Stihovi rata i mira

Među ljudima koji su tog ponedeljka prolazili kroz stanični hol u Lajdenu, Holandija, Naser Hamid Abu Said lako bi ostao neprepoznat, jer je na glavi imao kačket, a u rukama knjižicu i aktn-tašnu. Kao neki vrli nameštenik na putu ka svom nadleštvu, profesor je ne okrećući se izlazio iz staničnog hola. NJegov cilj je najstariji i najrenomiraniji univerzitet u Holandiji. Na jedinstvenom Rjikuniversiteit u Lajdenu držaće i tog dana savršeno uobličeno predavanje „O islamskoj teologiji“. Predavanje je razlog poštovanja koje mu ukazuju njegovi studenti. Ali, zbog takvih predavanja prema njemu se razvila i strasna mržnja među islamistima u celom svetu. Ovaj Egipćanin koji je pre dvanaest godina morao pobeći u Holandiju, korača u novoj otadžbini bez ikakve žurbe, duž lepih kanala i patricijskih kuća sa ušiljenim kalkanima. Kod kuće u Kairu, profesor već dugo nema mogućnost slobodnog kretanja. Kad god se usudi da poseti porodicu na Nilu, mora se prijaviti šefu policijske stanice, a ovaj mu određuje dva stražara i policijskog oficira koji ga svuda prate. “Navikao sam se da živim sa smrću“, kaže profesor, prijateljski žmirkajući iza stakala naočara. „Kad dođe vreme za umiranje, onda je to to vreme“. U čemu je njegov prekršaj? Slično britanskom književniku Salmanu Ruždiju i njegovim „Satanskim stihovima“ i Abu Seid se prevario i upustio u analizu dela koje je u svetu islama nadzemaljsko i nedodirljivo: Kur’an je za muslimane sveta knjiga, poslednja poruka jedinog i svemogućeg Boga. Poruka je u VII veku preneta proroku Muhamedu u Meki i Medini. Dok najveći broj muslimana, od 1,3 milijarde koliko ih ima širom sveta, svaku od 144 glava u Kur’anu i svaki stih u njegovim surama shvata bukvalno, Abi Seid tvrdi da je „Bog govorio Muhamedu u slikama, u metaforama, koje moramo preneti u naše vreme“. Samo se tako islam može otvoriti prosvetiteljstvu i savladati izazove XXI veka, kaže profesor. Za njegove konzervativne protivnike - sve same profesore i šeike Univerziteta Al Azhar u Kairu - takva razmišljanja su jeres. Jer, učeni muslimani posmatraju Kur’an kao božje nepromenljivo zaveštanje, kao večno i uzvišeno, iznad svih pokušaja smrtnika da stihovima daju novi smisao. „Dakiha al-kitab-la reiba fihi hudan lilmutakin“, glasi 2. stih 2. sure. /„Ova Knjiga, u koju nema nikakve sumnje, uputstvo/ je svima onima koji se budu Alaha bojali“/ [U ovom tekstu koristićemo prevod Kur'ana Besima Korkuta, objavljen 1984. u Sarajevu, izdavač Starješinstvo Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji]. Anatema sa Univerziteta Al Azhar u Kairu onemogućila je egipatskom reformisti govor pred brojnom publikom. Ipak, Abu Seid nije više nepoznat. Teze „kairskog jeretika“ diskutuju se na internet-forumima, a na mnogim univerzitetskim seminarima pretresa se njegova knjiga „Kritika religijskog diskursa“. Bonski ekspert za islam, Štefan Vild, u tome prepoznaje naznake odvijanja debate o reformama u islamu, čiji je početak već zapažen na Zapadu, ali ta debata se, po njemu, u muslimanskom svetu odvija sporije nego što bi se želelo. NJen ishod je neizvestan. Diskurs može imati loše posledice po reformatore. U najgorem slučaju, debate mogu biti zabranjene, a reformatori ubijeni, kao što je bio slučaj sa egipatskim književnikom Faragom Fodom, koji se ekstremnim propovednicima zamerio tvrdeći da zaglupljuju narod. Zbog toga je bio ubijen nasred ulice. Ali diskurs budi nade. Reformatori računaju na faktor – vreme, jer znaju da ni ortodoksno tumačenje svete knjige, a ni teror ne mogu rešiti probleme islama. “Muslimani ne smeju sami sebe isključivati iz budućnosti i zbog toga se moraju rušiti tabui“, upozorava političar, marokanski ministar religije Ahmed Taufik. Zbog toga ohrabruju i jedva čujni glasovi učenih ljudi, kao što je iranski filozof Abdolkarim Soruš, koji se bori protiv mula i njihovog pretvaranja Kur’ana u taoca. Tu je i ekspert za islam Ridvan al-Sadžid iz Bejruta, borac