Opet na raskršću

Napeto je toliko da se istraživači javnog mnjenja ne usuđuju da javno saopšte svoje rezultate jer je razlika između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića na nivou statističke greške. Napeto je toliko da je Vojislav Šešelj zabrinutiji za sudbinu Tomislava Nikolića nego za svoju. Zato je zvao telefonom Ivicu Dačića, prvog socijalistu. Pokušavao je da obriše sve ono što su Nikolić i drugovi rekli o socijalistima u izbornoj kampanji. A ima toga još od prošlih parlamentarnih izbora: da socijalisti ne zaslužuju da uđu u parlament, da su Dačić i drugovi izdali Slobodana Miloševića, da lopovi i izdajice vladaju 17 godina, da Mrkonjić samo njemu oduzima glasove. Šešelj, autor knjiga o Slobodanu Miloševiću i Mirjani Marković koje imaju naslove „Crveni tiranin sa Dedinja” i „Veštica iz Tolstojeve” pokušavao je da ubedi Dačića da kaže reč koja će biračko telo socijalista izvesti na birališta 3. februara da glasaju za koalicione partnere u Vladi Srbije koja je – kako su tvrdili Šešelj i Nikolić – pristala na kapitulaciju u leto 1999. godine. Drugi cilj lidera radikala koji još nije poništio svoj testament u kome piše: nikada sa Koštunicom i Tadićem, nikada u NATO i Evropsku uniju, bio je da se Dačić prikloni mogućoj koaliciji radikala sa Vojislavom Koštunicom i Velimirom Ilićem. Lider radikala, kome se ne može osporiti politička lucidnost, kao što mu se ne može otpisati ne sklonost ka samouništenju, dakle već razmišlja o 4. februaru i o savezu sa čovekom o kome je pisao u knjizi „Politički ortakluk kurve Del Ponte i kurve Del Koštunice”. Vreme od završetka prvog izbornog kruga do dana posle, 4. februara, zamenik Vojislava Šešelja, Tomislav Nikolić proveo je u razgovorima sa novinarima pred Palatom pravde, ženama, porodiljama, invalidima, dva puta je bio na pijaci, jednom u Rusiji i jednom u beogradskoj Knez Mihailovoj. Počeo je loše pričom o pomilovanju Legije i Dragoljuba Milanovića. U oba slučaja Nikolić je rekao da sumnja u odluke suda. Za Legiju je rekao „Ako se uverim da je ubio”, za Milanovića da misli da je nevin. Nije baš dobro za kandidata za predsednika da unapred presuđuje sudovima, da sebe stavlja iznad njih. Vesna Rakić-Vodinelić podsetila je Nikolića i njegove savetnike da je u Srbiji četvrta, najviša sudska instanca bio vladar, knjaz Miloš Obrenović, ali da je to bilo 1837. godine. Izborni štab Borisa Tadića promašio je penal koji mu je „namestio” Nikolić. Danima je mogao da drži u javnosti i „temu Milanović” i „temu Legija”. U prvom slučaju su bila dovoljno poražavajuća pitanja roditelja poginulih u Radio-televiziji Srbije: zašto je izmešteno Vučićevo ministarstvo informacija, a nije televizija; zašto Nikolić i Vučić kao članovi upravnog odbora RTS nisu naredili Milanoviću da postupi po naređenju Vlade SRJ i iseli televiziju. U drugom slučaju mogli su Nikolića danima da podsećaju na njegovu izjavu „Ako neko vidi Zorana Đinđića neka mu kaže da je i Tito imao problema sa nogom dva meseca pre smrti”, na to da je Šešelj te 2003. najavljivao krvavo proleće, da je Šešelj u Sheveningenu sa „braćom” Hrvatima i Muslimanima uz pečenje „proslavio” ubistvo premijera, da su radikali po Skupštini najavljivali Šešeljevu knjigu „Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića”, da je u petak (25. februar) Nikolić u stilu Dejana Mihajlova poručio, preko „Večernjih novosti”, porodici Zorana Đinđića: „Nemojte da vas okreću protiv mene oni koji su mi sumnjivi u čitavoj toj stvari.” Konačno mogli su da podsećaju Nikolića i na vreme kada je on delio pravdu. Tada, kada su on i Šešelj bili potpredsednici Vlade Srbije a Aleksandar Vučić ministar informisanja, doneta su dva skandalozna zakona