Jeretički snovi

U trenutku u kome se Srbija deli na one koji su za Borisa, i one koji su za Tomu, zanimljivo je i pitanje: da li je moguća saradnja između ove dve Srbije pa možda i međusobna koalicija? Postavljanje ovog pitanja u ovom trenutku nije plod nezdrave ishrane tokom praznika, niti je slučajno. Uostalom, Boris Tadić ne bi ni doneo odluku da Oliver Dulić raspiše izbore za 20. januar da nije znao da ih Tomislav Nikolić neće bojkotovati. Jer, kad se već nije dogovorio sa Koštunicom, Tadić je morao imati dogovor sa Nikolićem. Rizik da se predsednički izbori u Srbiji pretvore u zakasneli duel za predsednika Demokratske stranke: Boris Tadić – Čeda Jovanović, bio bi prevelik. Zatim, tri dana po raspisivanju predsedničkih izbora tiražni „Kurir” donosi vest plasiranu od pouzdanog, naravno anonimnog izvora, o uspostavljanju koalicije SRS – DS. I to, zato, objašnjava izvor, jer im je dosadilo da “slušaju” Koštunicu. Onda, četiri dana kasnije dnevni list „Pravda” objavljuje intervju sa Draganom Đilasom. Visoki funkcioner DS-a lakonski odgovara da bi najstabilnija vlada bila ona koju bi činili DS i SRS jer, jelte, ove dve stranke imaju najveći broj poslanika. I za tri dana u dnevniku „Gazeta” opet intervju sa ministrom Đilasom: „Poštujem energiju i stvari koje u politiku unosi Aleksandar Vučić. Samo da mu reči budu malo blaže”, rekao je. “Đilasove izjave artikulišu razmišljanje jednog dela funkcionera i aktivista DS-a i SRS-a koji osećaju jed što u nizu kritičkih situacija moraju da progutaju sve što stigne iz kuhinje Vojislava Koštunice. Iz takvih razmišljanja nekada dođu i ideje i snovi da to promene i to saradnjom sa SRS-om, odnosno DS-om, ali to ne smeju zbog sopstvenih birača jer te stranke zapravo žive od već napravljene polarizacije. Zato će to ostati samo jeretička ideja”, smatra politički analitičar Đorđe Vukadinović. Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka pozicionirale su se kao najveće političke partije na polovima srpske političke scene u poslednje tri godine. Devedesetih su to bili SPS i SPO a trebalo je da prođe, vidimo, pola decenije da se iskristališu nove velike partije. U periodu nakon konačnog raspada prevelike pobedničke koalicije DOS, od 2002. do 2004. sve stranke su išle ka centru pa čak i DS (u kome je poraženo radikalnije krilo) i SRS, koji je na lokalnim izborima 2004. ponudio model kako bi mogli da izgledaju radikali na desnom centru. Međutim, na terenu centra najbolje se snalazi DSS pa je na izborima 2003. uspeo da sa srodnim strankama osvoji većinu i ostavi u opoziciji i SRS i DS. Iz zahvalne opozicione pozicije ove dve stranke su se međusobno konfrontirale i uspele su da klatno pomere iz centra, što odgovara obema partijama. “I DS i SRS imaju priče koje ih čine prepoznatljivim. DS ima tu priču EU, koju im DSS sada minira dok je SRS nasledio nacionalnu priču a sada da bi bili još prepoznatljiviji, kao amblem su izbacili Rusiju. Koštunica nema priču oko koje se ljudi okupljaju i zato je daleko ispod ove dve stranke”, kaže Vladimir Vuletić, sociolog. Koštunici tako ostaje da igra tu igru “između”, da koketira sa radikalima a da koaliciju pravi sa demokratama. I to bi svako radio da je na njegovom mestu. Uostalom, sa mnogo manjom podrškom od Koštunice u Srbiji, Hans Ditrih Genšer je zahvaljujući “ucenjivačkom kapacitetu” bio večiti ministar spoljnih poslova Nemačke a kasnije je sličnu poziciju sjajno “naplatio” i “zeleni” Joška Fišer. Koštunica je svestan moći “sredine” i zato tako često pominje koncentracionu vladu kao rešenje jer bi se u nekoj takvoj vladi njegov srednji položaj maksimalizovao. Baš najave eventualne koalicije SRS – DS mogu biti usmerene na slabljenje “ucenjivačkog kapaciteta” DSS-a. Jer, takva priča odgovara DS-u da bi smanjio mogući pritisak Koštunice i da ublaže pretnje da će se okrenuti radikalima, dok SRS-u takve priče odgovaraju ne bi li sebi podigli cenu u slučaju da DSS zaista reši da pravi koaliciju sa njima. A štetu ove dve stranke mogu da imaju jedino ako bi tu ideju o koaliciji i ostvarile. Što se, logično, neće desiti. Da li je to baš tako? U kojim okolnostima bi DS i SRS mogli da objasne međusobnu saradnju? “Neki cunami na granicama, neka katastrofa potopskih razmera. Moralo bi da se desi nešto krupno, da svaki građanin oseti kako su njegovi interesi ugroženi, da bi razumeli i oprostili takvu koaliciju. Čak ni Kosovo nije dovoljno veliko pitanje da opravda takvu koaliciju”, smatra Vladimir Vuletić. Ali, SRS i DS mogu da zajedno čine sve kako bi i uspostavili dvopartijski sistem u Srbiji i smanjili uticaj Koštunice ili bilo koga ko pokuša da igra na kartu “trećeg puta”. “Oni se moraju čuvati otvorene saradnje ali mogu da prave povremene ad hok ili koalicije ispod žita kojima bi pokušali da raskomadaju biračko telo DSS-a. Ipak, mislim da oni zajedno ne mogu naškoditi toj politici koliko neki potezi samog DSS-a”, kaže Đorđe Vukadinović. U Nemačkoj je, na primer, nakon poslednjih izbora napravljena velika koalicija. Da li su onda radikali i njihov imidž razlog zbog kojeg je nemoguća takva koalicija ili je sama ideja problematična? I da li bi, da se recimo DSS izborio za tu poziciju velike stranke na desnom centru, velika koalicija bila logična? “Da smo mi kao Nemačka ili barem Slovenija, verovatno bi te dve velike stranke i bile DS i DSS. I ni tad ta koalicija ne bi bila logična ali bi bila moguća”, kaže Vladimir Vuletić. Ali, kaže naš sagovornik, živimo u siromašnoj zemlji i tu mora da postoji jaka stranka koja je protiv sistema. I zato, rezimira Vuletić, iz strukturalnih razloga nemoguća je koalicija ove dve stranke. “Strukturalni razlozi cepaju društvo na one koji vide bolje sutra i one koje ga ne vide. I to je bazična polarizacija. I tu se DS obraća polovini koja je ili uspešna ili u mnogo većem broju onima koji se nadaju da će da budu uspešni. Dok se SRS obraća onima koji ne vide bolje sutra u ovom sistemu i bez temeljnih promena sistema.” Povećanje standarda u Srbiji, dakle, povećavaće izglede da i dve najveće suprotstavljene stranke naprave međusobnu koaliciju. Koje god to stranke bile.