Strujni udar iz Kremlja

Predsednik Vladimir Putin i njegov verovatni naslednik Dmitrij Medvedev izazvali su neku vrstu strujnog udara od Kremlja do Brisela, kada su preko Bugarske projektovali Evropi njenu energetsku budućnost. Poseta Bugarskoj bila je Putinu možda poslednje putovanje u inostranstvo u svojstvu predsednika Rusije, a vicepremijeru Medvedevu, inače predsedniku „Gasproma”, prvo u svojstvu kandidata za šefa države čija je glavna briga energetska bezbednost. Sporazumom sa Bugarskom o izgradnji gasovoda „Južni tok”, zajedničkog poduhvata „Gasproma” i italijanske kompanije ENI, a pre toga i sa trojnim, rusko-grčko-bugarskim, sporazumom o postavljanju naftovoda od Burgasa do Egejskog mora, Rusija je strateški predodredila kako će ceo jug Evrope snabdevati svojim energentima. Sličan prodor ka severu kontinenta već je određen rusko-nemačkim sporazumom o izgradnji gasovoda ispod Baltičkog mora do Nemačke, teško zavisne od uvoza ruskog gasa. U međuvremenu, Evropska unija nije mnogo odmakla u izgradnji zajedničke energetske strategije. S jedne strane, nije došlo do nagodbe između Brisela i Moskve o snabdevanju Evropske unije ruskim energeticima i zajedničkoj energetskoj bezbednosti, ponajviše zbog strepnji Zapada da će Rusi koristiti gas i naftu kao svoja ubojita politička oružja i sredstva ucene i prinude. S druge strane, polagana je nada, uz potragu za alternativnim energetskim izvorima poput biogoriva i nuklearki, u američko-evropski gasovod „Nabuko”. Taj projekt predviđa dopremanje gasa iz azijskih zemalja sa Kaspijskog mora do Evrope gasovodom koji bi zaobilazio rusku teritoriju, kako bi se smanjila zavisnost od Rusije i izbegla opasnost od eventualne ruske komercijalne prinude ili političke ucene. Ali, ostale su mogućnosti da se pojedine zemlje na bilateralnoj osnovi dogovaraju s Rusijom. Kako je to ranije učinila Nemačka, na veliko nezadovoljstvo Poljske, Ukrajine i baltičkih zemalja, ili kako je to nešto kasnije učinila Italija, ne mareći mnogo za prigovore saveznika. Kad se Bugarska, kao nova, lojalna i, pretpostavljalo se, ne osobito samostalna članica NATO i Evropske unije, osmelila da uđe u energetsko partnerstvo sa Rusijom – jer je procenila da će joj gasovod, naftovod i izgradnja jedne nuklearne centrale, uz ponuđeni ruski zajam pod povoljnim uslovima, omogućiti da bude balkansko energetsko čvorište i glavni snabdevač jugoistočne Evrope energijom – našla se neizbežno pod američkim pritiskom. Stejt department je sugerisao Sofiji da se, posebno kad su u pitanju gasovod i izgradnja prve ruske nuklearne centrale na tlu jedne zemlje NATO, ipak drži gasovoda „Nabuko”, u kome je Bugarska, inače, već bila angažovana. Tri prepreke blokiraju realizaciju projekta „Nabuko”. Prvo, Putin je lično sklopio sporazume sa liderima Kazahstana i Turkmenistana, dve zemlje na čiji je gas Zapad najviše računao, o otkupljivanju njihove, bezmalo celokupne, proizvodnje ovog energenta. Tako su se zapadne kompanije suočile sa mukom: da grade gasovod koji možda neće imati dovoljno gasa. A Rusi će postaviti još jedan gasovod ispod Kaspijskog mora, jer žele da Evropi prodaju ne samo svoj, nego i azijski gas. Drugo, „Nabuko” bi mogao da se osloni na Azerbejyan i Iran, ali Azerbejyan nema dovoljno gasa za sve, a sa Iranom je Zapad u zavadi. Treće, Evropska unija, često podeljena oko mnogih pitanja, nije jedinstvena ni u pristupu projektu „Nabuko”, jer ga neke zemlje smatraju sredstvom američkog pritiska. Tako se dešava da Bugari, nakon sklapanja sporazuma sa Rusijom, prolaze u Briselu bez većih prekora, osim da su samoživi. Predstavnik Evropske komisije Feran Taradelas izjavio je da „Južni tok” i „Nabuko” ne moraju da budu suprotstavljeni jedan drugome, jer se pre dopunjavaju, nego što se nadmeću. (S time se slažu i Rusi. Kažu, potreba za gasom u Evropi će sve više rasti.) A Andre Mernije, generalni sekretar Energetske povelje EU, smelo tvrdi da je „Nabuko”, bez gasa ili sa nedovoljnim i nesigurnim dotokom gasa, naprosto „mrtvorođenče”. Pretpostavka je, naravno, da su Bugari sve ovo morali dobro znati pre nego što su osmislili pregovaračku taktiku. Vrhunac te taktike je pristanak Rusa da vlasništvo gasovoda dele s Bugarima po pola, 50 prema 50, a ne da drže većinu od 51 odsto akcija, kako su bili na početku zamislili. „Projekt je pripremljen tako da odražava ravnotežu interesa”, rekao je Medvedev. A Putin je pogled upirao dalje: Rusija ima dovoljno gasa za celu Evropu, pa se „možemo samo čuditi bezobzirnosti ljudi koji su se borili protiv očigledne koristi”. Posle ovoga,. moguća su dva toka političkih zbivanja: da Brisel počne fleksibilnije da tretira međuzavisnost interesa EU i Rusije u sferi energetske bezbednosti i, drugo, da Amerikanci pokušaju, možda preko ekoloških pokreta, da spreče ili makar uspore izgradnju projekata u Bugarskoj. A nisu isključena ni oba toka istovremeno.