protiv Univerziteta i protiv novinara. Mislilo se tada da su suđenja novinarima bila vrhunac, što bi rekao Šešelj, tiranije, ali je posle usledilo i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa” i „Evropljanina”. Tomislav Nikolić, koji na ovim izborima širi ljubav, solidarnost, razumevanje, rekao je 1999. godine da mu nije žao što je Ćuruvija ubijen. I da je Tadićev štab na sve ovo podsećao Nikolića, na te primedbe ne bi odgovarao zamenik Šešelja nego Aleksandar Vučić. Generalni sekretar radikala vodio je taj medijsko-propagandni rat, ostavljajući Nikoliću da se zdravi i pita sa običnim svetom. Konferencije za novinare i beskrajna količina plaćenog programa na skoro svim televizijama su dva načina na koja su radikali odgovarali ne optužbe iz tabora Borisa Tadića. Demokratska stranka nije imala čoveka poput Vučića, pa je Tadić u svojim obraćanjima javnosti morao da radi i taj posao, što svakako nije baš poželjno za predsedničkog kandidata. Priča o Legiji, Milanoviću, Đinđiću, Ćuruviji, sudovima i suđenju samo je deo priče koju je pokušao da nametne Tadićev štab o devedesetim godinama u kojima su radikali do pred kraj 1993. podržavali socijaliste a od 1998. do septembra 2000. i vladali sa njima. Na tu priču radikali jednostavno nemaju dobar odgovor. Podržavali su vlast Slobodana Miloševića kada je narod opljačkan, kada mu je uzeta devizna štednja, kada je hiperinflacija bila maćeha narodu, a majka tajkunima koji su sada vlasnici pola Srbije. I bili su u vladi koja je ušla u rat protiv NATO iz koga je izašla ostavljajući Dečane, Gračanicu, Pećku patrijaršiju bez vojske i policije Srbije i uz pristanak da Ujedinjene nacije tamo postave vlast na koju Beograd neće imati baš nikakav uticaj. To je kapitulacija, vikali su tada radikali, ali su brzo ućutali jer su za nju i oni krivi. Ali ni Tadić se nije mnogo okoristio pričom o radikalskom grehu iz devedesetih godina. Pre svega zato što je Nikolić vrlo dobro shvatio da je napad najbolja odbrana. Sve nezadovoljne on je proglasio žrtvama tranzicije. U to može da poveruje svaki čovek koji devedesetih nije dobijao platu i po dve godine, ali je bio zaposlen, a koji sada nema ni platu ni iluziju radnog mesta. Tadićev štab nije stigao da uveri te nezadovoljne i besne da su oni pre svega žrtve devedesetih, da je potrebna bar decenija da se nadoknadi ono što im je devedesetih oduzeto. Nezadovoljnima je dovoljno da pogledaju oko sebe, vide one koji imaju više i mnogo više od njih i da poveruju da se – kada Nikolić sasvim neodređeno kaže „Promene” – to odnosi baš na njih, da će baš oni preko noći nešto dobiti ili da će makar onome pored njih, koji ima, „crći krava”. Pošto će odlučivati bukvalno svaki glas, Nikolić i Tadić ne mogu ni u jednoj izbornoj temi da budu sigurni da osvajaju dovoljnu prednost. Tadić je zato podsećanje na devedesete pojačao pričom o izolaciji koristeći Nikolićevo poređenje Srbije sa rupom u evropskom svilenom tepihu. Radikal je jednostavno osećao da je njegovo evropejstvo sumnjivo. Em je Šešelj rekao „nikako u EU”, em je Vučić proglasio Skupštinu Srbije budućom sigurnom kućom za Ratka Mladića, em je Nikolić kazao beguncima od Haga: „A oni koji sada strepe da li će biti uhvaćeni ili ne, neće imati više potrebu da strepe.” Te poruke nisu ključ kojim se otvaraju vrata Brisela. I pre nego što kaže da neće u Evropu ako nam uzmu Kosmet, Nikolić zna da će biti proglašena nezavisnost Kosova. Tako rezultat svoje politike on svodi na duplo golo: ni Kosovo ni Evropa. Tadić je tu u prednosti, jer svi znaju da je za Evropu. Jedina zamerka koju je imao bila je da je za Evropu koliko i Koštunica, što će reći manje nego što je LDP. Ali, upravo je premijer Srbije