U duetu s predsednikom

U Pompeji, nesrećnom rimskom gradu ispod Vezuva, svoju podršku kandidatu za izbore duovira i edila, ugledni i neugledni građani iskazivali su tako što bi dozvolili da se na zidu njihove kuće napiše predizborna poruka. Pompejski “bilbord”, neka vrsta grafita, bio je vrlo sveden i glasio je, recimo, ovako: “Gaja Kuspija Pansu za edila, molim vas birajte. Purpurije s Parisovcima”. Ko je bio Purpurije – ne znamo, ali se negde spominje da je Paris bio glumac. A Parisovci valjda pompejski klub njegovih obožavalaca. Iako su duoviri i edili uživali i podršku trgovaca, ribara, krčmara, pa čak i lopova i barskih dama, koji su to javno iskazivali u natpisima na svojim kućama, nekako su glumci i svirači, rečju, zabavljači, kroz vekove i civilizacije u tom predizbornom cirkusu uvek zauzimali počasno mesto. Tako da, valjda, nikoga ne bi trebalo da čudi kad ugleda Gocu Tržan udobno smeštenu pored Borisa Tadića, Ružice Đinđić i Dušana Petrovića. I Barak Obama i Hilari Klinton su poslednjih dana na izborima za predsedničkog kandidata ponovo dokazali da ko ne razume i ne voli Holivud, ne razume i ne voli Ameriku. Uprkos prognozama Bila Orajlija. Naime, u svojoj vrlo uticajnoj emisiji The O’Reilldž Factor pre mesec dana na TV Foks njuz, brojeći “demokratske glumce”, Orajli je pokušao da nametne kako “istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je većinu Amerikanaca baš briga za podršku holivudskih zvezda koju uživaju razni kandidati”. I da “najbolji drug Uga Čaveza”, američki pevač i glumac Hari Belafonte (79), može samo da potkopa kredibilitet demokrate Yona Edvardsa u trci za kandidaturu. Iskusni Orajli se namerio na najslabijeg demokratu, ne čačkajući previše po zabavljačima iz tabora Baraka Obame i Hilari Klinton, pa je uspeo da izvede svoju računicu do kraja, najavljujući Edvardsov pad. Međutim, s Edvardsom ili bez njega, opet se ispostavlja da nije svejedno. Bar ne glumcima i kandidatima. U tome je rečit podatak da su pre nešto manje od godinu dana na skupu podrške Baraku Obami u hotelu „Beverli Hils”, Stiven Spilberg, Edi Marfi i ostali “beli zubi s crvenog tepiha”, za samo jedno veče, donirali milion i trista hiljada dolara mogućem kandidatu demokrata. Ulaznice za tu glamuroznu večeru u Holivudu koštale su 2.300 dolara, kolika je i maksimalna individualna donacija za federalnu kampanju. Holivud je, dakle, ništa drugo do izvor finansija za kampanje političara kojima su neophodne velike količine novca za kupovanje minutaže na televiziji. Koliko, međutim, vrtoglavi Holivud i milenijumima udaljena Pompeja imaju veze sa Srbijom? Razume se da imaju. Ne može Srbija mimo sveta i veka. Zašto bi se danas, sve sami srpski Parisi – ustručavali? Šta fali, rečju, Marku Živiću ili Svetozaru Cvetkoviću? Ili Lidiji Vukićević i Voji Brajoviću? Tihomiru Staniću? Branislavu Lečiću ili Nedi Arnerić? Kako kome, ali je sigurno da onaj novac holivudskih zvezda – nemaju. Neko je bio ministar, neko je sad ministar, neko je bio poslanik, neko je sad poslanik, neko je upravnik, neko se još trudi. Kao što se, recimo, godinama trudi Bogoljub Mitić, poznatiji kao Bata Đoša, glumac. Posle svoje političke golgote od SPO-a i SPS-a, preko Marijana Rističevića i G17 plus, osnovao je svoju partiju Pokret za jug Srbije. Nudio se i LDP-u, prošle godine. Za srpske tabloide je Đoša izjavio da bi se “za 300.000 evra, koliko je Čeda nudio onom Mikiju, učlanio i u neofašistički pokret”. I lepo kaže Đoša, maštajući o poslaničkoj klupi: “Pa kada su mogli Bata, Berček, Leka, Neda i Lidija, ne vidim nijednog razloga zašto i ja, bar jednom, ne bih mogao.” Zato je valjda spektakl koji gledamo ovih dana u plaćenom terminu na svim televizijama, neubedljiv, sklepan navrat-nanos u produkciji koja izgleda kudikamo jeftinije od “Zvezda Granda” i “VIP Velikog brata”. Jer se muči u pokušaju da namakne atmosferu sa izbora 2000, kad je skoro cela pop i rok, glumačka i sportska scena Srbije bila mobilisana “za istu stvar” i tvrdog šou-biznisa koji je uveliko razrađen u američkim i evropskim kampanjama, ali neprimeren zemlji u krhkoj demokratiji koja još uvek odlučuje o putu kojim treba da krene. Za početak, taj šou-biznis je neprimeren i zato što građani Srbije ne znaju ko političkim partijama plaća minutažu za preskupe televizijske termine, jer na političkoj sceni postoji jedan jedini konsenzus, da se imena finansijera stranaka ne znaju. Poređenje sa Holivudom je i više nego neumesno. “Vodeće političke partije prodaju se pred biračima, kao što se prodaju poznate marke televizora ili automobila”, rekao je prošle godine za NIN profesor dr Bernd Rabel, sociolog i kritičar nemačkog potrošačkog društva. I to je možda najtačnija slika brendiranog sveta koji smo i mi uvezli sa Zapada. Jer, i u korporacijskom i u političkom brendiranju sami proizvodi prestaju da budu važni. Zapravo, mnogo su važniji brend, robna marka, logo, odnosno estradno-politički performans koji u rezistentnom potrošaču/biraču treba da izazovu neko osećanje i namame ga na biračko mesto, ili u šoping, svejedno. Zato svaki sledeći izbori u zemlji Srbiji, sve više pate od manjka identiteta, čak i u slučaju predsedničkih izbora, što ne bi smelo da se dogodi s obzirom na liderski karakter naših najvećih političkih opcija. Ipak, kad slušamo govore dvojice najvećih favorita kojima se prognozira drugi krug, Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, prividno nema neke značajne razlike u osnovnim pitanjima: obojica su za očuvanje teritorije Srbije, obojica su protiv rata i za bolji život građana Srbije... Jedan se trudi da govori evropskije, drugi da govori nacionalnije. Zato je valjda ovom prvom i bila važna pobednica Eurosonga, a ovom drugom slavuj iz Mrčajevaca. Pa su se karte lepo promešale. Da je bilo i obrnuto, ne bi bilo značajnije razlike. Dragan Ćirić, direktor marketinške i PR agencije „Kontekst”, u razgovoru za NIN kaže da se u Srbiji ne može očekivati da će podrška popularne pevačice ili glumca određenom kandidatu ili političkoj opciji doneti značajan broj glasova, još manje – prevagu na izborima. Zato što živimo u zemlji u kojoj osnovna politička pitanja nisu rešena. Od statusa Kosova, ulaska u EU, NATO, odnosa prema Rusiji, do Haga i „suštinski nepromenjene politike centara moći prema Srbiji još od vremena Miloševića”. Dakle, u Srbiji se politika s pravom preozbiljno shvata. Pa se, veruje Ćirić, i podrška poznatih ličnosti određenoj političkoj opciji pre može opravdati kao sredstvo jačanja sopstvene ciljne grupe, a ne dobijanja glasova kolebljivaca. Jedini prostor gde taj celebritdž koncept u predizbornoj kampanji može da pribavi neočekivane glasove jesu mladi birači, po pravilu nezainteresovani za politiku. Kao što su Marija Šerifović, Goca Tržan, ili Aleksandar Šapić valjda dobri za regrutaciju mladih. „Marija Šerifović je odličan potez radikala, ne samo zbog mladih birača, već zato što je njeno pojavljivanje na predizbornom skupu bilo neočekivano i radikali su postigli da se o njima priča”, kaže Đirić. Najavljeni koncert Cece Ražnatović u Čačku izgleda da je nastavak prošlogodišnjeg saveza koji je narodnjačka koalicija sklopila sa folk divom, na proslavi Srpske nove godine. Tada je Srbija videla jedan od najvećih predizbornih koncerata, ali istraživači javnog mnjenja nisu nimalo uvereni da je Cecina podrška koaliciji DSS-NS donela bilo kakvu korist. Naprotiv. Možda će Velja imati više uspeha sa Cecom nego Koštunica. Taj političko-estradni cirkus nije samo karakterističan za predizborne kampanje, nego je odavno, još iz vremena Zorice Brunclik, Ivana Gavrilovića („200 na sat”), „Košave” Marije Milošević i „Pinka” Željka Mitrovića devedesetih, stasao kao sasvim prirodna veza turbo-folka i Miloševićevog režima. Doskoro smo, naime, probijali uši i bogu i narodu o razbijanju sistema vrednosti devedesetih, u tom i takvom turbo-miloševićevskom cirkusu, baš kao što danas još uvek nismo otpočeli