Sporne činjenice

Ne bih se osvrtao na ceo tekst, već samo na neke detalje, koji autoru „nisu sporni”. Qotić nije mogao biti srpski nacionalista, bar ne u smislu u kom se pominje, jer je bio na čelu Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor”. Nije bio ni antisemita, što sam objašnjava u svojim člancima. U „Dijalogu s Jevrejinom” (1935) piše da je antisemitsko raspoloženje nepravično i naglašava da nije antisemita. U „Odgovoru Malhut Izraelu” (1936), još detaljnije objašnjava svoje stavove. Reč je o holokaustu u Srbiji, masovnom istrebljenju Jevreja, kojem su pomagali Milan Nedić i Dimitrije Qotić. To za mnoge „nije sporno”. Međutim, Volfgang Veber tvrdi da su vojne jedinice (Vermaht), sprovodile likvidaciju Jevreja muškaraca i zatvaranje Jevrejki sa decom, umorenih od kasnije prispelog Gestapoa. Tako je za godinu dana likvidirano svih 17.000 Jevreja. Nigde se ne pominju ni Nedićeva policija, ni Qotićevi odredi. „Sramna i zločinačka uloga” Nedića i Qotića u ubijanju Jevreja, za onoga ko malo bolje poznaje istoriju je nepoznata, ali je poznato da je npr. dr Fridrih Pops, predsednik beogradske jevrejske veroispovedne opštine sve vreme rata bio pod zaštitom gen. Nedića, da je sa Banjice spasen dr Leon Kojen. Nedić se lično zauzeo za čuvenog vizantologa G. Ostrogorskog i A. Belića, slavistu i predsednika Akademije, osumnjičene zbog jevrejskog porekla. Dr Jaša Romano i dr Ladislav Kadelburg oktobra 1973. na jednom naučnom skupu tvrdili su: “...Jedno je nepobitno, organizaciju protujevrejskih mera koje su završile genocidom sproveli su isključivo nacisti u svim pokrajinama, sem u NDH...” Bivši predsednik jevrejske zajednice u Beogradu i potpredsednik jugoslovenskih jevrejskih zajednica, Jaša Almuli, pisao je novembra 1993. godine: „Nikakvi antijevrejski zakoni nisu bili doneseni od strane ovog (Nedićevog) režima, nikakvih logora smrti i nikakvih ubijanja sa njegove strane nije bilo. Sve je bilo učinjeno od strane nemačke vojske, policije i SS, koji su uništili skoro celu jevrejsku zajednicu, mada je nekoliko stotina Jevreja bilo sakriveno kod srpskih prijatelja... To je sve što se može naći o Nediću u objavljenim istraživanjima Federacije jevrejskih zajednica u Jugoslaviji. Nemci su se sami okupirali oko Jevreja u Srbiji. Dužnost Nedićevog režima bila je unutrašnja administracija.” Apel je potpisalo ne 500 građana, već 408 srpskih intelektualaca, i to nije bio poziv na saradnju sa okupatorom, već za pomoć (srpskim) vlastima u borbi protiv komunista, „zlotvora srpskog naroda i njegove budućnosti”. Potpisali su ga tri episkopa, predsednik SANU, niz akademika, 82 profesora univerziteta, 18 bivših ministara i isto toliko pomoćnika, 12 direktora gimnazija ili upravitelja škola, generali, 16 lekara, umetnici, pisci itd. Neosporna činjenica je da je mala i okupirana Nedićeva Srbija primila u svoje okrilje preko pola miliona izbeglica, 86.000 srpske siročadi, da je stvorila Nedićev grad u okolini Kruševca, za 7.000 izbegličke dece, Zavod za prinudno vaspitanje omladine, u kom je izbavljeno od smrti na Banjici 1.270 pripadnika SKOJ-a i Partije, da je spaseno 30.000 logoraša sa Starog sajmišta, da se vodila briga o ratnim zarobljenicima u logorima, da je prihvatila desetine hiljada Slovenaca, čak čitavu jednu duševnu bolnicu, te da se ta nacistička kvislinška država mnogo bolje snašla pod okupacijom, nego ova naša današnja Srbija, ponikla iz Titove Jugoslavije, u brizi oko današnjih izbeglica. Zato, kada se kaže Nedićeva Srbija, sa ponosom se seća te pokorene, napaćene, male Srbije, zaista velikog srca. Branislav A. Žorž, Beograd