svojim rečima i delima pokušao da oslobodi predsednika Srbije ove primedbe. U evropskoj priči Tadić je naišao na najveću podršku od vrha G17. Wegov lider Mlađan Dinkić i Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije, razložno su pokazivali šta će se sve dogoditi ako Srbija okrene leđa Evropskoj uniji: manje plate i penzije, manja zaposlenost, pad dinara, povećanje kamata za kredite, problemi sa vraćanjem duga inostranstvu... Jedino što su radikali uspeli da odgovore na ovo jeste: „Lažu”, u šta se moglo poverovati kao u tvrdnju da Srbija može da pobedi u ratu NATO ili da će hleb biti tri dinara. I, bilo je primetno kako je to „Lažu” izgovorio politički vrh radikala, dok se Dinkiću i Jelašiću pridružio buljuk profesora ekonomije i saradnika ekonomskih instituta. Pošto je vrlo dobro znao da se unapred odrekao Brisela, Nikolić je priči o izolovanoj i ekonomski sasvim posrnuloj Srbiji, kada on postane predsednik, morao da suprotstavi – Rusiju. Ako iko misli da je zamenik Šešelja bubnuo ono o Srbiji kao ruskoj guberniji, grdno se vara. Nije bili slučajno ni što mu na mobilnom zasvira ruska himna kada ga neko pozove. Još manje što je predlagao ruske baze na Kopaoniku, Pasuljanskim livadama i još tri tačke u Srbiji. Uostalom, ponovio je to i između dva izborna kruga i svi znaju da to jeste rekao japanskim novinama, makar to Vučić demantovao 24 sata bez prekida. I slao je ono trapavo pismo Putinu u svojstvu budućeg predsednika, kako valjda sebe niko nije oslovio u diplomatskoj prepisci. Nikolić je time pokušavao da ubedi svoje da jeste ruski čovek i da natera Moskvu da ga primi. Nije morao mnogo da je ubeđuje jer nema te velike sile koja u Srbiji igra samo na jednu kartu. Dva-tri dana pred odlazak u Moskvu i viđenje sa kandidatom za predsednika Rusije, Dimitrijem Medvedevom, radikali su rekli da Nikolić neće putovati u Moskvu. U ponedeljak su u Tadićevom kabinetu bili sigurni da Nikolić leti u Moskvu. U utorak je Nikolić odleteo u Moskvu i time svoje tvrde glasače uverio da nema izolovane Srbije, pošto je srpskog radikala ozvaničio Kremlj. Iz Moskve je Nikolić doleteo na televizijski duel sa Tadićem, koji će možda biti presudan za ishod izbora. Sva ova priča o devedesetim, Evropi, izolaciji, jeste priča o boljem i lošijem životu. I o tome se radi na ovim izborima i o tome se glasa. Ko to ne vidi, naivan je. Zato je na ovim temama i bilo najviše sučeljavanja u izbornoj kampanji. Najmanje varnica i u kampanji i u rečenom televizijskom duelu, ako ih uopšte i bude, biće povodom Kosmeta. Tu je slaganje na rečima najveće. Niko neće potpisati nezavisnost Kosmeta, prosto zato što to niko neće ni tražiti ni od predsednika ni od premijera Srbije. Ali je sva razlika u danu posle proglašenja nezavisnosti. Tadić nastavlja da radi sa EU, Nikolić joj kaže „Do viđenja, nemojte više da nam se javljate”, Koštunica im kaže „Sram vas bilo”, pa se umusi, pa posle godinu, godinu i po ponovo počne da razgovara sa Briselom, ako bude bio u mogućnosti da to uradi. U ovoj priči, Tadić je u prednosti jer se ne pravi, kao Koštunica i Nikolić, da zna i šta je bilo prvo – kokoška ili jaje, ali ne zna odgovor na pitanje: „Kako ćete da vratite vlast Beograda u Prištinu?” Ali, ako to ne zna, Koštunica zna kako da politički eksploatiše Kosovo, baš kao što je to Milošević radio 13 godina, od Osme sednice do Petog oktobra. Premijer je jedini uporno nametao Kosovo kao izbornu temu, koristeći ga kao izgovor za odmicanje od Evropske unije. Time nije sačuvao Kosmet u Srbiji, naljutio je mnoge evropske zvaničnike koji su siktali da je upravo Koštunica kreator politike o potpunom razdvajanju odluke o statusu Kosmeta i odluke o ulasku Srbije u EU. Time je