“Kontekst” Adema Jašarija

Jezivo je videti Adema Jašarija naoružanog do zuba čak i za one Srbe koji nikada nisu bili na Kosovu. Pa i da je potpuno nepoznat, čovek sa bradom, ratnim amblemima i odeven za borbu po gudurama, izaziva strah pre divljenja stvaralačkom umeću. Izložen naspram Elvisa Prislija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, Jašari je, prema rečima selektora, međutim, trebalo, da kritikuje stvaranje savremenih mitova. To jeste ono što Srpska radikalna stranka nije razumela kada je u kampanji upotrebila ovaj rad protiv Bojana Kostreša, predsednika vojvođanske skupštine, ali pre svega protiv predsednika Srbije, odnosno predsedničkog kandidata koga Kostreš podržava. U celosti, dominantno konceptualistička izložba “Odstupanje” koju su organizovali Institut za fleksibilne kulture i tehnologije “Napon” iz Novog Sada i galerija “Kontekst” iz Beograda kroz vizuru jedanaest mladih prištinskih umetnika na veoma kreativne načine kritikuje kosovsko društvo. Savremena umetnička scena Prištine na ovoj izložbi bavi se preispitivanjem dominantnih kulturnih hegemonija, nacionalnih i rodnih identiteta kroz vizuelnu umetnost. Mladi umetnici iz Prištine redom su vrlo jasno opredeljeni za nezavisnost Kosova, ali osim toga u njihovim delima duboko opterećenim socijalnim temama, nema razlike u odnosu na njihove balkanske, pa i srpske, savremenike. Politizovano, tradicionalno, zatvoreno društvo je tema koja u njihovim radovima dominira. I kritikuju ga sa raznih aspekata, na isti način na koji tragediju života i okruženja jedino umetnici doživljavaju kroz vekove i širom sveta. Osim nemoći umetnika da spase umetnost u kosovskom miljeu, ovi radovi veoma uspešno kritikuju položaj albanskih žena, prikazuju borbu između tradicionalnog i modernog društva. Neki izazivaju sažaljenje prema onima koji su prikazani kao ugroženi (kao što je žena bez lica, uključena u struju u muškom šorcu sašivenom od albanske zastave, rad Aljkete Yafe Mripe “Kosovska Bebi Dol”). Neki izazivaju smeh poput video-rada “Amerika na zemlji – Bog na nebesima” Firote Isufi-Koje u kome je prikazan “lokalni lik” opčinjen američkim dostignućima. Koristeći američko-ruski antagonizam, on ga fantazirajući preslikava na svoj albansko-srpski mikrokosmos. Neki šire svoj doživljaj na balkanski kontekst, poput Dritona Hajredinaja koji predstavu američkog nacionalnog simbola Ujka Sema prikazuje u varijanti u kojoj su Semovi zamenjeni kustosima, “ekspertima za Balkan, obeleženi nacionalnim simbolima zemalja iz kojih dolaze i koji poručuju: Želim te za moju umetnost!” A nekima je nezavisnost i osnovni motiv. Rad Artana Baljaja, naime, zove se njnjnj.nezavisnostkosova.com i zapravo je internet sajt koji ne funkcioniše. Sporni rad dvadesetšestogodišnjeg Drena Maljićija je pop art portret u prirodnoj veličini i serigrafskom maniru Adema Jašarija, osnivača i jednog od vođa Oslobodilačke vojske Kosova, naspram slavne slike Elvisa Prislija sa pištoljem, najpoznatijeg pop art umetnika Endija Vorhola. U suprotnosti, ove dve slike stoje kao jedan rad kojim Dren Maljići aludira na formiranje kulta heroja u savremenom dobu (pogledajte intervju). Izvan dnevničenja – radikali su iskoristili taj rad za kontrakampanju, vojvođanska Demokratska stranka Srbije i Socijalistička partija Srbije su zatražile zatvaranje ove izložbe, dok je Kostreš to iskoristio da bi kazao kako se pažnja skreće sa prodaje NIS-a kao glavnog pitanja za Srbiju – ali ispod toga, dakle, ostaju važnija pitanja