Ministar Jočić

Slučaj je hteo da se i jedan od najbezbednijih ljudi ove zemlje nađe u situaciji u kojoj samo Bog pomaže. Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova Srbije, i njegov vozač Mirko Damnjanović teško su povređeni u petak oko 23 časa i 30 minuta u saobraćajnoj nesreći na autoputu kod Velike Plane. Pred njihovo vozilo izleteo je pas, usledio je udes koji su njih dvojica jedva preživeli. Dok je vozač Damnjanović van životne opasnosti, zbrinut u beogradskom Urgentnom centru, ministar Jočić se postepeno oporavlja na odeljenju intenzivne nege Instituta za ortopedsku hirurgiju “Banjica”, uz vrlo oprezne i dozirane prognoze lekara koji brinu o njegovom delikatnom stanju. U nedostatku dovoljno jasnih i uverljivih zvaničnih izveštaja, koji tek treba da uslede, stvorena je prava medijska konfuzija o samom udesu i zdravstvenom stanju ministra Jočića, uz već poslovično podozrevanje dežurnih sumnjala kada se radi o državnim funkcionerima. Niz malicioznih pitanja i pretpostavki kreću se od mogućeg prikrivanja nekog terorističkog akta ili diverzije, preko toga gde se to ministar uputio u tako kasne sate i kojim povodom, sve do upitanosti otkud i zašto ispomoć ruskih lekara. Stupce i stupce u novinama su popunjavale priče o kočenju kojeg je i bilo i nije bilo, te da je Jočića spasao vazdušni jastuk, dok drugi tvrde da se uopšte nije ni otvorio, o vrsti džipa, blindiranog i bez “blinde”, da se i ne govori. Najveći deo prostora u medijima su popunjavale priče Zorana Aleksića iz Vranja, koji je ministru prvi pritekao u pomoć, i doktorke Svetlane Gvozdenović iz službe hitne pomoći iz Velike Plane; njihov doživljaj sa lica mesta, te šta je ministar prvo rekao, kome je vodu tražio, kako su telefonom pozvani čelnici MUP-a i helikopter, pa sve do njihovih biografija... Niske strasti i odsustvo svake etike i poštovanja privatnosti nije omela ni zahuktala kampanja za drugi krug predsedničkih izbora, čemu je poseban doprinos dao liberalni kružok takozvanih boraca za bolju Srbiju. Wihova perjanica, znamenita spisateljica i blogerka, pod maskom političke korektnosti, je li, smatra da ni teško zdravstveno stanje ministra policije ne ukida pravo građana da znaju sve ključne faktore ovog slučaja, “u zemlji u kojoj bezbednost u saobraćaju (koja je u domenu upravo ovog ministra) zbog bahate i neodgovorne vožnje naših građana gotovo da više ne postoji”. Ne radi se tu o pitanjima saobraćajne bezbednosti i saobraćajne kulture, još manje o brizi za slobodu medija i interesu javnosti. Biće da je ova mešavina radoznalosti, cinizma i mašte pokazala tendenciju da se i jedna saobraćajna nesreća iskoristi za politički obračun, čak i u trenutku dok protivnik leži na operacionom stolu. Promišljena pitanja sa divana iz srca Evrope taksativno se ređaju, je l' te, upućena medijima: kako je moguće da na autoputu, gde je dozvoljeno kretanje od 120 km na čas, ovo vozilo udari u neko nesrećno pseto, prevrne se i potpuno smrska? Šta o brzini vožnje i bezbednosti govore “tragovi kočenja od trista metara” i stanje u kojem su nesrećni vozač i ministar izvučeni iz uništenog automobila? Usput građane zanima i šta je ministar radio u službenom terenskom vozilu u ponoć u blizini lovišta, da li je imao pratnju, ko je obavestio policiju i rekao o kome se radi, kad su policajci i helikopter uspeli da stignu u tako kratkom roku? Koji automobili su blokirali autoput, farovima postavljenim ukrug osvetlili mesto gde je helikopter sleteo, ko je još i zbog čega bio u ministrovoj pratnji? I to je bilo malo, pa su usledila, valjda da ojačaju ova prethodna, dodatna pitanja: kojom brzinom je vozio ministar? Kuda je išao, u kakvoj pratnji i zašto? Da li je zaista udario u psa? Kakva su saznanja stručnjaka? Kakve su procene veštaka? Šta o tome javnost Srbije mora da zna? Naravno da na većinu ovih pitanja stručnjaci tek treba da daju odgovor, što saplemenicima liberalne heroine nije smetalo da raspredaju nadugačko i naširoko i o brzini, i o kočenju, lovu i krivolovu, a nekima, bogami, i da zaigraju morbidni ples mržnje, zlobe i bolesnih frustracija. Tako jedan piše kako “očekuje da se na fudbalskim utakmicama zgaženo kuče nađe na navijačkim zastavama”, drugi da je Jočić dobio ono što je i zaslužio, treći, pak, zašto tolika briga prema jednom ministru kad toliki građani nemaju tu pažnju... “Napokon” – uzviknuo je zlurado jedan od posetilaca pomenutog bloga, sublimirajući i one komentare u kojima je isti zaključak prikriveno provejavao. U trenutku dok kampanja huji evropskim uzorima i standardima, dok nas sa svih strana bombarduju obećanjima dometa te željene Evrope i busanja u prsa ko je taj pravi Evropljanin, pre svih drugih, u Srbiji, možda baš zbog predstojećih izbora, izbijaju nagomilana mržnja i histerična reakcija čak i na jednu saobraćajnu nesreću. Možda se ministrovo vozilo i kretalo prebrzo, možda ministar nije bio ni vezan, možda je zaista običaj naših funkcionera da diljem Srbije voze kao na reliju, baš kako je to jednom rekao bivši premijer Zoran Živković – od Beograda do Niša stignem za nešto više od sat vremena – u čemu se, ruku na srce, ne razlikuju od većine srpskih vozača, kada dobiju priliku da sednu u vrhunski, brzi automobil. Tu mnogo ne pomaže primer nekadašnjeg britanskog premijera Yona Mejdžora, kome vozač i telohranitelj nisu dozvolili da se udalji sa određene rute i tako poremeti unapred određenu bezbednosnu maršrutu. Ipak je ovo Srbija, ogrezla u saobraćajnom haosu kojem sa podjednakim entuzijazmom doprinose vozači, pešaci i stručnjaci za planiranje saobraćaja, održavanje puteva i njihove bezbednosti. Sve sa nedavnim skandalom drumske mafije koja je na tim istim neodržavanim i smrtonosnim trasama nekako uspevala da obrne milione. Čak i ako su putnici iz nesrećnog džipa dali svoj doprinos dugačkoj listi saobraćajnih ekscesa, možda ipak, bez obzira na to što je reč o ministru, zaslužuju da konačnu reč o svemu da istraga, a ne mediji. Pažljivi čitalac, čak i ako nije upućen u strukturu medijskog vlasništva, mogao je iz kontradiktornih naslova savršeno da protumači političko opredeljenje uredništva. Jedni su ga gotovo sahranjivali, drugi na prečac oporavljali, a treći kovali teorije zavere... Državni organi nisu dali mnogo informacija, a sam ministar, to će mu valjda biti oprošteno, nije bio u stanju da daje izjave. A taj prostor popunile su glasine i mašta kreativnih građana.