Koštunica dao puni vetar u Nikolićeva jedra. Štaviše, bilo mu je malo što je celu kampanju podržavao Nikolića nego je u pojavljivanju na državnoj televiziji sa napoleonovskih visina poručio kako je svejedno ko pobedi na predsedničkim izborima jer je ionako sva vlast u njegovim, premijerskim rukama. Nikolić je mogao da trlja ruke, jer ko je primetio da je na državnoj televiziji Koštunica kazao i kako neće praviti vladu sa radikalima, jer da se zna iz istorije DSS sa kojim strankama je on sarađivao. I Koštuničini glasači su tako razumeli svog lidera. Ako su se na početku kampanje pristalice DSS razvrstavale u proporciji šest za Tadića jedan za Nikolića, sada je taj odnos dva prema jedan, uz više od 30 odsto onih koji ne znaju šta da rade. Međutim, Koštunica nije samo oštetio svog koalicionog partnera nego i sebe: istraživanja pokazuju da DSS prvi put od 1999. godine ima podršku manju od 10 odsto. Još opasnije će za njega da bude ako se Tadić i Nikolić dogovore da prestanu da plaćaju politički reket Koštunici. Ako mislite da ovaj dogovor nije moguć, sačekajte da prođe 3. februar. I očekujte prvo buru već u prvih pola sata posle zatvaranja birališta. Oba štaba pokušaće prvi da saopšte podatke, naravno, da su pobedili. Pa će biti onoliko primedaba, možda i incidenata na nekim biralištima, pa prigovora Republičkoj izbornoj komisiji. U sredu uveče, na programu javnog servisa, održano je sučeljavanje kandidata u drugom krugu predsedničkih izbora. Kako sve prognoze govore da će rezultat izbora biti neizvestan kao nikada do sada, rasla su očekivanja od direktnog sučeljavanja stavova Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Neposredno po završetku duela, razgovarali smo s ličnostima iz našeg javnog života o tome kakav je utisak na njih ostavilo ovo sučeljavanje Voja Žanetić, marketinški stručnjak POBEDA JABUKE Na početku priželjkivanog i iščekivanog duela između dva predsednička kandidata, onaj simbolično smešten na desnu stranu scenografije poklonio je jabuku onom koga je istorijska sposobnost samospontanog režiranja smestila u levi deo televizijskog ekrana. Kada je počeo predsednički duel, ta jabuka je na trenutak bila najava da će gledaoci u sredu uveče, a u skladu sa gromopucateljnim najavama, videti nešto što do sada nije viđeno, a što će im pomoći da odluče za koga treba glasati u nedelju. I šta bi? Pa ništa. Televizija, naime, ponekad nema tako potrebnu čudesnu moć da ulepša stvarnost. Jednom od kandidata otežavajuća okolnost je prošlost, drugom od kandidata – sadašnjost. Jedan od kandidata ima problem da izvergla obimno ispitno-političko gradivo, drugi se preterano uživljava u pacifikovanu ulogu odskora napisanu za njegov nezgodan karakter. Jedan gleda gledaoce netremice, povremeno podižući obrve kao da je neiskusni spiker na TV dnevniku, drugi izbegava pogled u kameru, kao da je na informativnom razgovoru. Jedan kaže šta odsad može biti još bolje, drugi popisuje šta sve dosad nije moglo biti gore. I na osnovu ove ravnoteže teško je odlučiti o pobedniku, sem ako nisi već ranije opredeljen. A ako jesi, nema veze. Ne plaća se karta. A lepe su i reklame u pauzi. Pogotovo ona o prašku za pranje veša koji se zove „duel”. Taman je lepo legao na odlučujuću bitku kampanje. I dakle, ko je pobedio? Pobedila je jabuka. Ona je ostala u studiju, pošto je nijedan od kandidata nije pojeo, zdrava kao na početku manifestacije koja se, rekosmo, zove kao prašak za veš. Oba potencijalna predsednika su napustili i jabuku i televizijski raj, ostavivši iza sebe utisak da je teško kupiti cipele ako svaki od dva jedina preostala para pomalo žulja, a da ćemo, na kraju, odabrati onaj od koga noge bole manje. Bez obzira na to ko je