Spolja luks, iznutra šupa

Ko skoro nije tražio stan u Beogradu, taj ne zna šta je muka. Ukoliko niste te sreće da imate poznanika koji ima tetku sa stanom viška, sasvim sigurno ulazite u lanac trenutno najrasprostranjenije prevare u glavnom gradu, a i šire. Jer, tek svaki enti oglas u ponudi stanova za izdavanje je postojeći, a prepoznaće se po drastično višoj ceni od uobičajene u oglasima. Agencije za izdavanje stanova, naime, kao mamac za klijente najviše oglašavaju stanove koji ne postoje. Tako će u Internet ili štampanim oglasima najviše biti onih koji liče na bajku u kakvoj bi svaki podstanar voleo da živi: “50 kvadrata, centar grada, centralno grejanje, treći sprat, nov nameštaj, klima, bela tehnika, video-nadzor” i sve to za samo sto dvadeset evra! Na broj telefona javiće se “agent” koji broj telefona vlasnika tog stana daje tek po potpisivanju ugovora i plaćanju članarine za usluge agencije u iznosu od dve hiljade dinara. Posle potpisivanja ugovora primamljivi stan će biti izdat, a cena dostupnih stanova će biti drastično drugačija. Kada to nije slučaj i već u samom oglasu stoji realna cena na tržištu, reč je o drugoj vrsti agencije. O agencijama koje pozivaju vlasnika stana čim se oglasi i predlažu mu da se ne zamaraju da sami pokazuju stan, nego da dozvole posredniku da to učini. Kad vlasnik pristane, agencija mu predlaže i da podigne cenu stana, jer njeni agenti posluju tako što po spajanju stanodavca i zakupca ovom drugom naplaćuju četrdeset odsto od prve kirije. Ukoliko vlasnik ne pristane da ima posrednika, agencija je već saznala osnovne informacije o stanu i prikazivaće oglas kao da je reč o njenom klijentu. Zakonski, ni u jednom od ova dva slučaja nije reč o prevari. “Kasper”, jedna od agencija čiji su oglasi najzastupljeniji, registrovana je i ima podrumsku kancelariju u Ulici kneza Miloša. Prilikom potpisivanja ugovora i plaćene članarine od 2.000 dinara, zakupac dobija čak i fiskalni račun. Na ulazu u skrovitu agenciju ne postoji nijedan znak koji bi ukazao na poslovni prostor, konkretnu firmu. U vlažnoj sobi golih zidova sedi preplašena devojka sa desetak mobilnih telefona (posle stotinak pozvanih brojeva na koje se niko ne javlja ili za jedan dan prestaju biti dostupni, sa sigurnošću je moguće tvrditi da je u većini tih telefona kartica sa pozivnim 062). Ispred nje je još samo nekoliko listova papira i stona fiskalna kasa. U uredno ispečatiranom ugovoru stoji da se agencija obavezuje da će vam slati ponude svojih klijenata dok god ne pronađete stan i da se ne obavezuje da s vama obilazi te stanove niti da poziva umesto vas. A to je zato što “klijenti” agencije i ne znaju da su joj klijenti. LJerka Hribar je devojka koja više od šest meseci pokušava da iznajmi garsonjeru u Beogradu. Posle neuspele samostalne potrage, učlanjivala se i u “agencije sa ugovorom” i u agencije “procenat po realizaciji”. “Pročitala sam, na primer, oglas za stan od 120 evra u Čika LJubinoj ulici, ali bakica u stanu rekla je da to čini za svoje prijatelje i da mi ne bi preporučila stan, pošto vidi da sam fina devojka”, opisuje LJerka. “Rekla je da je vlažno i da je slabo grejanje, pa će me sve izaći mnogo skuplje. Bila sam sasvim sigurna da me zapravo odgovara od iznajmljivanja. Ali to što sam uopšte uspela da vidim stan, predstavlja podvig. Jer, kod drugih agencija nisam imala priliku da vidim stan zbog koga sam pristala da potpišem ugovor. Bio je izdat ili se niko nije javljao na broj. Agencije koje rade po realizaciji, vode te u stan koji nisu prethodno ni pogledali, a o njemu govore kao da znaju svaki detalj. Pošto nisam imala drugog izbora, kada bi me pozvali, ja bih ostavljala sve što radim da bih otišla da pogledam neki stan. A to bi uglavnom bilo nešto što nema veze sa onim što sam tražila. Praktično, da bi uspeo da pronađeš stan, trebalo