protiv monopola islamskog Hezbolaha na tumačenje svete knjige. Na isti način na stvari gledaju i mislioci iz laicističke Turske, Mehmed Mačaci i Omer Ecsoj, koji plediraju da se otkrivanje tumači na način prikladan vremenu u kome se živi. Ali, žene su te koje dižu revoluciju u revoluciji. Žene se kao iranska advokatica i dobitnica Nobelove nagrade Šikrin Ebadi, okreću protiv „loše interpretacije“ Kur’ana, koju nude „patrijarhalni teolozi“. One, poput marokanske sociologistkinje Fatime Mernisi, insistiraju na uravnoteženom tumačenju otkrivanja. Žene zahtevaju ono što traži i Nahed Selim, predvodnica borbe za prava žena (rođena u Egiptu): „Uzmite od muškaraca Kur’an“. Ali kakvo je to delo za koje verujući musliman Abu Seid kaže da je „najlepša i istovremeno najopasnija knjiga na svetu“? Kur’an je zaista protivrečna, osporavana i istovremeno najtajnovitija knjiga sveta. On je pravo obilje poezije i proze i knjiga nerešenih zagonetki. Čas je tolerantan, a onda ponovo netrpeljiv, čas je milostiv, čas bezdušan. Ta knjiga je za vernike jedini sigurni zapis Božje volje, savršeno delo tvorca. Dok je Biblija puna priča i parabola, sa mnogo čuda i dokaza Božje milosti, koja mami intrigama, Kur’an je čitava povorka načela i odredbi čiji redosled - potpuno zbunjujuće - nije hronološki, već je uspostavljen po dužini sura, pri čemu su one najduže na početku, mada postoji izuzetak - to je Pristup, prva sura koja ima samo 7 ajeta. To je knjiga koja uz pomoć tamnih jezičkih slika, ali i uz pomoć jednostavnosti, precizno određuje svakodnevne propise, čak i one koji uređuju i najsitnije detalje u životu nekog vernika: od načina podele nasleđa, do vremena u kome razvedeni roditelji viđaju svoju decu. Ta knjiga očarava i one koji su čvrsto na zemlji, s obe noge, ali i sanjare. U knjizi se pojavljuju zagonetna slova čije značenje niko ne zna, ali iz kojih se da pročitati „nevidljiva stvarnost Boga“, bar kako tvrde sufiji, muslimanski mistici. Istovremeno, Kur’an je najmoćnija knjiga sveta. Svojim pravilima, upozorenjima i principima, on je stalni putokaz, skoro jednoj petini čovečanstva; znatno je obuhvatniji i stroži od svete knjige hrišćana. „Zato otrpi njihove riječi i obavljaj molitvu, hvaleći Gospodara svoga, prije izlaska Sunca i prije zalaska njegova, i obavljaj je u noćnim časovima, i na krajevima dana – da bi bio zadovoljan“, propisuje vernicima, na primer, 20. sura, 130. stih. Trudeći se da zadobiju božju naklonost, muslimani se klanjaju od Senegala do Sumatre, od Somalije do Ksinjanga. Okrenuti ka Meki, u početku molitve izgovaraju al-Fatiha, pristupnu suru: „Bismilah al-rahman al-rahim, al- hamdi lilah rab al-alam...“ (U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog! Tebe, Alaha, Gospodara svjetova, hvalimo.) Doduše, Biblija drži rekord najštampanijeg dela u svetu: skoro 400 miliona primeraka Novog i Starog zaveta podeljeno je samo u 2006. Ali, i Kur’an se dobro drži. O ovome se može slutiti kad štamparija saudiarabijskog kralja Fahida ponosno objavljuje da se samo u njoj svake godine štampa 8 miliona Kur’ana i da svaki hodočasnik u Meki dobija po jedan besplatan primerak. Iako se tekst Kur’ana izgovara samo na arapskom, na jeziku otkrivanja, postoji mnoštvo prevoda. Na kraju, mnogo muslimana živi van arapskog sveta, ali i nemuslimani na Zapadu žele da znaju šta je sve Bog rekao Muhamedu. Pre svega, porastu broja izdanja Kur’ana, doprinosi dinamika najmlađe svetske religije. Tvrđavama islama pripadaju bogate zemlje, kao što su sultanat Bruneji ili Ujedinjeni Arapski Emirati, ali i krajnje siromašne, kao Bangladeš i Mauritanija. U zapadnoj Evropi, religija koja je rođena u pustinji, uređuje svakodnevicu oko 15 miliona useljenika i konvertita, a nijedna verska zajednica u njoj ne raste brže od muslimanske; slično je i sa samosvešću. Kao znak pobožnosti, Kur’an se uvažava u Vašingtonu, na Kapitolu, kao i na Šafotu u Bagdadu. U Predstavničkom domu Sjedinjenih Američkih