kome i zašto izgledao bolje na televiziji, i ko je mogao da izgleda isto tako kao cenjeni kandidati, a nije bio u kadru. Zajedno sa jabukom. Cvijetin Milivojević, direktor PR agencije Pragma BEZ POBEDNIKA Ovo sučeljavanje nije bilo motivaciono, u tom smislu da je bilo mirno bez mnogo iskri, I kao takvo nije moglo da utiče na veliki broj birača. Osim možda na one izuzetno pažljive gledaoce koji su u isto vreme neopredeljeni, a takvih može da bude oko jedan procenat. Boris Tadić je sve vreme fiksirao pogled na kameru, čime je želeo da pokaže da se obraća direktno gledaocima, biračima. Tomislav Nikolić se odlučio za drugačiji pristup. U toj neverbalnoj komunikaciji bio je “topliji”, obraćao se protivkandidatu, u stvari pokušao da stane između publike i Tadića. Što se tiče sadržaja njihovog izlaganja, Tadić je bio daleko studiozniji i sadržajniji. Međutim, pošto u pitanju nije bio klasičan monolog, ti efekti se gube. Tadić je izgledao kao dobar đak koji odgovara na pitanja, dok je Nikolić nestašno upadao sa konkretnim temama i ljudima, što na kraju, gledaocima ostaje u pamćenju. U jednom trenutku, obojica su pokušala da se naslone na štake zvane Vojislav Koštunica i Velimir Ilić. Tadić ni večeras nije odgovorio na pitanje kako će reagovati ako Evropska unija eventualno prizna nezavisnost Kosova. To je sada pitanje svih pitanja. Zbog izbegavanja da odgovori na to pitanje, Tadić nije dobio podršku Koštunice, ali ni LDP-a. To je Nikolić primetio, i insistirao na tome. Nijedan od predsedničkih kandidata, na kraju, nije izašao kao pobednik iz duela, u tom smislu koliko su glasova mogli da osvoje. Brana Crnčević, književnik ČOVEK I ROBOT Ovo je bilo takmičenje između čoveka i robota. Nikolić je postavljao pitanja na koja Tadić, kao loše isprogramirani robot, nije imao odgovore. Sve vreme je pričao o opštim mestima iz kampanje. Imam utisak da se Tadić, koji sve vreme govori o devedesetim godinama, na predsedničkim izborima kandidovao protiv Miloševića, a ne u 2008. godini protiv kandidata Tomislava Nikolića. Milan Nikolić, politički analitičar BORIS JE POBEDNIK Mislim da je Boris Tadić pobednik ovog duela, jer je bio uverljiviji, sadržajniji i mirniji. Ponašao se više kao državnik, dok je Nikolić kritikovao aktuelnog predsednika i vlast, ali nam zato nije izložio svoj program. Nismo to čuli od njega. Verovatno je imao i manje vremena da se spremi, zbog puta u Moskvu. Nikolić je više ličio na opozicionog lidera nego na državnika. Zato bih njega ocenio trojkom, dok bih Tadiću dao pet minus. Ipak, i Tadić je govorio samo o pozitivnim segmentima tranzicije, a građani znaju da tranzicija nije donela svima samo dobro. I zbog toga su skloni da se slože sa Nikolićevim kritikama. Pitanje je koliko će to u nedelju uticati na birače, a koliko će opet uticati i činjenica da građani Srbije ne vole zagrižene svađalice. Goran Paskaljević, reditelj TADIĆ UBEDLJIVIJI Ne verujem da će ova emisija, koja je daleko od pravog suočavanja, bitno uticati na glasače, jer su oni uglavnom već opredeljeni. Inače, po mom mišljenju Boris Tadić je bio realniji i uverljiviji, dok se Tomislav Nikolić jedva suzdržavao od agresije. A takav je od kada je skinuo Šešeljev bedž. Kakva doslednost. Nikolić je više puta uvredljivo oslovio Tadića, inače aktuelnog predsednika, sa bivši predsedniče. Da li će Nikolić, ukoliko u nedelju izgubi predsedničke izbore, da postane bivši političar kao što je to više puta najavljivao. Tadiću je sa pozicije aktuelnog predsednika u tom duelu bilo teže, jer je svakome svežije to što ne valja u ovom trenutku, dok su mnogi skloni da zaborave kako je bilo samo pre desetak godina kada su politiku i naš život uređivali Milošević i Šešelj.