ozbiljnu diskusiju o novom estradno-političkom braku koji predvode tragično okončani „Veliki brat” i TV B92. I tad je, naime, kao i sad, reč biznis bila ta koja je spajala politiku i estradu. U Srbiji su među srednjoškolcima najpoželjnija zanimanja političar i estradna zvezda. „Ta poželjnost se medijski proizvodi, a utemeljena je na količini novca koja se tu stvara. Zato je ključna reč u estradnoj politici koju mediji zdušno podržavaju, i reklo bi se pospešuju, zapravo – šou-biznis”, reći će profesor dr Divna Vuksanović, teoretičar medija. Ili kako je to u jednoj od srpskih predizbornih kampanja rekao Rambo Amadeus, koji je sebe pronašao u „ekspertskom” programu G17 plus: „Sve je to šou-biznis. Politika i estrada su jako bliski. I za jedno i za drugo moraš da imaš sociopatološke poremećaje, da uživaš u tome da si u centru pažnje i u osećaju više vrednosti.” To je onaj isti šou-biznis sa čuvene fotografije na kojoj se Americi i celom svetu smeše Anđelina Yoli, Kondoliza Rajs i Hilari Klinton posle nekog glamuroznog skupa koji je organizovala grupa Global Business Coalition za borbu protiv side, malarije i tuberkuloze. Ili tako nešto. Jedino zajedničko ovim trima damama je što su sve tri slavne i moćne. Ako je ko imao ikad prilike da čuje Anđelinu Yoli kako govori o sidi, mogao je da se uveri da ona o sidi i nema baš mnogo da kaže. Ali, kad nemaju pojma šta da urade, poznati kažu nekim ljudima koji će reći nekim drugim ljudima – šta da rade, posve je ironičan bio Yejkob Vajsberg, urednik on-line magazina Slejt, koji je povodom tog skupa napisao tekst „Kada poznati glume političare, a političari glume poznate”. Tako, što se više poznati i slavni uključuju u politička zbivanja, ili se čak upuste u političku borbu za kabinete, utoliko više senatori i sekretari kabineta vole da poziraju za Vanitdž Fair, pišu knjige sa svojim portretima na koricama i pojavljuju se sa Benom Aflekom i Yenifer Lopez na crvenom tepihu. Prevedeno na srpski, to vam je isto kao kad Snežana Dakić prvo ode da slika Suzanu Mančić u bazenu, pa onda u sličnom ambijentu uslika Velju Ilića, pa s Božidarom Đelićem prošeta po prodavnici. Još kad se u sve to estradno-političko-medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi, dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka svih vremena: „Na Marijinoj i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu Šutanovcu i svom predsedničkom kandidatu Borisu Tadiću). Zgodan primer je i porodica Bećković. Naime, akademik Matija Bećković je srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Wegovu kćer, pak, Olju Bećković, autorku emisije „Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično svrstavaju u tabor „žutih”, dakle tadićevaca, valjda zbog autorskog pečata emisije koju vodi, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića, pak, (suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a akademik Bećković član je UO Politika a.d. Međutim, u javnosti su Bećkovići, za razliku od Ilića, poznati i po tome što nikad ne govore jedni o drugima. Ove godine, DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom izbornom krugu, tako da nećemo imati priliku da gledamo marketinške pomake, po mišljenju mnogih, konzervativnog DSS-a. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom Čolićem, pa pomenuti koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS-u, kao i završna konvencija na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga. Nije, dakle, ništa naročito što poznati i slavni, estradni i manje estradni učestvuju u predizbornim kampanjama srpskih političara. Međutim, ako su u Srbiji politički izbori još uvek veoma ozbiljna stvar, i ako će se i ovog 20. januara, baš kao i godinama unazad, odlučivati o sudbini Srbije, „birati između svetlosti i tame, dana i noći”, u zavisnosti iz kog političkog ugla gledamo, zašto naša estradno-politička elita bar u predizbornoj kampanji ne može da se suzdrži od jeftinog spektakla?