Srpski desant na Kremlj

Da su Ukrajinci pre tri godine – kad su odlučili da ucenjuju Rusiju time što će zavrnuti slavine za gas koji ide u Evropu, i time posredno skrenu pažnju na ogromnu zavisnost od ruskog gasa- znali da u tako kratkom roku mogu biti potpuno izbačeni iz igre kao tranzitna zemlja, verovatno bi dobro razmislili pre nego što su se odlučili na takav korak. Ali kratkoročni cilj je bio postignut – Evropa se uplašila da će ostati bez životno važne supstance od koje zavisi ne samo grejanje nego i sva hemijska, farmaceutska i ko zna koja još industrija. Počeo je neviđeni pritisak na Rusiju sa svih strana, panično traženje alternativnih izvora energije... Uzalud je ruski predsednik podsećao da Rusija, nikad, pa čak ni u vreme hladnog rata, nije prekršila svoje obaveze prema Evropi. U vreme kad je ceo svet drhtao od mogućeg atomskog sukoba, ruska nafta je redovno stizala na odredišta... Situacija se ponovila još jednom, kad je Lukašenko pokušao da uradi to isto u Belorusiji – iako je u oba slučaja istrajala na svojim stavovima, Rusija je shvatila da ne sme da dozvoli da se takve situacije događaju i odlučila da krene sa izgradnjom alternativnih gasovoda koje će je osloboditi zavisnosti od bivše braće, navikle da uvek budu u povlašćenom položaju. Tako su pokrenuti pregovori o severnom i južnom kraku kojima će poteći “plavo gorivo”. Činjenice su joj išle naruku – samo je tako bogata zemlja mogla da dozvoli sebi veoma skupa ulaganja, umesto da stalno zavisi od političke volje suseda. Ali, da parafraziramo Putina koji kad mu se kaže da je Rusija imala sreće što je cena nafte tako visoka, odgovara “sreće imaju samo budale, a mi radimo”. U taj težak rad, a težak pre svega zato što se pregovara sa zemljama koje su članice Evropske unije i koje nisu oduševljene što pomažu Rusiji u stvaranju gasnog monopola, uključio se i sam Putin i svuda gde su se očekivali problemi – išao da ih sam rešava. Tako se dogovarao svojevremeno sa Šrederom o severnom kraku, potom sa Berluskonijem, a posle potpisivanja sporazuma sa italijanskom firmom “Eni” o izgradnji “Južnog toka”, otišao u Bugarsku gde je trebalo da ga dočeka iznenađenje. Kad je njegov avion već bio u vazduhu, stigla je informacija da Bugari neće da potpišu sporazum. Posle nekoliko sati pregovora, dogovor je potpisan. Ostalo je da se odluči kojim će putem gas stići do Italije – preko Srbije, ili mimo nje. Srpskoj vladi ponuđen je paket-aranžman u kome se, bez tendera, kupuje 51 procenat NIS-a i određuje trasa i kapacitet “Južnog toka”. Kad je u Beogradu počela panika oko toga da neko želi da proda NIS u bescenje, da krak “Južnog toka” i nije tako dobar posao jer nije reč ni o kakvom magistralnom toku već o “slepom crevu”, Rusija je obavestila srpsko rukovodstvo o svojim namerama a onda je ćutala, svesna da je u celoj toj priči interes Srbije suviše veliki da bi je trebalo ubeđivati. Uostalom, na stolu Alekseja Milera, predsednika “Gasproma”, bile su i druge mogućnosti. Nije bez razloga Putin rekao: “Mi nikoga ne ubeđujemo, nas mole.” Gasovod je mogao proći i kroz Rumuniju, što bi takođe odgovaralo ruskim interesima. Tek kad se Srbija odlučila, videlo se koliki značaj Rusija pridaje sporazumu. “Srbija nam postaje jedan od ključnih partnera u energetici. Gradnjom gasovoda kroz Srbiju ona postaje važan tranzitni čvor u