Država prvi muslimanski predstavnik, Kit Elison, demokrata iz Minesote i prvi muslimanski predstavnik u Americi, položio je 4. januara 2007. zakletvu držeći u ruci Kur’an, star koliko i Kapitol, poreklom iz biblioteke oca-osnivača Amerike, Tomasa DŽefersona. To je trebalo da znači da se Amerikanci ne moraju plašiti islama. Ni muslimani Amerike. Nad istom knjigom kleo se i Sadam Husein u Bagdadu, dok mu je omča stavljana oko vrata. Zelena knjiga u kožnom povezu bila je poslednje što je imao nekada moćni diktator. Na dan vešanja, 30. decembra 2006. Sadam je diktirao sudiji poslednju želju: želeo je da svoj primerak Kur’ana pokloni prijatelju, „koji će ga časno držati“. Moćna snaga simbolike Kur’ana je neporeciva. NJegovo tumačenje odlučuje o ratu, miru, konfliktima i izbavljenju. Otkrivanje Muhamedu služi atentatorima Hamasa, džihada i Al-kaidi kao legitimacija terora. “Borite se protiv njih! Alah će ih rukama vašim kazniti i poniziti, vas će protiv njih pomoći, i grudi vjernika zaliječiti“, recituju muslimani u Bagdadu, Gazi i Kabulu stihove iz devete sure. Često se pozivaju na jedan stih iz četvrte sure koji im obećava raj: „I neka se na Alahovom putu bore oni koji ne žale da žrtvuju život na ovom svijetu za onaj svijet. A onoga ko se bori na Alahovom putu, ako pogine ili pobijedi, mi ćemo, sigurno, obilno nagraditi“. Tako su i samoubice–atentatori u NJujorku i Vašingtonu 2001, Baliju 2002, Madridu 2004. i Londonu 2005. želeli svoju nagradu. Odjedanput, mladi muslimani su se pretvorili u detonatore eksploziva opasanog oko njihovih tela, dizali su u vazduh oblakodere, diskoteke, prepune vozove i podzemne železnice. Kakva je to mutna religija na koju se pozivaju atentatori?! U međuvremenu, stratezi na Zapadu pokušavaju sa korišćenjem svete knjige kao oružja i na nekim mestima su je proglasili obaveznom lektirom. Da bi na bojnom polju pobedio razum, američki general-major Daglas Stoun, komandant programa za iračke zatvorenike, svakog dana i sam čita Kur’an, ali je doneo naredbu da i zatvorenici moraju čitati stihove i pasaže kojih u Kur’anu ima mnogo, a koji govore: „sa ubicom nevinog čoveka mora se postupati kao da je ubio celo čovečanstvo“. Zapad katkad koristi Kur’an i kao psihološko oružje, naročito pre nego što se zatvorenici u Gvantanamu, osumnjičeni za terorističke napade, izvedu na saslušanje. Računa se na slom njihove volje. U tim situacijama američki vojnici gaze Kur’an, a njegove istrgnute listove bacaju u klozetske šolje. Kad se to sazna, onda muslimani u severnoj Africi, Pakistanu i Indoneziji izlaze na ulice. Holandski filmski producent Teo van Gog platio je životom pokušaj uvlačenja Kur’ana u blato. NJegov kratki film „Predaja“ prikazuje, između ostalog, i jednu golu muslimanku prekrivenu providnim velom: njena koža na leđima izbrazdana je tragovima bičevanja i kaligrafski nanetim stihovima iz Kur’ana, na temu neporočnosti i nevinosti. Dva meseca posle televizijskog prikazivanja ove kazne, u novembru 2004. jedan Holanđanin marokanskog porekla ubio je Van Goga. U njegov leš zabo je nož sa pretećom ceduljom, prepunom stihova iz Kur’ana, kojima je zapretio Aijan Hirsi Ali, rođenoj u Somaliji, autorki scenarija i, inače, poznatoj i jednoj od najoštrijih kritičarki Muhamedovog učenja. Hrišćanima je muslimanski sveti spis oduvek bio sumnjiv. Iako se u Kur’anu pojavljuju Mojsije, Avram, Hrist i Marija, u Evropi je „knjiga“ stotinama godina prezirana kao „turska Biblija“. Ko je čitao Muhamedova otkrivanja, nije bio u sve to ubeđen, a sa muslimanima se osećao nelagodno. Volter je pisao kako je Kur’an „nerazumljiva knjiga, koja na svakoj svojoj strani užasava zdrav razum“. Prijatelj islama Johan Volfgang Gete žalio se na „grenzlose Tautologien und Wiederholungen“ (bezgranične tautologije i ponavljanja; gr., tautologija: logička tvrdnja u kojoj je zaključak ekvivalentan premisi) Ali pesnički knez koji je proučavao Kur’an (pišući „Zapadno-istočni divan“) tvrdi