koja je Maljići nesvesno, a rukovodstvo Muzeja savremene umetnosti Vojvodine svesno otvorilo. Najvažnije je pitanje dve ekstremno suprotstavljene društvene percepcije skore prošlosti i emotivno duboko isprepletene sadašnjosti. Odnosno, pitanje da li su Srbi raseljeni sa Kosova, Srbi kojima su OVK ili Adem Jašari lično ubili člana porodice, u stanju da dožive ovog albanskog heroja kao izraz umetnosti? “Ova nas izložba vređa, jer smo svojim očima gledali šta je taj čovek radio Srbima na Kosovu”, objašnjava Dragan Prelević, predsednik “Opstanka”, Saveza udruženja raseljenih sa Kosova i Metohije, zašto je zatražio zatvaranje izložbe. “Ogorčeni smo, jer nas Skupština Vojvodine ne priznaje kao svoje građane. Mogu da prihvatim da je izložba kritika kosovskog društva, ali ne mogu da prihvatim da širimo saradnju sa njima, posebno u momentu odvajanja Kosova, zbog čega sam ubeđen da je namerno sada otvorena.” Prelevićevo ubeđenje o tempiranju trenutka izložbe, moglo bi biti opravdano već sa aspekta kontroverzne umetnosti samog direktora MSUV-a. Svoje duboko političko ubeđenje Živko Grozdanić je, naime, pokazao delom “Meteorska kiša” koje je uradio po ugledu na “La nona ora” skulpturu-instalaciju Mauricija Hatelana. Izlažući je u varšavskoj galeriji “Zacheta”, na crvenom tepihu Hatelan je položio voštanu figuru pape Jovana Pavla Drugog, prignječenu meteoritom i tako izazvao jedan od najvećih skandala u istoriji umetnosti. Grozdanić je papu zamenio likom patrijarha Pavla. Tek sa velike istorijske distance gledano može da se računa da doživljaj kosovskih nacionalnih heroja, a u Srbiji ozloglašenih ubica i izdajnika, neće biti jednoobrazan ni u jednom ni u drugom narodu. Tako se može računati da tek tada rad Drena Maljićija neće povređivati emocije kosovskih ili drugih Srba. Bilo da su umetnički obrazovani ili ne. Ali će jednog dana razmena sadržaja kako i treba da bude među susedima ili sunarodnicima od nečeg morati da krene, pa zašto onda ne bi sad? Ili, zašto nije do sad? Ili, pak, da li će ikada biti pravi trenutak za to? Gordana Nikolić, kustos izložbe, kaže da naziv ovog projekta referiše na odstupanje ove izložbe od svakodnevice danas u Srbiji, gde se o Kosovu govori samo u kontekstu teritorije i statusa, “a u kojoj Albanci jednostavno nisu tema”. “O Kosovu se mnogo priča, a malo se zna. Ovo je jedna od retkih prilika da se upoznamo sa životom na Kosovu”, kaže ona. Istina. U Srbiji je malo poznato kako žive i Srbi, a kamoli Albanci na Kosovu. Selektivno informisanje i prikazivanje kosovske svakodnevice slično je načinu na koji se prikazivao Maljićijev rad poslednjih dana. Mediji “prosrpski orijentisani” odsecali su Elvisa, a “proevropski Jašarija” iz konteksta rada koji se zove “Licem u lice” i celina je samo kada se ova dvojica gledaju. Zvaničnom odnosu institucija prema kosovskom problemu i njegovom predstavljanju u javnosti u ovom se slučaju neuobičajeno suprotstavio postupak jedne budžetske institucije, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. To suprotstavljanje bilo bi neobično i u “otvorenijim i slobodnijim” društvima od srpskog. Tim pre što u kataloškom predstavljanju izložbe stoji da se ona “realizuje kada se na Kosovu iščekuje nezavisnost, a u Srbiji pokušava ponoviti atmosfera pred balkanske ratove sa početka 20. veka”, te da se tadašnji “romantičarski zanos pokušava zameniti nategnutim medijskim pritiskom o životnoj važnosti Kosova kao neotuđivog dela Republike Srbije”. Zadatak koji je da “ispravi