sistemu dostave ruskog gasa u Evropu”, rekao je Putin, a predsednik “Gasproma” Aleksej Miler dodao je da je “ovaj projekat veoma važan zato što će omogućiti da se direktno povežu gasovodne mreže Rusije i Evrope”. Takoreći preko noći dogovoren je dolazak srpske delegacije u Kremlj u kojoj je bilo tridesetak članova. Pravi partizanski desant na Kremlj, šalili su se ruski novinari tim povodom. Potpisujući ugovore sa Bugarskom i Srbijom, Rusija, koja se sve više oslanja na ekonomiju, a ne na ideologiju, učinila je gotovo besmislenim projekat gasovoda “Nabuko” koji Evropa planira da izgradi za transport centralnoazijskog gasa preko Turske. Ali “Nabuko” je od samog početka više ideološki nego ekonomski projekat – zbog već postojećih dugoročnih ugovora koje centralnoazijske zemlje imaju sa Rusijom, njegovi kapaciteti ne mogu biti popunjeni toliko da se ekonomski isplati. Potpisivanjem ovih sporazuma “Nabuko” gubi i eventualne kupce. Mnogo je logičnije kupovati gas direktno, nego preko posrednika. Prilikom sklapanja sporazuma obe strane su izjavile da je reč o veoma važnom strateškom partnerstvu i jačanju energetske bezbednosti ne samo Srbije, nego i cele Evrope. Izgradnja “Južnog toka” za Rusiju je veoma opravdana ne samo da bi se izbegle problematične teritorije bivših sovjetskih republika, već i zbog činjenice da su potrebe Evrope za gasom sve veće, a kapaciteti starih gasovoda izračunati prema starim potrebama. Za Srbiju je to važno zato što je dobila mogućnost da gas kupuje direktno od proizvođača, a ne iz druge ruke. Pored toga, kad se realizuje ceo paket – NIS, gasovod, skladište u Banatskom Dvoru, Srbija će dobiti oko 2,5 milijarde evra investicija i stotine novih radnih mesta, a zarađivaće i na transportu gasa u treće zemlje. Beograd može da računa i na niz preferencija s ruske strane prilikom nabavke energenata. “Gasprom” je već preduzeo korake da obezbedi naftom prerađivačke kapacitete NIS-a, koji su u ovom trenutku nepopunjeni jer srpska kompanija nema dovoljno nafte. Sporazumi potpisani u Kremlju ojačaće ekonomiju Srbije i energetski uticaj Rusije ne smo na Balkanu nego i u celoj jugoistočnoj Evropi, smatraju ruski analitičari. Ala Jazikova, direktor Centra za crnomorske i sredozemne zemlje u Institutu Evrope, tvrdi da je za Srbiju to jedan od izlaza iz ne baš jednostavnog ekonomskog položaja. Ruska ulaganja su prilično velika ako se uzme u obzir činjenica da će gasovod sama finansirati i održavati. Generalni direktor “Gaspromnafte” Aleksandar Djukov, koji je sa ruske strane potpisao sporazum o kupovini NIS-a, smatra da je ta kupovina garant uspešnog razvoja njegove firme, a eksperti su izračunali da će zahvaljujući tome njene akcije poskupeti za 10-15 procenata. Poznato je da ruske kompanije veoma teško uspevaju da kupe aktive u Evropi, pogotovu u naftnoprerađivačkom sektoru. Zvanično, nema nikakve zabrane, ali kad su u pitanju konkretni slučajevi, prodavci se odlučuju radije da prodaju jevtinije svakom drugom, samo da Rusija ne bi ušla sa svojim kapitalom na evropsko tržište. U ovom slučaju “Gaspromnjeft” je stekao kontrolu nad 78 posto tržišta nafte u Srbiji, usred Evrope, a ruski biznis – više od 90 posto (15 posto ostvario je “Lukoil” kupovinom “Beopetrola”). Poziciju “Gasproma” na tržištu gasa u Evropi ojačao je još jedan sporazum o saradnji – sa austrijskom