan radnog prostora. Socijalni život se tako odvija jedino na radnom mestu i eventualno izvan njega, s kolegama na piću, posle završenog posla. Iza naizgled lepe vesti, kojom direktori kompanija posebno vole da se pohvale, da se sve više brakova sklapa među njihovim radnicima, stoji, zapravo, nedostatak vremena da upoznaju nekog ko im nije kolega, a onda i sužavanje njihovog izbora bračnog partnera. Od već oženjenih i udatih se u razgovorima za posao otvoreno očekuje da ne proširuju porodicu određeni broj godina. Mogućnost trudnoće je najveća pretnja za svaku ženu koja želi da radi, ma kakve profesionalne ambicije da zahteva to željeno radno mesto. Svaka malo ambicioznija mlada žena, posebno ako je opredeljena za popularnu oblast menadžerstva, sa strahom će se suočavati sa majčinskim instinktima, ukoliko ih oseti. Od onih koji traže posao, a već imaju porodicu koja broji više od dvoje, prećutno se očekuje da im se obaveze prema deci neće uvažavati kao opravdanje za odsustvo sa “dobrovoljnih” i prekovremenih aktivnosti za jačanje timskog duha. Rade Pribićević, direktor za korporativne i regulatorne poslove regionalnog fonda “Danjub fuds” kaže za NIN da iz ličnog iskustva i iz komunikacije sa zaposlenima na nivou grupe i svih njenih kompanija zna da ljudi rado učestvuju u tim bilding aktivnostima. “Ako se dobro osmisle, te aktivnosti su veoma korisne. Dokazana je njihov veliki uticaj na produktivnost kompanije. Uspeh svake kompanije počiva na njenim ljudima. Najvrednije što jedna kompanija može da ima je ljudski kapital. U saradnji sa našim stručnjacima za human resources, agencije koje angažujemo organizuju i osmišljavaju programe aktivnosti. To su uglavnom treninzi, radni i poluradni programi, usmereni na razvijanje timskog duha i bolje upoznavanje, ili aktivnosti poput zajedničkih putovanja i zabavnih takmičenja na kojima zaposleni saznaju više jedni o drugima i stvaraju bolju međusobnu komunikaciju. Timska takmičenja mogu biti organizovana u okviru jedne profesije ili jedne grupe ljudi koji se bave istim poslom, ili mešovito. Posebno su korisne konferencije ljudi koji rade iste poslove, a rasuti su po celoj zemlji. Takvo godišnje okupljanje, imamo, na primer za prodaju u “Knjaz Milošu” i veoma su korisne za razmenu iskustava i osećaj povezanosti”, kaže Pribićević. Za svoje kompanije “Danjub fuds” organizuje jednom godišnje i događaje koji ne isključuju učešće porodice, ali to onda, prema Pribićevićevim rečima, nije tim bilding. “I takva događanja su, međutim, doprinos motivaciji i osećaju pripadnosti kompaniji”, kaže on. Koncept tim bildinga zapravo je i pronašao svoje opravdanje za eventualnu nepravdu koju bi mogao da nanese tradicionalnoj porodici u teoriji psihologa savremenika koji zastupaju tezu da roditeljstvo počinje i završava se obezbeđivanjem materijalnih uslova za školovanje i vaspitanje deteta. Najveći deo ličnosti je, kako su utvrdili istraživanjem koje je trajalo nekoliko decenija, određen genima i veoma mali procenat, tek trideset odsto, formira se pod uticajem vršnjaka i okoline. Genetska predodređenost oslobađa roditelje odgovornosti za postupke svog deteta i uopšte dilema roditeljstva, a državu oslobađa obaveze da ulaže u vaspitne i socijalne ustanove. Do popularizacije i šire primene ove naučne teze dolazi uporedo sa zamahom modernog načina života, produžavanjem radnog vremena i otvaranjem takozvanih konsalting agencija, agencija za savetovanje u poslovnoj politici, upravljanju kompanijom i potrebama zaposlenih. Kao bestseleri prodaju se knjige kognitivnog psihologa Stivena Pinkera, profesora na Harvardu, čija specijalizacija je razvoj jezika kod dece, a najpoznatiji je po popularizaciji ideje da je jezik zapravo instinkt, odnosno, biološko prilagođavanje oblikovano prirodnom selekcijom pre nego što je proizvod “opšte inteligencije”. Iako je izazvala mnoge polemike, ova u osnovi biologistička teza načinila je od svog tvorca najvećeg inspiratora kreiranja politike svetskih korporacija. Pinkerov kolega Ričard Dokins, takođe je decenijama posle promovisanja teorije “sebičnog gena”, tek devedesetih doživeo uspeh zahvaljujući podobnosti njegovog naučnog rada da objasni zašto je vreme provedeno u krugu porodice uzaludno, a još i neproduktivno. Prema njemu, čovek je samo prošireni fenotip, spoljašnjost kojom se geni služe za sopstvenu