nepravdu” preuzela na sebe institucija čiji je osnivač država, do sada je bio zadatak andergraunda. Glasa odozdo. Da li je “pomak” koji je načinio Muzej savremene umetnosti Vojvodine dokaz “oslobađanja” našeg društva ili nedostatka poštovanja prema institucijama čak i kod ljudi koji sede u foteljama tih institucija? Živko Grozdanić kaže da je MSUV jedina institucija koja na nivou savremene umetnosti sarađuje sa drugim izvan zemlje. “Cenim i poštujem zahtev da se izložba zatvori, ali naravno da neću da zatvorim nešto što sam otvorio. Ne zbog toga što je to princip, nego zato što sam na isti način izlagao radove mladih umetnika iz Banjaluke, Slovenije, Hrvatske. Ova izložba determiniše saradnju koja je dogovorena u Sarajevu, povezivanje umetnika iz bivših jugoslovenskih republika u naredne četiri godine. Nas je osnovala država, ali to ne znači da nemam prava na neki oblik diplomatije. Ova izložba neće uticati na to da Kosovo postane nezavisno, kao što neće uticati ni na to da ostane u granicama Srbije, ali će omogućiti izlaganje savremene srpske umetnosti u Prištini. Smatram to svojom društvenom odgovornošću. Mi ćemo i na drugim planovima vrlo uskoro morati da sarađujemo s njima”, kaže Grozdanić, prema čijem mišljenju nije uopšte neuobičajeno što su na izložbu reagovali radikali iz Beograda, jer je kulturni milje Vojvodine, kako kaže, “drugačiji i prvi u Srbiji govori jezikom Evropske unije između ostalog i zato što je mitologizacija Kosova u Beogradu mnogo žešća”. Ni Vojvođani nisu ostali sasvim mirni, ali su tamo reagovali DSS i SPS za koje Grozdanić smatra da nemaju prava da komentarišu umetnost, jer je “ni na koji način ne tretiraju u programima svojih stranaka”. Izložba će se 5. februara preseliti u beogradsku galeriju “Kontekst”, a u toj galeriji kažu da ne očekuju da se polemike u javnosti nastave. “Želimo da izbegnemo dnevnopolitičku manipulaciju i zato nećemo reagovati. Izložba ima umetnički koncept i kontekst i neće biti u nekom javnom prostoru. Umetnici su jedini koji kritikuju društvenu situaciju, a ove mlade generacije teže da prevaziđu tu situaciju”, kaže Vida Knežević iz “Konteksta”. Misija umetnika u razbijanju mitova koje neguju svaka vlast i svaka država, jedinstvena je i nesporna. Kao što je nesporno da zvanične institucije države imaju zabrane da slave zvanično nepriznate likove. Još uvek je svež slučaj uklanjanja biste Draže Mihailovića, neposredno pred rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta, u Skupštini Srbije. Da bi država zvanično mogla da se odredi, potrebna je istorijska distanca. Distanca u kojoj je predvodnik četničkog pokreta bio ozloglašeni ubica. U Hrvatskoj, na primer, i danas bi svako prikazivanje njegovog lika bilo najoštrije, ako ne i krivično osuđeno. Distanca ne postoji ni u slučaju Adema Jašarija. Slično Draži, on je ratnik koga jedni smatraju ubicom, a drugi ga slave. On je zvanični nacionalni heroj s najvećim brojem ulica na Kosovu. I kao što je dozvoljeno, i u slučaju rada “Licem u lice” možda i poželjno tumačiti ga u umetničkom kontekstu, tako ga je u srpskom društvu dozvoljeno videti i van tog konteksta. Za jedne i druge bi možda bilo najlakše da se, sledeći autorovu inspiraciju Vorholom, uhvate za reči ovog slavnog artiste koji kaže da je umetnik “osoba koja pravi stvari koje ljudima nisu potrebne, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja dati im ih”. Takva relativizacija bola, nažalost, za Srbe sa Kosova nije moguća kada je Jašari u pitanju. Wegov