bi da se upišeš u pedeset agencija, a imam utisak da u njima radi svako ko nigde drugde ne bi mogao da se zaposli”, kaže LJerka. Posebno je ilustrativno njeno iskustvo sa navodnim stanodavcima. “S nekima se osećam kao da sam iz priče o Ivici i Marici, pa bi da me pipkaju da vide da li sam se dovoljno podgojila da živim u njihovom stanu, valjda, šta li. Jedan mi je zajedno sa agentom kazao da izdaje garsonjeru, sa centralnim grejanjem, kuhinjom i čak video-nadzorom i novim nameštajem, veoma povoljno. Ispostavilo se da kuhinje i nema, u kupatilu se ne možeš okrenuti, kao ni u celom stanu, nameštaj se raspada, a soba je jedan veliki izlog, jer je zapravo trebalo da bude poslovni prostor. Taj izlog je u stražnjem delu zgrade koja ima video-nadzor, tako da bi onaj ko želi da vas opljačka, prvo morao da ode da se slika napred”, kaže LJerka. Iako prema Zakonu o oglašavanju “oglasna poruka mora da bude istinita, potpuna i određena u skladu sa zakonom, dobrim poslovnim običajima lojalne konkurencije i profesionalnom etikom”, a oglašivač ne sme da iskorišćava lakovernost čitaoca, ovakve je oglašivače skoro nemoguće kazniti. Najpre zato što je za dokazivanje krivičnog dela u ovom slučaju potrebno da onaj ko se oseća prevarenim podnese privatnu tužbu. Ali, čak i u tom slučaju, teško je dokazati da prevara postoji. Jer, ako stan ne postoji i vlasnik stana se ne javlja na telefon, to ne znači da stan nije postojao. Zoran Kovačević, šef Odseka beogradske policije za suzbijanje falsifikata i prevara, objašnjava za NIN da ni policija ne može da reaguje samoinicijativno u ovim slučajevima jer prema zakonu, pod sitno delo prevare spada ono kojim je prevarena osoba oštećena za najmanje 15 hiljada dinara. A to ovde nije slučaj. “Prevara je složeno krivično delo, a njen bitan element je i namera. Ukoliko ste potpisali ugovor sa takvom agencijom, teško je dokazati njenu nameru da vas prevari. Agencije vas šalju da gledate stan koji ne postoji, jer je taj stan svojom pristupačnom cenom i osobinama koje su opisane u oglasu poslužio samo kao mamac za potpisivanje ugovora. Ukoliko čak i postoji taj stan, neće biti izdat, jer ćete kada dođete na lice mesta, naprasno saznati neke njegove mane, koje zbog 'lepo upakovanog' oglasa niste mogli da pretpostavite. Wihovi saradnici čak uzimaju između 200 i 500 dinara da pokazuju stan i zapravo suptilno odgovaraju potencijalnog podstanara. S druge strane, agencije koje rade na proviziju pronađu vam stan, ali onda nešto iskrsne tako da se ne možete useliti. U osnovi je čak i to prevara”, objašnjava Kovačević. Nadležan organ u ovom slučaju je Ministarstvo za trgovinu i usluge koje je, da bi smanjilo rizik “lažnih oglasa”, usvojilo obaveznu Deklaraciju za pravna lica i one koji obavljaju neku delatnost. Tako se odgovornost da proveravaju oglase skida sa izdavača, što bi se na srpskom tržištu najviše odnosilo na ubedljivo najtiražnije “Halo oglase”. Tržišna inspekcija dužna je da kontroliše verodostojnost oglasa, ali to najčešće čini po prijavama. Od donošenja Deklaracije (u kojoj stoje svi podaci poslovnog lica koji garantuje za proizvod ili uslugu) sadržaj oglasa je isti, samo je drugačija forma. Tako umesto “dajem časove matematike”, stoji “davao bih časove matematike”. Odnosno, ne radim to, ali bih mogao. Kod nekih lokalnih izdavača koji su izričiti i rigidni u tumačenju Zakona, pa tvrde da časove može davati samo privatna ili državna škola, oglas će izgledati ovako: “Profesorka francuskog traži posao profesora ili prevodioca” ili “Čuvala bih i podučavala decu engleskom jeziku”. Organ koji prema Zakonu treba da nadgleda i kontroliše oglašavanje je Republička tržišna inspekcija. U Ministarstvu trgovine kažu da inspekcija reaguje na prijave građana i to tako što podatke o oglašivaču dobija preko marketinške službe lista u kome je