da ga je Kur’an prvo „privukao, zatim začudio i na kraju ga ostavio bez poštovanja“. Islamski svet pridaje Kur’anu bezuslovno poštovanje. „Al-Koran al-karim“, tj. „časni i skupoceni Kur’an“ je uobičajena fraza koja se koristi među vernicima pri pominjanju Kur’ana. Muslimanima nije važan samo sadržaj, već i sveta knjiga, sama po sebi – inkarnacija Boga jedinog. „Ko iz njega recituje i ko reči iz njega šapuće, može čuti, videti i osetiti svevišnjeg“. Stručnjaci za religiju upoređuju značaj Kur’ana za muslimane sa vrednošću koju među hrišćanima ima Hristos. Za jedne se Bog otelotvoruje u čoveku, a za druge u knjizi. Prinstonski profesor, Amerikanac Majkl Kuk, ima mnogo skupljenih primera o čuđenju ranih Evropljana na odnos muslimana prema svojoj svetoj knjizi. Uvek su pazili da je ne drže ispod struka, beleži jedan engleski orijentalista, koji je u XIX veku putovao kroz Egipat. Oko 300 godina ranije, neki Evropljanin je začuđeno zapazio da je za Turke strašno neuljudno ukoliko se neko nasloni na Kur’an. U kulturi u kojoj se tradicionalno sedi na podu, sveta knjiga mora biti optički odignuta da bi se naglasio njen autoritet. Tako se u džamijama Kur’an stavlja na mali podest, na tzv. kurzi. Još i danas muslimani paze da na nekoj polici sa knjigama Kur’an uvek bude na najvišem mestu. Za razliku od drugih zemalja u kojima Biblija često stoji u biblioteci prekrivena prašinom jer se retko čita, u većini zemalja na Orijentu Kur’an je sveprisutan. Vernici se neprestano podsećaju na Božje reči. Retko koji posetilac Kaira može u taksiju izbeći religiozne radijske emisije, a kasete i CD sa najlepšim recitacijama iz Kur’ana prodaju se na svakom ćošku. Muslimanske majke šapuću bolesnoj deci u krevetićima stihove iz Kur’ana, jer „tako dolazi do bržeg ozdravljenja“. Knjižica „Zdravlje sa Kur’anom“ bila je nedavno šlager na Kairskom sajmu knjiga. Stihovi iz Kur’ana umesto zvona na mobilnim telefonima tako su uzeli maha da su sunitski čuvari vere sa Univerziteta Al Azhar ustanovili kako se s tim otišlo predaleko. Šiitima, pripadnicima drugog najmasovnijeg islamskog pravca, poznatim i kao vrlo osetljivim i predanim tradiciji, Kur’an je kultni objekt. Jedna iranska firma prodaje mini-Kur’ane kao priveske za ključeve. U Teheranu se nacionalna TV zalaže za uvođenje stihova iz Kur’ana umesto muzičkih melodija koje se čuju za vreme čekanja telefonske veze sa lokalom u nekoj od ustanova sa velikim brojem priključaka. Umesto brojeva lokala, trebalo bi, po mnogima, koristiti brojeve sura iz Kur’ana. Kad je počela ta priča s Kur’anom, onakvim kakvim ga danas znamo? I ko je, zapravo, bio taj Muhamed, koji je Alahovo otkrivanje i šaputanja arhanđela Gavrila u pustinji preneo među ljude. Prorok je rođen 577. godine u Meki, u skromnoj porodici. Arapski izvori o životu Muhameda nisu oskudni. Dokumenti su na „hiljadama stranica“, kaže getingenski arabista Tilman Nagel, koji radi na opsežnoj biografiji proroka Muhameda. Muslimanski izvori uglavnom su posvećeni opisivanju Muhamedovog života, još od malih nogu, i njegovih razmišljanja, govora i postupaka, koji ga prikazuju i legitimišu kao Božjeg uzora čoveku. Oko 70 godina posle smrti istorijskog Muhameda, „hagiografski koncept“ izabranog, već je bio završen. To je uglavnom delo muslimanskog učenog čoveka Ibn Ishaka. Shodno prvim prorokovim biografijama iz VIII veka, pre nego što mu je u 40. godini Alah poverio izuzetnu misiju, budući božji poslanik je bio dobro situiran i srećno oženjen trgovac i vodič karavana iz arapskog grada Meke. „Iz sažaljenja prema svetu“, pisao je Ibn Ishak, „svemogući ga je izabrao za objavljivanje dobre vesti svim ljudima“. Muhamed je u to vreme shvatio vrednost samoće. U nekoj vrsti krize sredovečnih ljudi, povukao se u brda da bi meditirao. Jedne noći pojavio mu se u snu arhanđel Gavrilo. Sobom je nosio brokatnu maramu na kojoj su bila napisana neka arapska slova. „Čitaj“ govorio mu je Gavrilo. „Ja ne znam da