firmom OMV koji se predviđa po 50 procenata učešća u razvoju najveće berze za trgovinu prirodnim gasom u Evropi. “Gasprom” i OMV nameravaju da u budućnosti realizuju niz zajedničkih projekata i sagrade mnogo podzemnih skladišta gasa na teritoriji Austrije i drugih evropskih zemalja. Nije onda čudno što se na reakciju Amerike i nekih zemalja Evrope nije dugo čekalo. O tome je govorio i premijer srpske vlade Vojislav Koštunica u intervjuu ruskoj televiziji: “Naravno da je sa Zapada bilo raznih pritisaka. Ali projekt 'Južni tok' je teško da osporiti. Poslednjih dana nezvanično je i Brisel priznao da je bolje da ima više puteva za dostavu energenata u Evropu. Uostalom, nikome ne smeta što u tom projektu učestvuje i Italija koja je članica EU.” Možda i smeta, ali to Italiji nije baš previše važno. Intervju: Slobodan Sokolović, pomoćnik ministra rudarstva i energetike Ostvarenje velikog cilja Sam čin potpisivanja ovog sporazuma predstavlja veliku podršku naporima da izgradimo političku, ekonomsku i investicionu stabilnost Pomoćnik ministra rudarstva i energetike Slobodan Sokolović, koji tu funkciju obavlja od 2002. godine i važi za vrsnog poznavaoca međunarodnih aktivnosti u oblasti nafte i gasa, kaže da bi cilj svake države trebalo da bude da na svojoj teritoriji izgradi bar jedan veliki energetski infrastrukturni objekat. Za to postoji mnogo ekonomskih, geostrateških i geopolitičkih razloga. Do potpisivanja moskovskog sporazuma nije došlo slučajno, ni preko noći. Taj čin se može i treba posmatrati i kao plod dugogodišnjih napora resornog ministarstva da valorizuje sagledavanja geostrateškog značaja Srbije, ali i nekih drugih potencijala naše zemlje kada su u pitanju infrastrukturni energetski objekti. Srbija, region i “JuŽni tok”: “Mnogo toga se će se promeniti na geostrateškom, ali i geopolitičkom planu kada se realizuje projekat izgradnje magistralnog gasovoda preko teritorije Srbije. To je istovremeno i svojevrsna potvrda ispravnosti teze koja glasi – teritorija Srbije je nezaobilazni, prirodni prostor kada se radi o ključnim tranzitnim energetskim pravcima u okviru „4. koridora”, a kojim se predviđa snabdevanje Evropskog tržišta naftom i gasom. Cilj ovog koridora je povezivanje energetskih izvora Rusije, Irana, Iraka i Kaspijskog regiona sa potrošačkim eldoradom – Evropom. Ukoliko Srbija postane tačka iz koje se tranzitni gasovod račva u niz regionalnih gasovoda u cilju snabdevanja regiona tim energentom, korist može biti višestruka.” Koristi za Srbiju: “U našoj javnosti se isključivo spominjala dobit države od velikih tranzitnih renti u iznosu od oko 200 miliona evra godišnje. Visina tranzitne takse je stvar budućih pregovaranja. Nisam zagovornik teze da je to najvažnija i najveća korist za Srbiju. Najveća dobit koju možemo steći je da se na osnovu raspoloživih količina gasa koje će nam biti praktično u “dvorištu”, omogući razvoj sopstvene privrede. Prirodni gas je sirovina za desetine drugih proizvoda. Zato je daleko važnije takav resurs iskoristiti u te namene nego u potrošnju. To ne znači da ne treba intenzivirati gasifikaciju zemlje. Čitava Srbija južno od Dunava i Save čeka prirodni gas kao efikasniji, ekološki čistiji energent. Uostalom, to je još 2005. godine definisano Nacionalnim akcionim planom gasifikacije Srbije, a Nacionalnim investicionim planom je već