objavljen oglas. Novina koja objavi oglas bez prethodne provere identiteta oglašivača i ne uzimajući od njega potrebne podatke, krši Zakon o oglašavanju. Prema mišljenju Ministarstva koje je pratilo Deklaraciju, traži se, međutim, provera samo za lica koja obavljaju delatnost. “Ali, onaj ko izdaje stan, ne obavlja delatnost”, objašnjava Nenad Đinđić, direktor “Halo oglasa”. “Od oko šest hiljada oglasa koliko dnevno stigne, dvadeset odsto je u vezi sa izdavanjem stana. Ne možemo pozvati i proveriti sve te brojeve za jedan dan.” Iako im je više nego neiskusnim stanodavcima ili zakupcima jasno da agencije preuzimaju oglase, Đinđić kaže da oni nisu u poziciji da savetuju vlasnike šta će pisati u oglasu. “Nismo u poziciji da na bilo koji način utičemo na onoga ko se oglašava. Zakon poštujemo dosledno, pa onda ne dozvoljavamo štampanje onih oglasa u kojima se upotrebljavaju preterani opisi i superlativi, ali to da li će pisati da vlasnik izdaje stan, pre je od značaja za onog ko potražuje, a ne ko izdaje”, kaže Đinđić. Možda bi na prvi pogled i moglo da se čini da je posao stanodavcima olakšan pojavom agencija, ali na duge staze niska cena “fantomskih” stanova spuštaće cenu postojećih i tako smanjivati zaradu stanodavaca. Ali to je posao za tržišnu inspekciju, koja “Halo oglase” nije posetila više od šest meseci. “Superlativi i preterani opisi” nisu, međutim, zabranjeni kada je reč o ličnoj promociji. Pa se manje u štampanim, a mnogo više u SMS blokovima elektronskih medija emituje poruka u kojoj potencijalni mladoženja nudi “udavači, pristojnog izgleda” račun u švajcarskoj banci, kuću sa bazenom i luksuzni automobil. Ništa manje opasni, a opet neuhvatljivi na delu su oglasi tipa: “Da li želite da znate s kim se vaša voljena osoba dopisuje?” Saša Simić, koji je postavio ovaj oglas na Internet sajt njnjnj.oglasi.co.džu, ukratko nam je objasnio da tim ljudi koji nema registrovanu firmu ne ulazi u vaše razloge zašto želite da proveravate nekog, “već samo radi svoj posao”. Za stotinu pedeset evra, koje zbog diskrecije možete da uplatite i na račun, dobićete šifru za bilo koju imejl adresu. A onda život i zvanično može da vam postane španska telenovela. Kako zakon o zaštiti privatnosti uprkos naporima poverenika za informacije od javnog značaja još nije donet, rasprava o zakonitosti Simićeve delatnosti može da se svede na moralnu dilemu o tome da li je u redu otvarati tuđu poštu. Ne umanjujući ugroženost onog lakovernog ljubavnika koji je špijuniran, u mnogo su većoj opasnosti lakoverni siromašni i lakoverni nezaposleni građani. Na primer, primamljive ponude za sklapanje braka sa kineskim državljanima za devet hiljada evra i kursevi za obuku na kojoj se stiče znanje o tome kako da zaradite milione surfujući Internetom, a osim nula koje zaslepljuju sa ekrana, prepoznaju se još i po varijacijama slogana: “Danas ste konačno na pravom mestu u pravo vreme.” Kad pošaljete sve svoje podatke i jedan evro, u igri ste “da postanete milioner”, a verovatnije i beskućnik. Ili, pak, oni koji osim nezakonitog oglašavanja još i nezakonito prodaju “originalne parfeme uz kućnu dostavu”. Na ovakve oglase odgovara se isključivo SMS-om, baš kao i sa pitanjima astrologu sa posebnim brojevima 1234, 0090... Zoran Kovačević kaže da se u oglasima koji mame na brze zarade računa na takozvani zakon velikih brojeva. “Na taj oglas u kome vam se nudi milionska zarada ako samo kupite jednu knjigu po ceni od hiljadu i po dinara, javi se nekoliko hiljada ljudi. Agencije koje ga objave mogu čak biti i uredno registrovane. Milionska zarada je u tim oglasima napisana velikim slovima, a ono od čega se ograđuju, jedva primetnim. Nedavno smo imali i slučaj oglašavanja za otkup starih kompjutera koji treba da se pošalju u Koreju. Ček stiže DHL-om, a čovek odavde šalje svoju robu u Koreju. Dok se u