reprodukciju. Dokins, zbog krajnje radikalnog darvinizma na kome su zasnovane njegove teorije poznat i po nadimku “Darvinov rotvajler”, o svom najpoznatijem delu “Sebični gen”, kaže: “Ja ne zastupam moral utemeljen na evoluciji. Samo govorim o tome kako su stvari evoluirale. A ne o tome kako bi ljudi trebalo da se ponašaju... A ako iz knjige želite izvući pouku, čitajte je kao upozorenje. Upozorenje da od biološke prirode možete očekivati vrlo malo, ako poput mene želite izgraditi društvo u kome će pojedinci blagonaklono i nesebično sarađivati kako bi ostvarili zajednički cilj. Pokušajmo podučavati o blagonaklonosti i altruizmu, upravo zato što smo rođeni kao sebični.” O planiranju porodice i borbi među generacijama sve se, prema njemu, saznaje prostim odgovorom na pitanje: da li se roditeljima isplati da ulažu više u jednog potomka ili pružaju manje nego prvom kako bi se geni što pre proširili na sledeće potomke? Logika sebičnog gena pokazuje da s porastom opasnosti za prvog potomka raste i roditeljska briga. Ali je interes sebičnih gena roditelja što više proširiti gene na nove potomke, tako da se doba sazrevanja, odnosno ulog po jednom detetu smanjuje. Interes potomka je, opet, da se njegovi sopstveni geni šire. Pa će uprkos tome što imaju određeni broj istih gena kod braće i sestara za koje žele da se šire, svu pažnju privlačiti za sebe. Na primeru, Dokins ilustruje: “Ako nam se kaže da je neko imao dug i bogat život u svetu čikaških gangstera, imali bismo pravo nagađati o tome o kakvom je čoveku reč. Mogli bismo očekivati da ima kvalitete snage i grubosti, brzi prst na obaraču i sposobnost da privuče odane prijatelje. To ne bi bili nepogrešivi zaključci, ali iz poznavanja uslova u kojima je opstao i napredovao, možemo izvući neke zaključke o njemu. Glavni argument ove knjige jeste da smo mi, kao i sve druge životinje, mašine stvorene pomoću naših gena. Poput uspešnih čikaških gangstera, naši su geni, ponekad i tokom milion godina, opstali u svetu vrlo jake konkurencije. Stoga od naših gena očekujemo neki kvalitet. Tvrdim da je dominantan kvalitet koji moramo očekivati od uspešnog gena njegova bezobzirna sebičnost.” Tako je pala u vodu godinama potvrđivana teorija u psihologiji da se ličnost uz dominantan uticaj roditelja formira do sedme godine života. Dokinsova univerzalna načela prirode i pre svih genska selekcija postali su osnov nove naučne discipline – sociobiologije, i čvrsto opravdanje za izostanak roditeljske pažnje u uslovima gole borbe za radna mesta i stepenik više u korporacijskim hijerarhijama. Najstariji, japanski model tim bildinga, pa onda i američki, s rastom bogatstva društva polako iščezavaju. U Srbiji ovaj novi termin još uvek nije pronašao onoliko snažno uporište u agencijama kakvo ima u Hrvatskoj ili Sloveniji. Za sada su među zaposlenima u ovdašnjim kompanijama, ipak, najomiljenije one tim bilding igre koje im pre daju priliku da se osvete nadređenima, nego što razvijaju timski duh. Na primer, “igra poverenja” u kojoj tim zaposlenih u špaliru ispruži ruke na koje direktor skače s rizikom da ga njegovi radnici ne dočekaju. Taj podatak moguće je dvojako tumačiti. Tako da nam uistinu nedostaje timskog duha i da ga nije zgoreg širiti. Ili, opet, da je baš zato vreme potrošeno na građenje timskog duha u društvu koje se drži mota “da komšiji crkne krava” uzaludno, a na veliku štetu porodice i društvenog života pojedinca. Pa, ako hoćete, i nataliteta. Šta je “Team Building” Važno je samo da trening bude dobar. Ponekad se “ekipa” ostavi u divljoj prirodi sa nizom zadataka, a sve je praćeno nekim scenarijem. Svojevremeno su se zaposleni u japanskim kompanijama “igrali” Srba i Hrvata Teorijska definicija tim bildinga, iliti “izgradnje tima” u bukvalnom prevodu, otprilike bi glasila ovako: to je skup edukativno-rekreativnih aktivnosti u cilju podizanja pouzdanosti i efikasnosti tima. Početkom osamdesetih godina, britanski teoretičar menaymenta je utvrdio takozvani Apolo sindrom, kada grupa visokointeligentnih i sposobnih ljudi pokazuje slabije rezultate nego slabije osposobljena grupa, zbog lošeg timskog funkcionisanja. Setite se, recimo, fudbalske ekipe “Real Madrida” od pre nekoliko godina i ko je sve igrao za njih. Figo, Raul, Zidan, Ronaldo, Bekam. Najbolji igrači na svetu. Zvali su ih Galaktikosi, ali to nije bilo dovoljno za osvajanje