izdvojena pozamašna svota za izgradnju lokalnih distributivnih mreža i gasovoda. Međutim, to su tek sekundarni benefiti u odnosu na ono što možemo dobiti od gasa kao razvojne sirovine. Novi proizvodni kapaciteti koji se mogu otvoriti na bazi tog, za nas novog resursa, treba da obezbede zadovoljenje našeg, ali mnogo više regionalnog i evropskog tržišta proizvodima koji se dobijaju iz prirodnog gasa. Srbija na taj način može da postane eksportna zemlja petrohemijskih proizvoda. U skladu sa razvojem naše cenovne politike u oblasti energenata, a posebno cene električne energije, otvoriće se i mogućnosti izgradnje gasnih elektrana, a time i plasmana električne energije za izvoz. Veoma je važno da se obezbedi ukupan povoljan političko ekonomski ambijent da bi se ovaj veliki investicioni potencijal države realizovao.” “Nabuko” i “JuŽni tok”: “Ako se analiziraju sagledavanja potrošnje prirodnog gasa u EU do 2020. godine, na jednoj strani, i postojeći i projektovani kapaciteta gasnih infrastrukturnih objekata, na drugoj, može se zaključiti da ta dva gasovoda nisu jedan drugom konkurentni. Oni su čak kompatibilni, a za to postoje bar dva dobra razloga. Prvi je taj što i izgradnjom oba gasovoda neće biti zadovoljena projektovana tražnja za tim energentom u EU 2020. godine. Prema jednoj analizi, EU će te godine trošiti čak 800 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Prema bilansima iz 2006. godine, zajednica evropskih država je te godine potrošila oko 500 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Ako se na te, već obezbeđene količine, dodaju i maksimalni kapacitet „Južnog toka” od 30 milijardi kubika godišnje i još oko 30 milijardi koliki iznosi projektovani kapacitet gasovoda „Nabuko”, kao i kapacitet Plavog potoka od 16 milijardi kubika, te Severnog potoka od 55, jasno se sagledava manjak transportnih kapaciteta. Ne treba zaboraviti i višedecenijsku starost postojećih prenosnih kapaciteta. Prema nekim drugim ekspertskim projekcijama, a koje se tiču postojećih i planiranih gasovoda, Evropskoj uniji će 2020. godine nedostajati 20 odsto prenosnih kapaciteta za prirodni gas. Drugi bitan razlog zašto „Južni tok” i “Nabuko” ne treba posmatrati kao suprotstavljene projekte je taj što su im izvori snabdevanja različiti. “Južnim tokom” će se dopremati gas iz Rusije, a “Nabukovo” izvorište je Iran i naravno delom Irak, kaspijski region, pa i Egipat. No, konačnu odluku donosi tržište i investitori. Stabilna zemlja: “Realizacija sporazuma Srbije i Rusije o energetskoj saradnji i izgradnjom gasovoda naša zemlja dobija i nešto što se ne može iskazati finansijskim pokazateljima. Sam čin potpisivanja ovog Sporazuma predstavlja veliku podršku naporima da izgradimo političku, ekonomsku i investicionu stabilnost. On je istovremeno potvrda da je država na tom planu uznapredovala. Jer, činjenica je da niko ne gradi i ne investira u uslovima političke i ekonomske labilnosti. To je istovremeno i velika podrška demokratskim procesima koji se razvijaju u Srbiji. Podsetiću vas da je projekat izgradnje naftovoda Baku – Čejhan, i pored svoje ogromne važnosti, godinama odlagan zbog nestabilnosti u Gruziji.” Željko Martinović Reagovanje zapadnih medija Između Amerike i Rusije Neki analitičari upozoravaju da je “Nabuko” propao – mada zvaničnici EU tvrde da će projekat biti sproveden