Komičar kao sanjar

Tole, Prća, Gašo, Dvojnik zveri, Oficir, Kralj. Uloge u “Bošku Buhi” stoje na početku njegove glumačke karijere. U “Buhi” je igrao kao student i, prirodno za ono vreme, u njemu je zasnovao prvi profesionalni angažman, 1981, odmah pošto je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Od 1986. Milenko Zablaćanski je u Pozorištu na Terazijama. To je, za sve ove godine, njegova jedina stalna radna adresa. Privrženost je u njegovoj prirodi. Kao što je bio privržen svojoj pozorišnoj kući i svome porodičnom domu, odan je bio svome poslu. Privrženost je, u njegovom slučaju, druga reč za marljivost, istrajnost, red i disciplinu. Držao je stalno na pameti reči odličnog starog šabačkog glumca Borisa Kovača: da je glumački posao težak kao konjski. Trudio se da ga učini lakim tako što je u njega, osim s ljubavlju, ulazio s radošću. Gledaoci su to osećali i zato sa svojom publikom nije imao teškoća u sporazumevanju. Voleo je da kaže kako je slučajno rođen u Bogatiću, a da je njegovo pravo rodno mesto mačvansko selo Glušac u kome je njegov otac imao berbersku radnju. Mačva mu je zavičaj, bez obzira na njegovu ličnu topografiju. Iz zavičaja je poneo mek govor i lep jezik, ali i pitomost u držanju i ophođenju. Nisu mu verovali kada je govorio da je, poput svih ravničara, veliki depresivac. Nije, uostalom, davao prilike da se to primeti. Ako je komedija bila teren na kome se najbolje snalazio, nije sebe smatrao samo komičarom. Tragikomičnost je, čini se, bila bliska njegovom osećanju sveta. Bio je, između ostalog, Qubinko “s amrelom” u “Qubinku i Desanki” Aleksandra Popovića. Ispovedao se: “Nikada sebe nisam video kao smutljivca na sceni nego kao sanjara, čoveka koji hoda kroz snove, a to Qubinko jeste.” Nije sebe video kao Hamleta, ali jeste kao Žana. Sluga Žan u Strindbergovoj “Gospođici Juliji” izdvaja se među ulogama Zablaćanskog, i po složenosti glumačkih zahvata i po veštini u igri i poigravanju sa likom. Igrao je Nušića, a mislio na Čehova i Šekspira. Nisu to njegove jedine neostvarene želje. Igrao je, režirao, igrao u svojim režijama. Pisao je. Osnivao je i vodio mala mobilna pozorišta (Grupa “Dosetka”, Teatar Z, Teatar “Tvrđava”). Odbijao je primedbu da je svaštar. Svaki od tih poslova, govorio je, upotpunjuje njegovu ličnost. Gradio je svoju ličnost i duhovno i fizički. Nije se libio da vežba u baletskoj sali, naprotiv: činio je sve da bi pokret na sceni učinio gipkim i lakim. Godinama je zabavljao publiku u kabareu “Moj Milenko leg’o je da spava”. Objavio je knjigu “Ubačeni elementi”, u kojoj životinje pričaju o tome zašto je propao Edenski vrt, o događajima pre i posle potopa. Ono što se zove popularnost sticao je polako i strpljivo, bez buke, osvajajući autonomna mesta u televizijskim serijama. Radovana u “Herojima” Predraga Perišića, jednu od svojih poslednjih uloga u pozorištu, doživeo je kao ličnu posvetu seljacima iz zavičaja. Pao je u komu 5. januara, posle saobraćajne nesreće na Zlatiboru. Ne dolazeći svesti, preminuo je 22. januara. Dan kasnije otišla je sa ovoga sveta Ognjenka Milićević, njegova profesorka glume, kojoj je od vremena studija ostao posebno privržen i kojoj se sa brižnom pažnjom posvećivao kad je zanemoćala.