pošti ustanovi da ček ne vredi, roba u vrednosti od po nekoliko desetina hiljada evra već je otišla”, priča Kovačević. U najmanje zahtevnu, a ipak, mahersku prevaru spadaju oglasi za zapošljavanje u inostranstvu. “Viza, papiri, radna dozvola, uplata u pošti unapred.” Kad novac legne, čovek sa dobro falsifikovanom ličnom kartom ga podiže i nestaje. Zapravo, nestaju dokazi o tome da je ikada postojao. Čak i ako ga službenica u pošti zapamti, on se više ne zove isto. Ali nije sve tako crno. Pomalo je i duhovito. U gomili lažnih oglasa naći će se i oni koji ne služe ničemu osim za smeh čak i onih najlakovernijih. Kad čovek kaže: “Ako vam je potreban led, slobodno me kontaktirajte”, kome je jasno šta zapravo nudi? Neki krajnje iskreni oglašivači sigurno neće uspeti da prodaju “kuću u etapama, kojoj je krov prodat”, “televizor kome u pola Dnevnika nestane ton”, “uhodani stambeni prostor”, “jugo u očajnom stanju” ili “jogi krevet za jednu i po osobu”. Kad nema agencija i milionskih zarada, pa ni tržišne inspekcije da im proveri delatnost, mnogima je dovoljna i sopstvena muka. Na primer, onima što već uporno godinama “kolju po kućama sopstvenim alatom”, “prodaju nov ili ukraden radio za auto” i “potražuju devojke, ne da rade, nego da piju i zabavljaju goste”. Nažalost, ovi oglasi nisu lažni, samo ih treba pažljivije čitati. PORUKE LIČNE PRIRODE Bila je starija, ali ne žalim Gotovo svaki televizijski kanal u svom programu ima emisije kojima je cilj isključivo profitiranje preko SMS poruka. Pogotovo one televizije koje se prikazuju samo preko kabla, i zbog čijeg bi programa mogli da se zapitamo zašto ti kanali uopšte postoje. U svakom slučaju, ideja je sledeća: mladi se dopisuju preko poruka koje se objavljuju na televiziji, a svaka poruka ima svoju cenu, koja je, po pravilu, između 30 i 50 dinara. Plus PDV, naravno. A kada se klinci navade, mogu da potroše silne kredite na ovaj vid zabave. Zamišljeno je i da to ne budu klasični “pozdravi i čestitke”, već da bude prilika za upoznavanje, iliti takozvano SMS muvanje. Poneki imaju i ozbiljnije zamisli. Tako je moguće videti poruku koja glasi otprilike ovako: “Muškarac, u srednjim godinama, dobrostojeći, sa stanom, upoznao bi ženu radi braka.” Ili ovako: “Mladić, dobro situiran, traži devojku 22 plus, radi dočeka Nove godine.” Često se, međutim, ispostavi da se radi o podmetnutim porukama, kada se sa tuđeg telefona (nekog muškarca), pošalje poruka tipa: “Zovem se Ivana (Jelena, Ana, ili bilo koje već uobičajeno žensko ime), imam osamnaest godina i raspoložena sam za sve.” Ostavi se i broj telefona, i onda dotičnom zvoni telefon i stižu poruke celu noć. Postoji i drugi tip prevare. Vidi se neko ime koje se češće pojavljuje na ekranu, recimo Marko, i pošalje poruka: “Ćao Marko, zovem se Jelena, imam 18 godina, volela bih da se dopisujem sa tobom, ali ostala sam bez kredita. Molim te uplati mi nešto da ti pošaljem koju poruku.” Na taj način može se doći i do nekoliko hiljada dinara kredita. Naravno, dešava se i da se zaista ostvari neko poznanstvo preko SMS poruka. Dvadesetdvogodišnji Gvozden, iz jednog mesta sa juga Srbije, studira menadžment u Beogradu i priča nam svoju priču: “Prošlog leta, igrom slučaja došao sam do nekoliko telefonskih kartica. Nisam znao šta ću sa njima. Jedan broj sam iskoristio da pošaljem poruku na jednu televiziju. Napisao sam da ’mladi beogradski šmeker’ želi da upozna ’opasnu gospođu’. Hteo sam da vidim da li mogu anonimno, samo na svoj šarm da ’obarim’ neku stariju gospođu. To mi je na neki način bio san. Stiglo je nekoliko poruka. Jedna se izdvojila, jer je bila nekako nonšalantna. Dopisivali smo se jedno vreme. Kako se ispostavilo, zaista se radilo o starijoj gospođi. Videlo se da je obrazovana, što mi je prijalo. Razvedena je, ima i dečicu. Šta još reći? Bilo je to lepo iskustvo.”