kao što je planirano Moskva, 26. januara – Rusija je dobila veliku bitku u borbi za politički uticaj u Evropi nakon što je sa Srbijom potpisala sporazum koji bi mogao da joj omogući sticanje kontrole nad snabdevanjem evropskog kontinenta energentima. Sporazum, vredan više milijardi funti, koji će biti deo ruskog projekta transportovanja gasa u srednju i istočnu Evropu, dovodi u pitanje budućnost gasovoda EU, koji je trebalo da smanji uticaj Kremlja na tržištu energenata. Tokom hitnih razgovora sa zvaničnicima srpske vlade, sa ciljem da se spreči potpisivanje takvog sporazuma, Amerika je upozorila da bi Rusija mogla steći političku kontrolu nad velikim delom Evrope, ako bi projekat gasovoda bio ostvaren. “Američka strana je upozorila na politički uticaj koji bi Moskva stekla kada bi kontrolisala energetske resurse u Srbiji i regionu. Oni su pitali da li je naša strana razmotrila sve strateške posledice: mogućnost ekonomske zavisnosti i političke kontrole”, piše u transkriptu sa tog sastanka. Prema tom sporazumu, koji je usledio manje od dve nedelje posle postizanja sličnog sporazuma sa Bugarskom, Moskva je stekla kontrolu nad srpskom državnom naftnom kompanijom NIS po bagatelnoj ceni, koja je četiri puta niža od tržišne. Rusija je takođe stekla pravo da deo gasovoda “Južni tok”, koji je vredan pet milijardi funti, prolazi kroz Srbiju. Gas će se gasovodom, koji treba da bude završen do 2013. godine, isporučivati kroz dva kraka u Austriju i Italiju preko Grčke. Analitičari kažu da je Putinova podrška protivljenju Beograda nezavisnosti Kosova odigrala ključnu ulogu u postizanju sporazuma. Tadić je priznao da postoji veza kada je rekao da bi Srbiji bez podrške Rusije bilo mnogo teže da brani svoj stav o Kosovu. EU i Amerika su podržale zahtev Kosova da postane nezavisna država i srpska pokrajina će jednostrano proglasiti nezavisnost u roku od nekoliko narednih meseci, što bi moglo izazvati novu krizu na Balkanu. Zbog toga što su Srbija i Bugarska podržale projekat “Južni tok”, za EU bi moglo biti komercijalno neizvodljivo da izgradi svoj gasovod kojim bi gas bio transportovan iz kaspijskog regiona preko Turske. Gasovod “Nabuko”, koji bi zaobišao Rusiju, smatra se ključnim za smanjenje energetske zavisnosti Evrope od Rusije, iz koje potiče četvrtina gasa EU, a ta cifra će se tokom naredne decenije znatno povećati. Projektu su štetu nanela logistička odlaganja, svađe oko finansiranja i politički sukobi unutar EU. Pošto ruski energetski d`in “Gasprom” sada planira da upotrebi “Južni tok” za sticanje monopola na snabdevanje gasom u južnoj i srednjoj Evropi, neki analitičari upozoravaju da je “Nabuko” propao – mada zvaničnici EU tvrde da će projekat biti sproveden kao što je planirano. Zabrinutost zbog spremnosti Rusije da koristi energente kao političko oružje pojavila se 2006. godine kada je “Gasprom” obustavio isporuke gasa Ukrajini, što je izazvalo nestašice u EU. Rusija je od tada počela agresivno da sprovodi planove o izgradnji novih gasovoda koji će, kako tvrde neki komentatori, Kremlju omogućiti da lakše prekida snabdevanje neposlušnim zemljama. Gasovod koji se gradi ispod Baltičkog mora ići će direktno u Nemačku, zaobilazeći Poljsku i Ukrajinu, preko kojih se trenutno transportuju četiri petine ruskog gasa namenjenog Evropi. Poljska je uporedila sporazum sa paktom