Čekajući Apofisa

Samo vas gledam šta radite! Prvo, kao postite, pa onda krkate, ločete, posle povraćate i raso od kupusa pijete! Te kad malo sebi dođete, ajd, Jovo, nanovo: sarme, praseće i ostalo, a dupe ne pomerate, kalorije u salo slažete i sve tako dok vas ne tresne šlog ili neki drugi bog. I, koja je tu razlika između pravoslavnih božićnih orgija i paganskih saturnalija?! A onoliko je paganskih naroda zbog Božića satrto, onoliko jeretika spaljeno samo zato što su se životu radovali i stare paganske bogove slavili. I, pazi, sad, ovamo! Božić niste pošteno ispratili, a već bi Srpsku novu čekali. Dobro, doskora sam, takođe, divljao, ali sam se, evo, naglo uozbiljio kada sam se, u šezdesetoj, Apofisa setio. Ah, Apofis! Beli mag Lav Geršman ga je, prošle nedelje, u nekim novinama pomenuo i krv mi u žilama sledio! A dobio sam i čestitku od mojih templara: “Aristotele, spremaj se, polako, za novu Nojevu barku!” Lava Geršmana upoznao sam pre dvadeset godina, a zbližili smo se preko – Pontija Pilata! Sećam se, u NIN-u sam imao sedam maraka platu, pa sam bio i šanker „Plavog jahača”, a sve pišući „Memoare Pontija Pilata”. Onda se, jednog dana, u „Jahaču” pojavio Lav Geršman sa svojom Brankicom, i, reč po reč, počne da priča o Pontiju Pilatu! Kao, njih sto belih ruskih magova prizivalo je Isusa na jednoj seansi u Moskvi. Ali, umesto Isusa dobili su Pontija Pilata. I ovaj im je ispričao ludačku priču: da je on, rimski prokurator, trinaesti apostol postao i da je, posle afere na Golgoti, sa Isusom za Indiju zapalio... Kada mi je Lav Geršman za šankom „Plavog jahača” ispričao, lepo sam na dupe seo! Ali, ne zato što je priča šokantna, nego zato što je u mojim „Memoarima Pontija Pilata”, već, napisana!!? Kada sam Lavu Geršmanu to rekao, on je, uz smešak, odgovorio: “Ništa čudno, moj najdražajši! Ti si, beli brate, našu moskovsku seansu iz Beograda pratio i na papir preneo!” Nad Beogradom svira košava, svira moja oštra severna sestrica, i, ta hiperborejska muzika meni, i te kako, prija. Zavaljen u beržeri, prisećam se starih slavnih dana kada smo po dunavskom ledu lomili rimske legije, a sećam se, kako sam sa Lavom Geršmanom išao i na pecanje, na Carsku baru, kod Čente i da mi je tamo, u poverenju, rekao da će Apofis u Zemlju tresnuti i da će je raspoloviti... Nego, u taj čas, Jung iz sve snage kihne i moj pusti sanak prhne. Onda Švajcarac ovako počne: “A da li ti je taj tvoj Lav ispričao šta je apostolska družina u Jerusalimu radila? Da li ti je rekao da im je Pontije Pilat donator bio i da im je dozvolio da, u jerusalimskom pozorištu, predstave igraju!? A kada su se glumci malo više zaigrali i Apofisom narod plašili, kada su Jevreje razgnevili sa komadom o Mesiji, onda je glavni glumac Isus pred farisejski sud dospeo i Pontije Pilat ga je, jedva, raspeća poštedeo. A kada je cela ta afera stigla do Tiberija, onda je i Pilat sa glumcima morao da bega sve do Kašmira. Jer, i Pilat je u pozorištu glumio Kormilara, dok je Isus, jelda, igrao Ribara. Mislim, ribara ljudskih duša... Zato je gnostik Filon iz Aleksandrije, nešto kasnije, i tvrdio da su Isus i Pontije samo gnostičke METAFORE!!!? Dok Apofis nije metafora već kamenčuga od 46 miliona tona...” A tresnuće nas, Srbi moji, oh, kako će nas tresnuti! Tresnuće nas u petak 13. aprila 2036. godine, a možda nam se posreći, pa nas tresne sedam godina ranije! I tu vam ne mogu