čitam“, žalio mu se Muhamed. Arhanđel ga je onda počeo daviti maramom, dovevši ga skoro do smrti. Naređivao mu je: “Čitaj u ime Alaha, onoga koji je čoveka iz zgrušane krvi stvorio. Čitaj, jer najplemenitiji je Gospod, onaj koji je sve naučio upotrebi pisaljke, onaj koji je ljude naučio onome što ranije ne znađahu“. Muhamed je ponavljao rečenice koje su kasnije ušle u Kur’an preko sure 96. Kad se probudio, bilo je „kao da su mu se reči urezale u srce“. Još dan-danas muslimani ne zaboravljaju ovo javljanje koje se odigralo u devetom mesecu, mesečeve godine, na Ramadan. Svake godine otad, muslimani moraju u istom mesecu postiti i proučavati Kur’an. Izgleda da se arhanđel Gavrilo redovno javljao Proroku, kako bi mu prenosio Božje reči. Muhamed koji je u početku bio prestravljen ne verujući u ono što mu se događa, poruke je isprva primao prekriven velikim ćebetom, sam, oznojen i uplašen, piše Ibn Ishak. To što je Muhamed kasnije prepričavao, nije se svima dopadalo, a pre svega njegovim zemljacima iz Meke koji su patili od mnogobožačkog hedonizma. Ali, Muhamed je zbog zanemarivanja Božjih zapovesti kritikovao i hrišćane i Jevreje. NJima je doduše priznavao da su „posednici knjige“, ali ih je osuđivao kao posrnule Božje sluge. Neznabožački vladari Meke ismejavali su Muhameda i istovremeno mu pretili, bojeći se da će im njegova nova vera upropastiti poslove sa mnogim hodočasnicima koji su dolazili u Meku zarad drugih bogova. Još u to vreme postojala je Ćaba, ona velika crna kocka, oko koje, kao najvažnije svetinje, svi muslimani moraju napraviti sedam krugova. Ugroženi Muhamed morao se sa sledbenicima povući u oazu po imenu Medina. Tamo se njegova zajednica znatno uvećala. U Medini su javljanja bila sve češća i sve više su se ticala uputstava o ispravnom načinu svakodnevnog života. Dok se u „surama iz Meke“ govori o metafizici čudesa Gospoda, dotle se „sure iz Medine“ odnose na način života bogobojažljivih, na rat i na mir, kao i na ophođenje prema nevernicima. Prorok je primio neke poruke koje su danas predmet sporenja između fundamentalista i reformista. Kur’an je udžbenik protivrečnosti, što se vidi iz trojakog odnosa prema alkoholu: vino se u suri 16,67 ubraja u dobre Božje darove i „opojno je sredstvo“, ali u suri 2,219 vino je težak greh, iako od njega ima koristi, dok je u suri 5,90 „grozoba i delo Satane“. Klatno koje se u Kur’anu stalno kreće od pozivanja na silu do upozorenja na potrebu tolerancije, nekad zahteva ubijanje nevernika, kao u suri 4,89: „A ako okrenu leđa, onda ih hvatajte i ubijajte gdje god ih nađete, i nijednog od njih kao prijatelja i pomagača ne prihvatajte“. Ali, postoje i poruke univerzalne dobrote i ljubaznosti. Bog je sam po sebi dobrota: „Rahman“ milosrdan i „Rahim“ ljubazan, što su i dva najčešća izraza za Alaha u Kur’anu. Istovremeno, Kur’an stalno poziva na džihad. Čak i za oprezne komentatore Kur’ana poput Hartmana Bobcina, eksperta-islamiste iz Erlangena, to istrajavanje i zalaganje na Božjem putu, što je doslovni prevod za džihad, ne znači ništa drugo do nasilni obračun, koji je, pre svega, borba u smislu verskog nasilnog obračuna. Kur’an ne traži spremnost na samoubilačko žrtvovanje, koje tako mnogo koriste današnji atentatori-samoubice. „I imetak na Alahovom putu žrtvujte, i sami sebe u propast ne dovodite, i dobro činite; Alah, zaista, voli one koji dobra djela čine.