Skromni velikan s gitarom

Po opšteprihvaćenom mišljenju stručnjaka i kolega, Vojislav – Vojkan Đonović, bez dileme, bio je naš najbolji džez gitarista svih vremena. Rođen u poznatoj građanskoj porodici u Beogradu 18. novembra 1921. Vojkan je još krajem tridesetih godina prošlog veka nabavio gitaru koju je napravio poznati majstor Lajoš Bocan (koštala je ogromnih 300 dinara) i kao samouk počeo da svira. Sin diplomate Jovana Đonovića u čijoj su porodičnoj kući u Topolskoj 22 kovani planovi za demonstracije 27. marta 1941, Vojkan je po dolasku nove vlasti imao velikih problema. Otac mu je pobegao u SAD, što je 1948. ilegalno uradio i brat Dušan, dok je on lično odbio da napusti Beograd i pored brojnih dobrih ponuda da svira u orkestrima širom Evrope. Zahvaljujući gitari i muzici spasao se najtežih iskušenja u vojsci tokom koje su ga zadesile rat i nemačka okupacija. Dva puta je doživeo upad policije i pečaćenje velike porodične biblioteke, prvi put od strane Gestapoa, a drugi put od strane Udbe. Vojkan je prvi u Srbiji, 1948. (skoro istovremeno kad se pojavilo u SAD) nabavio električno pojačalo RSV za pomenutu dragocenu gitaru, i tako uveo lokalni džez život u novu epohu. Zahvaljujući igrankama skoro svake večeri na košarkaškom igralištu “Crvene zvezde” na Kalemegdanu, počeo je pristojno da zarađuje a kada je u jesen 1951. postao stalni član Yez orkestra Radio Beograda u kome je ostao sve do jula 1958. kao solista, kompozitor i aranžer, život mu je krenuo uzlaznom linijom. Odmah je izbio u prvi plan svojom energijom, žarom i shvatanjem džeza. Iznenada je odlučio da pređe u administraciju, u produkciju PGP gde je dočekao penziju, veoma retko nastupajući. Poslednji nastup je imao 1998. u Dvorani Kolarčeve zadužbine u okviru svečane proslave 50 godina Yez orkestra Radio Beograda. Iako je povremeno vežbao i svirao za svoju dušu u stanu, nije nikada više javno nastupio. Živeo je skromno i povučeno družeći se samo sa kolegama iz Yez orkestra, naročito pijanistom Batom Jankovićem, trubačem Predragom Ivanovićem i dirigentom Bubišom Simićem. Inspirisao je brojne mlađe kolege, počev od Zorana Jovanovića i Lazara Kalmića do Tome Milakovića i Brace Godela. Originalnim pristupom soliranju i odličnoj tehnici koje je začinio prepoznatljivim drajvom i lirskim tonovima širom je otvorio vrata mladima da se late gitare kao ritmičkog ali i solističkog instrumenta. Umro je tiho u intimi svog stana 5. januara 2008. ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji domaćeg džeza