Nikola i klinci

Za kratko vreme srpski sport se okrenuo naopako. Za samo nekoliko godina, od najjače nacije u kolektivnim sportovima, postali smo zemlja koja pred sledeću Olimpijadu medalje očekuje prvenstveno u tenisu, maratonu, pa čak i u plivanju, mnogo pre nego u nekom ekipnom sportu. U takvoj atmosferi, naši odbojkaši postižu fantastičan uspeh – na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre osvajaju prvo mesto i direktno se kvalifikuju za Peking. Možda će se mnogi odmah zapitati zašto bi se oko ovog rezultata dizala buka, kada za zemlju koja deceniju i po osvaja medalje na najvećim takmičenjima, plasman na Olimpijske igre sam za sebe ne bi trebalo da predstavlja posebno dostignuće. Međutim, postoje najmanje dva razloga zašto ovo jeste veliki uspeh. Prvo, kvalifikacioni turnir u Izmiru je zamišljen tako da samo pobednik dobija vizu za Olimpijadu, a naši odbojkaši su za konkurenciju imali najbolje evropske selekcije. U finalu je pobeđena reprezentacija Španije, za koju je dovoljno reći da je aktuelni evropski šampion. Iza nas su ostale i druge jake ekipe, Italije, Holandije, Poljske, pa i Finske. Poljska i Španija će u maju imati još jednu šansu, a ostali će Olimpijadu gledati uz kokice i daljinski upravljač. Drugi razlog zbog koga treba ceniti uspeh odbojkaša je to što u našoj ekipi više nema većine igrača koji su dominirali svetskom odbojkom od 1995. Sa sadašnjom generacijom ostali su samo trojica igrača – Nikola Grbić, Ivan Miljković i Andrija Gerić koji, tek da napomenemo, zbog povrede nije mogao da igra u odlučujućem meču protiv Španije. Još kad se pogleda način na koji su naši talentovani odbojkaši pobedili važeće evropske prvake, nakon što su izgubili prva dva seta, i borbe na razliku u “tajm-brejku”, jasno je da ekipa ima “karakter”, kako bi se to reklo sportskim žargonom. Lazar Grozdanović, dugogodišnji savezni selektor odbojkaške reprezentacije, kaže nam da se za rezultat u Izmiru može reći da je “očekivan, ali i neočekivan”. “Još od 1995. naš nacionalni tim, bilo da je to Jugoslavija, SCG ili sada Srbija, nastavlja kontinuitet dobrih igara i dobrih rezultata. Možda još samo vaterpolisti mogu da se pohvale takvim kontinuitetom. U tom pogledu nije neočekivano da naša selekcija bude prva na kvalifikacionom turniru. Ali, ako uzmemo u obzir da su na kraju takmičenja u timu bila samo dvojica iskusnijih igrača, onda je ovo svakako veliki uspeh.” Ono što je najveći kvalitet odbojkaške reprezentacije, kako kaže Grozdanović, jeste to što je kod igrača oduvek postojao visok nivo odgovornosti prema reprezentaciji. “Pogledajte Nikolu Grbića i Ivana Miljkovića. Miljković igra za reprezentaciju od 1998, a Grbić još od 1991. godine. Bez obzira na to, oni su svesni da su potrebni ovoj mladoj ekipi i ne odustaju od igranja za reprezentaciju. I pokazuju veliku odgovornost u igri, možda veću nego ikada. Pored takvih asova, i mlađim igračima je mnogo lakše da igraju i da ostvaruju rezultate.” Odbojkaše nikad nije zahvatio sindrom srpskih košarkaša. Nije bilo naprasnih otkazivanja selektorima, niti neplaniranih bacanja u vatru mladih igrača, i veštačkog podmlađivanja ekipe. Tačno se znalo, kada mlađi dostignu dovoljan nivo, stariji mogu “mirne duše” da se povuku. Tako je bilo 1995, kada su u najjačoj postavi igrali iskusniji korektor Dejan Brđović i blokeri Žarko Petrović i Željko Tanasković. Kako su u narednim godinama stasavali, uzimali su i mesto u ekipi visoki Andrija Gerić i danas najbolji korektor sveta Ivan Miljković, i popunjavali mesto uz standardne braću Grbić i Gorana Vujevića. Danas, baš Miljković i Gerić pružaju podršku novim nadama: Podraščaninu, Staroviću, Bjelici, Kovačeviću, Janjiću. Momcima o kojima se za sada još ne piše i ne priča toliko. Baš zato je kapiten Nikola Grbić posle osvajanja bronzane medalje na poslednjem Evropskom prvenstvu rekao da mu je to najdraži trofej u karijeri, pored silnih drugih, uključujući tu i evropsko i olimpijsko zlato. Zbog toga što je tu bronzu osvojio sa “klincima”. Posle pobede u Izmiru rekao je da mu je ta pobeda još draža, jer “niko nije verovao da je moguća”. Ali i zato što je za ovu generaciju veoma važno da igra na Olimpijskom turniru. Grbić je jedini igrač koji je ostao iz prve postave koja je 1995. osvojila prvu medalju u nizu. Wegova pozicija “dizača” je najvažnija za igru tima. Već godinama odlaže oproštaj od reprezentacije. Mnogi se pitaju šta će biti u budućnosti, kada Nikole više ne bude. Odbojkaški stručnjaci se slažu da će pronalaženje njegove zamene biti najveći problem. Lazar Grozdanović kaže: “Posle Olimpijade, Nikola se verovatno povlači, mada ja to ne bih voleo da se dogodi. Teško će se naći zamena, ali rodiće se već neko. U našem savezu se oduvek dobro radilo, i ne treba mnogo brinuti.” Na Olimpijadi košarkaša neće biti. Od ekipa, zlato jure samo vaterpolisti. Odbojkaši možda neće biti favoriti, ali Grozdanović kaže da nam je obaveza da se borimo za medalju. Ne treba zaboraviti ni odbojkašice, koje su započele svoj kvalifikacioni turnir, i koje takođe posle skorašnjih rezultata mogu da očekuju uspeh u Pekingu. I da potvrde da nam je uz vaterpoliste još samo odbojka ostala.