“ ( sura 2,195) Prema hrišćanima i Jevrejima Kur’an se jedanput odnosi s respektom, kao prema ljudima „od knjige“, a drugi put, kao s „onima koje je Bog prokleo i pretvorio u svinje, majmune i u sluge paganskim božanstvima“. Kao dokaz svoje savršenosti i bezgrešnosti, Kur’an nudi rešenja za protivrečnosti: kad neki stih treba zanemariti ili potisnuti u neku vrstu zaborava, na njegovo mesto se donosi i koristi drugi i bolji, ili neki koji je isti kao i on. U suri 2 stoji zapisano da Alah nad svim ima moć. Iz toga je izvedena nauka o abrogaciji (ukidanju) ranijeg stiha pomoću nekog sledećeg i na to se pozivaju fundamentalisti prilikom uvođenja u praksu rigidnog islama – tvrde da su kasnija javljanja Muhamedu bila znatno stroža u odnosu na vino, žene i nevernike. Dok prorok Muhamed nije doživeo i poslednje javljanje i uputstva, prošle su 22 godine. Kao centralna poruka njegove požrtvovane misije ostao je radikalni monoteizam. To što se Bog prilikom svojih javljanja u Bibliji i Tori ponašao na način koji je kasnije opisan u Kur’anu, Muhamedu i njegovim pristalicama ništa ne smeta. Tako, muslimani znaju za Adama i slučaj njegovog greha, znaju za Nojevu barku, Mojsija i Isusa. U Kur’anu, Isus Hrist nije Božji sin, već jedan od mnogih proroka. Takve sličnosti dokazuju, kažu muslimani, ispravnost Kur’ana. Muslimani sure uče napamet i ponavljaju ih. Oralnim prenošenjem sadržaja sura, Božja poruka se čini sigurnom i primljenom. O prvim pisanim oblicima teksta nije mnogo poznato. Najstarije fragmente Kur’ana iz Jemena spasli su nemuslimani i to je bilo važno za nauku. Kad su u jednoj džamiji u Sani, izgrađenoj za života proroka Muhameda, koja spada u najstarije islamske bogomolje, prilikom renoviranja 1973. pronađeni „papirni grobovi“, niko nije znao o kakvoj će senzaciji biti reč. Velike rupe u džamijama služile su za uklanjanje religioznih spisa, jer je uništavanje svetih papira zabranjeno. Raspadnute listove, progrižene insektima, pregledali su nemački stručnjaci za Kur’an i odmah prepoznali istorijsku vrednost bačenih papira i pergamenata. Uz finansijsku podršku savezne vlade, orijentalisti Albreht Not i Gerd Ridiger Puin proveli su mnogo godina čisteći i sastavljajući preostale dronjke Kur’ana. Posle mnogo istraživanja, Puin danas tvrdi da se radi o nekim fragmentima koji su „morali nastati negde oko 700. godine“. Po nekom predanju, prilikom javljanja arhanđela Gavrila Muhamedu i prilikom njegovog šaputanja božjih stihova u Muhamedovo uvo, desilo se da je i Satana uspeo da došapne jedan ili dva stiha. Tokom jednog od arhanđelovih javljanja, pojavile su se i tri boginje iz paganske i mnogobožačke Meke. NJihovo javljanje bilo je u obliku ždralova i one su Muhamedu šaputale stihove za koje mu je kasnije arhanđel Gavrilo rekao da nisu bili božji već satanski. Pragmatični Muhamed od toga nije pravio veliko pitanje, jer je želeo da za Alaha pridobije bogate i uticajne ljude iz Medine. I zaista, oni su na kraju pali ničice pred Alahom, ceneći njegovo razumevanje i davanje značaja njihovim boginjama. Legenda o ovom događaju i stihovima bila je pozadina na osnovu koje je 1988. Salman Ruždi napisao roman „Satanski stihovi“ i zbog koga ga je od iranskog ajatolaha Homeinija stigla fatva, tj. osuda na smrt. To što je iz mnogo crteža, spisa i predanja najzad postala sveta knjiga Kur’an, zasluga je kalifa Osmana. Taj treći po redu naslednik Muhameda dobio je u VII veku sve dotadašnje zapise o javljanju Muhameda. Po njegovom naređenju svi dokumenti su spojeni, a najbolji i najpouzdaniji recitatori su pomogli da se urede sure. Zbog čega su one poređane po dužini, a ne po hronološkom redu, ostalo je nepoznato i posle 1400 godina od prve redakcije Kur’ana. Kur’an nastao za vreme kalifa Osmana nije mnogo menjan. NJegova redakcija dvadesetih godina prošlog veka na Univerzitetu Al Azhar u Kairu, uprkos mnogim protestima revnosnih vernika, zbog nove nomenklature stihova, što je značilo modernizovanje Kur’ana, prihvaćena je i danas se upotrebljava u svim islamskim zajednicama u svetu. Ono što je napisano u Kur'anu ostaje zauvek tako, bez obzira na to da li se radi o najvećoj knjizi, visokoj oko 1.20 metara i teškoj 130 kg, koju čuvaju ateisti u Pekingu, ili o najstarijoj, iz 1000. godine, koja se nalazi kod Bašar al Asada u Damasku, odnosno onoj koja je svojevremeno napisana tako što je korišćeno oko 20 litara krvi Sadama Huseina, dok je još bio na vlasti. Na svaki slog iz Kur’ana budno motre stručnjaci sa Univerziteta Al Azhar. Za čvrsto verujuće sunite, knjiga