pomoći, Srbi moji, jer zaboravio sam staroversku molitvu, zaboravio sam arijsku, druidsku magiju koja kišu meteora od Zemlje otklanja. I, shvatate li sada, koliko mi je nedoumica za koga da glasam: za Tomu ili Bokija? Nego, ne bojte se Srbi, a i vi ostali! Biću sa vama u sve dane do svršetka sveta! To, jednostavno, mora da se odgleda! Jung sedi na indijskom taburetu, poteže dim iz patarenske lule, pa počne da mudruje: “Još u Pilatova vremena znalo se da je Apofisova putanja oko Sunca 323 dana i da seče putanju Zemlje na dva mesta u toku godine! Apofisa su Srbi, u antička vremena, zvali Serapis, otud ti je i APIS! Egipćani su ga zvali Apep. A bog Apep je smatran UBICOM i ŽDERAČEM ZEMLJE! Bog Apep je onaj koji ubija, ždere, to jest, APE! Kao kuče, kao zver!” Uzdahnem duboko u beržeri, nasmešim se tužno košavi, pa zamolim Olju da proleti po Internetu. I, šta nađemo!? Da je moderna nauka Apofisa registrovala tek 19. juna 2004. godine!? Video ga je neki Roj Tiker iz Nase i dao mu ime po bogu Apepu, po onom bogu koji ape i „krije se u mračnom podzemlju (vasione) i tokom noći hoće da uništi Zemlju”, a bogami, da „nasrne i na Sunce”! I teraj, surfuj po Internetu, kad, i ugledni Klaus Jokers sa Instituta “Maks Plank” u Minhenu, upozorava da „postoje realne šanse da Apofis udari u Zemlju i da čovečanstvo bude izbrisano u samo nekoliko sekundi”. Uh, uh, uh! Znojim se, od straha, u beržeri, jer kiše meteora su, odavno, moji česti arhetipski snovi. Još se, bre, živo sećam kako me zasula, jednom, kiša meteora, tu, posred Đerdapa. I raspoluti se stenje, moj brale, i oteče nam Panonsko more... Badnji dan. Klomparam po poledici, kao klepetalo iz Hilandara koje klepeće i upozorava na opasnost od Apofisa. Na ulicama nema žive duše sem košave, moje mile hiperborejske sestrice. Kao da je Apofis već ljuljnuo i ljudski rod sa Zemlje zbrisao. Doduše, tamo, dole, na Terazijama, promakne poneki Srbin, pa i Srpkinja, poput pingvina mickaju nogicama. Malo mickaju, malo padaju. A ne valja, moj rode, ne valja kada narod pada, a nema ko da ga podigne jer stara tvrda vera je uništena, a njeni bogovi pobijeni, u korenu sasečeni. I po toj suvomrazici prodavao sam po kućama i po Badnjem danu moja „Pisma Aristotelu”, ali pe-de-ve ne dajem Dinkiću! “Caru carevo, a bogu božje.” To su poreznici izmislili! Jer, gde ima, moj Srbine, da bog i mesija čoveku bilo šta plaća!? Preletim, po ledu, pola Beograda, pa ajd kući na ručkovečeru. I, nisam se pošteno ni razgaćio, kad, tiruli, tiruli! SMS poruka: “Aleksandar Veliki je i po lošijem vremenu stigao do Ganga, a vi ne možete do Ilije Garašanina 8! Nataša Acić.” Kud me strefi u sujetu, ženski stvore! I, ajd, nosi „Pisma Aristotelu”, suljaj se niz Aberdarevu gde sam, jedne ovakve zime, tri rebra slomio sankajući se na klompama sa Oljom u rukama... A kada sam i kod Nataše oposlio i kući nekako stigao, tada sam se četiri tanjira posnog pasulja navrcao, pa smazao smuđa i belim vinom iz Slankamena se nalio. Moja beržera verno me je, kao Penelopa, čekala, i čim sam se u nju spustio, u gust san sam utonuo. A moja Crna iz Vrčina tamo, iza prvog sna, ovako mi je govorila: “Znaš li zašto sto moskovskih magova nije moglo da na seansi dozove Isusa? Zato što je Isus bio samo pozorišni lik Pontija Pilata, a pozorišni likovi ne mogu se iz astrala dozvati! A Apofis, ako dođe po noći, svetleće kao zvezda vitlejemska...”