trofeja. Nešto slično može da se dogodi i u poslovnom timu. Razloga može da bude mnogo. Recimo, previše pojedinaca sa ambicijama da postanu vođe, zbog čega se previše vremena troši na pokušaje da se sopstveno stanovište nametne kao dominantno (kao svađa oko izvođenja slobodnjaka). A na Zapadu odavno znaju da je vreme jednako novac. Zato kompanije organizuju specifična druženja za zaposlene, kako bi se ojačale međusobne veze među zaposlenima, da bi se ojačao timski duh, ali i da bi se kod pojedinaca prepoznale ili ojačale određene sposobnosti koje se mogu iskoristiti u poslu. Tim bilding događaji su specifične igre na specifičnim lokacijama, gde će se učesnici naći u situaciji da zavise jedni od drugih. Klasičan primer takve igre je “paint ball”, simulacija ratovanja. Ili odlazak na rafting ili jedrenje. To su sportovi koji i kod nas postaju sve popularniji. Postoje i specijalni “adrenalinski poligoni” sa različitim spravama i preprekama koje se savladavaju “timskom igrom”. Dakle, poželjno je da se ode dalje od “civilizacije” i urbanog života. Odlazak sa kolegama sa posla u kafanu, kao srpska verzija tim bildinga ne spada u ovaj vid psihološke pripreme zaposlenih. Isto važi i kada se koleginice skupe pa odu u bioskop ili na modnu reviju. Na Zapadu je tim bilding izuzetno zastupljen i stručno se planira. Čak postoje i specijalizovane agencije za planiranje i pripremu ovakvih događaja. Angažuju se i specijalizovani psiholozi koji procenjuju ponašanje zaposlenih, kao i naknadne efekte programa. Tim bilding često nije jeftin, ali kompanije računaju da se povećanom produktivnošću, na duže staze, dobija mnogo više nego što se uloži. Tako da se ponuda mogućih izleta gotovo svakodnevno povećava. Letenje avionima, vožnja glisera, yip-safari, i ko zna koliko još atraktivnih izleta na zemlji, vodi, snegu. U pojedinim susednim zemljama, o ovome se zna mnogo više. Ponajviše u Sloveniji i Hrvatskoj. U Hrvatskoj, recimo, tim bilding praksa se primenjuje već negde od 2000. godine. Strane kompanije su tamo počele da dolaze ranije, i sa sobom su donele i te nove navike, koje se mogu svrstati u ono što se zove “savremeno poslovanje”. Ivana Štrukelj, kopirajter u zagrebačkoj marketinškoj agenciji TFI, priča nam kako je bilo na jednom takmičenju u krstarenju, pre nešto više od godinu dana. “Iako se mi u agenciji izvrsno slažemo, pa se rado družimo i izvan radnog vremena, regata na kojoj smo sudjelovali dodatno nas je zbližila i povezala. To je zapravo osnovna ideja na kojoj počiva koncept tim bildinga. Zamijeniti svakodnevicu nekim aktivnostima van uredskog okruženja. Proporcionalno sa zahtijevnošću situacije, jača duh zajedništva. Primjerice, unatoč skučenom životnom prostoru jedrilice, groznom vremenu, pa i mučnini koju smo doživjeli, ali i iskusnijim i bolje opremljenim suparnicima, naša ekipa je u završila na sjajnom 2. mjestu u klasi. Tako da smo na kraju cijele priče imali osjećaj da smo, osim odmora i dobre zabave, nešto i postigli. Upravo je ta spoznaja učinila četiri dana tim bildinga uspomenom koje se uvijek rado sjetiš na piću s kolegama.” U Srbiji se tim bilding ne praktikuje toliko, ali kako se poslednjih godina i kod nas povećava uticaj “zapadnog poslovanja”, tako se i timovi sve više bilduju. Ivan Pejović iz firme “Reaction”, koja se bavi direktnim marketingom, kaže da je odlazak na ovakav događaj najbolji način za nekog ko je tek došao u firmu, da se upozna sa kolegama. “Neposredno pošto sam došao u firmu, organizovali su nam put u Banjaluku, gde smo imali seminar o strateškom planiranju. Tu smo imali teorijsko usavršavanje, predavanja i radionice. Drugi dan smo imali tim bilding. Išli smo na rafting Vrbasom. Bilo je to vrlo pozitivno iskustvo, pogotovo što sam bio nov u firmi. U takvoj atmosferi, ljudi su u prilici da se bolje upoznaju, ne samo onako ’kancelarijski’. Možeš da vidiš da je neko sa kim radiš živ čovek, koji ima svoje probleme. Posle se lakše razumete. Ima to svoju humaniju stranu”, kaže Ivan Pejović. Do titule se, dakle, ne stiže samo sa dobrim igračima. Važno je samo da trening bude dobar. Ali i zanimljiv. Ponekad se “ekipa” ostavi u divljoj prirodi sa nizom zadataka koje treba ispuniti, a sve je praćeno nekim scenarijem. Iz nekog akcionog filma ili iz života. Svojevremeno su se zaposleni u nekim japanskim kompanijama “igrali” Srba i Hrvata.