nema samo karakter svetlosti ili uzora, već i teološke naredbe, jer je nepogrešiva. Onaj ko ne zna da čita Kur’an, treba da ga sluša, kažu verujući. NJegovi stihovi deluju hipnotički i sami po sebi su umetnost, zvana kiraet. Proučavanje Kur’ana je beskonačno i mučno. Izgovor nekih detalja i slogova, čak i slova, godinama se vežba. Na nekim mestima slovo „A“ mora biti naročito duboko i moćno. I mora vibrirati. David Kerman, stručnjak za islam i pisac knjige „Bog je lep“, tvrdi da Kur’an ima estetsku moć koja očarava, čak i neverujuće. Memorisanje Kur’ana je samo početak. Na Univerzitetu Al Azhar u Kairu, studenti vere provode godine u egzegezi islamskog ustrojstva i prava, kao i islamske kulturne istorije. Čak i sekularni studenti, kao i oni koji studiraju medicinu i neke druge prirodne nauke, moraju proći kroz niz religioznih kurseva. Ko se usudi i usprotivi načinu studiranja na hiljadugodišnjem Al Azharu, mora računati na sudbinu Abu Seida, profesora literature. Pod pritiskom muslimanskih pravovernika on je proglašen apostatom. Jedan sud u Kairu ga je 1995. osudio i prisilio na razvod od žene Ibtihal Junis, budući da je Univerzitet Al Azhar sve optužbe protiv Abu Seida potvrdio religioznim veštačenjima. Nasuprot tome, na Zapadu se Abu Seid smatra predvodnikom liberalnog islama i, naravno, obasipa mnogobrojnim počastima. Zbog borbe za religiozne slobode dobio je američku medalju Ruzvelt, a potom i nagradu Ibn Rušid, za širenje demokratije u arapskom svetu. Znalci islama ga vide kao istorijsku figuru „o kojoj će se govoriti i u narednih 100 godina“. Abi Seid nije više sam, jer broj njegovih saveznika neprekidno raste. Jedan od njih je i Abdolkarim Soruš, koji se bori protiv mula u Teheranu kao što se Abu Seid bori protiv šeika sa Al Azhara. LJudi sa turbanima na glavi moć u Iranu zasnivaju na legatu revolucionarnog vođe ajatolaha Homeinija i na „Velajat-e Fakih“ što je državnu i svekoliku vlast dalo vrhovnim učiteljima vere. Shodno velajat-e fakih, iranske religiozne vođe su se mogle smatrati zemaljskim zastupnicima dvanaestog imama koji je nestao u XII veku, bez traga i glasa. Šiiti misle da će njegovim povratkom doći do strašnog suda i vraćanja pravde i jednakosti na Zemlji. Nepogrešivost učenja Kur’ana u rukama mula za Soruša je jednaka religioznoj despotiji. Za njega, takođe, Božje poruke jesu od večne vrednosti ali ne i zaključci koje neko može iz njih izvesti. U člancima i knjigama Soruš propagira promenljivost religioznih saznanja, jer teolozi, kaže on, nisu kao Bog niti kao Prorok. Ono o čemu teolozi govore jesu ljudska, a nikako sveta saznanja - ono što oni govore opterećeno je pogrešivošću ljudskog duha. Ovakvo gledište Homeinijevi naslednici ne trpe, tako da je nekadašnji ideolog Islamske republike, koji se 1979. vratio u Iran iz egzila i Engleskoj, izgubio katedru na Teheranskom univerzitetu i odmah su počele stizati pretnje smrću, što ga je prisililo da odustane od javnih nastupa. Pod sadašnjim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom, on je persona non grata .To što nije doživeo sudbinu Abu Seida, može zahvaliti starim vezama u religioznom establišmentu. „Među prosvećenim muslimanima Soruš uživa ugled svete pojave koja islam oslobađa balasta prošlosti i miri ga sa modernom“, piše u međuvremenu zabranjeni religiozni časopis „Kijan“. Mnogi upućeni posmatrači, kao što je američki novinar Robin Rajt, vide u Sorušu, čak, „iranskog Lutera“, koji kao i nemački reformator iz XVI veka želi da od vladajućeg klera oduzme monopol tumačenja vere. Nemačkog monaha i profesora iz Teherana spaja isticanje spiritualne i mistične strane verovanja. U iranskoj varijanti mistike, sufizmu, Soruš vidi potencijal i prostor za modernu; vera bi bila u potrazi, stalno zapitana i nikad sasvim u sebe sigurna - bila bi suprotan pol autoritarnom, konzervativnom islamu, onakvom kako ga propovedaju mule. U staro vreme, pre nego što je prošlo 150 godina od smrti