Molotov-Ribentrop, rekavši da je on omogućio Kremlju da je maltretira. Pobeda Putina i Rusije Šta je Rusija uradila da zasluži ovako povoljan tretman Beograda? Blokirala je rezoluciju u Savetu bezbednosti UN kojom bi se prihvatila nezavisnost Kosova Sledeće nedelje Evropska unija bi mogla da doživi ozbiljan udarac ako Srbija izabere nacionalističkog predsednika. Cena kosovske slobode je visoka. Ruski državni koncern “Gasprom” je na putu da kupi većinski udeo u Naftnoj industriji Srbije i da ovu bivšu jugoslovensku republiku uključi u gasovod Južni tok koji će ići ispod Crnog mora preko Bugarske do Grčke i Italije. Srpska vlada je već odobrila ugovor, iako još nije utvrđena cena koju Rusi treba da plate za NIS. “Gasprom” je pokrovitelj projekta Južni tok čiji je rival gasovod „Nabuko” čiji je cilj da smanji zavisnost Evropske unije od ruskog gasa. Šta je Rusija uradila da zasluži ovako povoljan tretman? Blokirala je rezoluciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom bi se prihvatila nezavisnost Kosova. To neće zaustaviti proces, ali drugim zemljama otežava da zvanično priznaju buduću državu. Iako će SAD i većina članica EU priznati Kosovo, ono će se naći u nekoj vrsti pravnog vakuuma. To na tri načina odgovara ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Prvo, on se energično protivi svakom procesu nacionalnog samoopredeljenja koji dozvoljava regionima poput Kosova da jednostrano proglasi nezavisnost, umesto da se sporazumno dogovori sa zemljom od koje se otcepljuje. Posle sloma Sovjetskog Saveza današnja Rusija je odlučna da ne dozvoli nijednom svom konstitutivnom delu da se otcepi. Zbog toga je Moskva vodila dva krvava rata u Čečeniji. Iako Putin nagoveštava da bi odmetnički regioni, kao što je Abhazija u Gruziji, mogli da slede primer Kosova, sve ukazuje na to da on ne želi da se tako nešto desi. Drugo, on može da iskoristi razlike između članica EU i SAD. Putin zna da je zemljama poput Španije, Grčke i Kipra omražena ideja samoopredeljenja iz straha da bi tim putem mogli da krenu baskijski separatisti ili kiparski Turci. Te zemlje bi bile veoma nezadovoljne zbog presedana koje uspostavi Kosovo. Međutim, za Kremlj je najbolja treća prednost: slatki sporazum za “Gasprom”. Najveći zagovornik sporazuma u Beogradu je premijer Vojislav Koštunica jer misli da Rusija zaslužuje nagradu. A i Srbiji je potreban gas. Koštunica je poznat po tome što ne otkriva karte. Sasvim je moguće da Nikolić pobedi u drugom krugu 3. februara. To bi bila katastrofa po odnose Evropske unije sa najvažnijom zemljom na zapadnom Balkanu. Ruski analitičari kažu da Putin možda više želi da Tadić pobedi. On ne želi da posluje sa izolovanom Srbijom. Oni odbacuju tvrdnje da rusko protivljenje nezavisnosti Kosova odražava neku vrstu pravoslavne hrišćanske, slovenske solidarnosti sa Srbima. Pre će biti da je reč o sporazumu sa “Gaspromom”. To je uobičajeno ponašanje za Rusiju, motivisanu novcem, a ne ideologijom. Takođe postoji strateški motiv, mada je on verovatno od drugorazrednog značaja. Svaki energetski tender koji je Gasprom osvojio opravdava izgradnju gasovoda Južni tok, umesto alternativnog gasovoda „Nabuko” koji bi povezivao centralnu Aziju preko Turske sa Evropom. „Nabuko” već ima problema u nabavljanju dovoljno gasa kako bi opravdao svoju izgradnju. Putin lako zarađuje pare.