Proroka, u Bagdadu je vlast preuzela dinastija Abasida. U velom legende obavijenoj kalifovoj rezidenciji na Tigru, učeni ljudi su strasno čitali Kur’an. Naročito su mudri bili motazeliti (arapski: „oni koji se izdvajaju“). Bili su orijentisani na grčke filozofe. Kaže se da je njihov veliki zaštitnik kalif Al-Mamun jedne noći sanjao Aristotela, i odmah potom naredio da se na svakom uglu Bagdada osnuje akademija, jedna osmatračnica zvezda i jedna biblioteka. Motazeliti su kritikovali stalno prežvakavanje ortodoksnog učenja i zahtevali su njegovo samostalno interpretiranje: to je praksa koja se u islamskom svetu naziva „ičtihadom“, tj. upinjanjem, naprezanjem. Najškakljivija tačka njihove teologije bila je da Kur’an treba posmatrati ne kao „zanavek dato“, već kao „napisano delo“. Večan je samo Bog sam. I, zar nije preterano pored Boga staviti još neku, večnu instancu? Samo stotinak godina trajalo je to cvetanje slobodnog duha, a onda je ortodoksija uzvratila udarac. Usledilo je duhovno okoštavanje. Jedino su se Maori iz Andaluzije, za vreme kojih je u XI veku procvetala nauka i kultura na Iberijskom poluostrvu, mogli porediti sa erom mutazelita. Dok su u Evropi tog doba vladale epidemije i glad, kalifi od „al-Andaluzije“ otvarali su apoteke i bolnice, pisane su pesme u Toledu i Kordobi, istraživalo se i filozofiralo. To je epoha koja i danas izaziva čežnju u srcima mnogih muslimana. Kraj ove epohe i proganjanje poslednjeg Arapina iz Evrope, označilo je i sunovrat islamskog sveta. Početkom XXI veka ugled te svetske religije dostigao je dno. Napadi na NJujork, Madrid i London, izjednačili su u očima sekularnih Evropljana i Amerikanaca islam sa terorizmom i ekstremizmom. Očigledno je da se teror nezaustavljivo širio, ne samo u svetu nevernika, već i u islamskim zemljama: Iraku, Avganistanu, Pakistanu, Alžiru i Palestini. Tamo je uhvatilo maha ono što Abdelvahab Medeb, intelektualac tuniskog porekla, naziva „bolest islama“: orijentisanje na nasilje, samouništenje, što naročito privlači mlade i frustrirane ljude koji na taj način prevazilaze potčinjenost, političku i ekonomsku nemoć. Naziv instrumenta terora je „takfir“ (arapski: „nekog proglasiti nevernikom“). On pripadnicima daje pravo odlučivanja o nečijem životu ili smrti. Međutim, na osnovu jedne često citirane Prorokove rečenice, krv muslimana može biti prolivena samo zbog ubistva, brakolomstva ili odricanja od islama. Ali, po takfiristima, pravilo glasi: smrt zaslužuje onaj ko i za trunku odstupa od strogih shvatanja Kur’ana, jer se smatra otpadnikom od islama. Muslimani shvataju da je vreme za reformu i da pojam „reforma“ više nije tabu. Protagonista promena ima svuda. To se vidi na vratima Evrope - u Turskoj, u kojoj se kao ni u jednoj drugoj zemlji sudaraju Orijent i Okcident. Islam i vrednosti Zapada. Na ruševinama Otomanske imperije „otac Turske“, Kemal Ataturk, ubeđeni Evropljanin i revolucionar od glave do pete, uveo je 1923. prisilnu sekularizaciju i oslobađanje Turske od religijskih lanaca. Ataturk je raspustio kalifat u kome je sultan bio gospodar države i religije. Zabranio je fes, a ženama prekrivanje maramom. Ukinuo je šerijatsko pravo, a religiju je premestio u privatnost. Sadašnji poglavar islama u Turskoj, Ali Bardakoglu, prosvećeni je teološki reformator koji želi da se „razvije objektivno mišljenje i razum“ i da islam bude otvoren kritikama sa svih strana. Na dugoj strani, islam se teško može odupreti moderni, naročito u globalizovanom svetu. Internet i satelitski programi proizveli su višeglasje u muslimanskom prostoru, ali se istovremeno stvorila potreba za novim autoritetom. Međutim, nova situacija i otvorenost prema Evropi teško da se više mogu zaustaviti. Za Abu Seida u holandskom egzilu to su dobri znaci. Ali na povratak u Kairo ne misli, jer je u očima vlasti otpadnik. Oniži profesor i dalje drži predavanja u Lajdenu. Zalaže se za tačno čitanje Kur’ana - lepe i opasne knjige. Der Spiegel