lik će vređati njihove emocije još dugo, dok god posle vekova ne izbledi u životima onih koje je oslobodio, pa i onih koje je proterao. Intervju: Dren MaljiĆi, umetnik iz PriŠtine Upotreba albanske ikone Kakvu poruku zapravo nosi delo Licem u lice? - Znam da je lik Adema Jašarija provocirao mnoge, ali ja sa tim ne mogu ništa, jer rad nije napravljen da provocira u ovom određenom trenutku, nego je napravljen pre pet godina kada sam se bavio sociopolitičkim temama. Zašto si se opredelio za Jašarija nasuprot Prisliju, kao sredstvu da izraziš nezadovoljstvo savremenom heroizacijom i mitologizacijom likova? - Ne bih rekao da je nezadovoljstvo. Prva stvar koju bih rekao za Adema Jašarija je da on za kosovsko društvo predstavlja čoveka koji je zajedno sa svojim 51 članom porodice poginuo braneći svoju kuću. Wegovo žrtvovanje dalo je povod da se od njegove ličnosti napravi legenda. Nakon rata dolazi do masovne društvene reprodukcije i slavljenja Jašarijevog lika, njegovo ime daje se školama, kasarnama, ulicama, trgovima na celom Kosovu. Posvećuju mu se pesme, štampaju se posteri, bakrene ploče, satovi, sveske i mnoge druge stvari koje se mogu kupiti u suvenirskim radnjama ili na ulici, sa njegovim likom. Drugim rečima, postao je nova ikona kosovskog društva i u tom kontekstu sam uzeo njegov lik i postavio ga naspram američke pop ikone. Kada sam napravio rad “Face to Face”, želeo sam da komentarišem društveni sukob koji je bio prisutan u posleratnom Kosovu, gde jedna ikona koja simbolizira lokalno društvo i posleratnu situaciju, proizvodi situaciju “obožavanja” i slavljenja koja je slična sa slavljenjem najveće svetske pop ikone. Radi se, dakle, o nekakvom odslikavanju komunikacija dveju kultura koje su na različitim nivoima razvoja i možda sa određenim poteškoćama u razumevanju. Da li je i na koji način, za tebe kao umetnika, društveni kontekst u kome stvaraš sličan kontekstu u kom stvaraju tvoje srpske kolege? - Kao mlad umetnik sa Balkana mislim da svi živimo u sličnim društveno-političkim kontekstima, u iščekivanju evroatlantskih integracija. Ali kada se radi o lokalnim situacijama, mislim da ima i velikih razlika i da smo na različitim nivoima. Na Kosovu se više od 20 godina pokušava ostvariti nezavisnost i mirnim sredstvima i oružanom borbom. U isto vreme, Srbija se sukobljava sa skoro svim susedima i iznutra traje neka vrsta rata između prodemokratskih i ekstremnih snaga. Na Kosovu toga nema, bar ne u toj formi. Ovde se živi pod protektoratom i svakodnevno smo u nekoj vrsti slaganja i neslaganja sa međunarodnom zajednicom. Politička i socioekonomska pitanja su u drugom planu. Kakvu reakciju tvoj rad “Licem u lice” ima na Kosovu i da li si izložen nelagodnostima kada koristiš slobodu umetničkog izražavanja u političkom kontekstu? - Kada sam izložio prvi put “Face to Face” u Prištini, rad je prošao skoro neprimećeno. U konzervativnim umetničkim krugovima smatrali su da se radi o još jednoj slaboj manipulaciji sa Vorholom, dok u političkim krugovima nije bilo javnih komentara, sem nekih pojedinaca koji su privatno reagovali pozitivno na ovaj rad. I pre ovog rada izlagao sam radove koji su bili antinacionalistički ili protiv svih oblika nasilja i nije bilo nekih komentara ili javnih kritika. Na Kosovu je nacionalizam bio prisutan i još ga ima, ali ovde se radi dosta na tome da se onemogući njegova javna promocija u medijima i u javnosti, tako da nema hajki zbog slobodnog izražavanja umetnika. Kakav je bio tvoj dosadašnji kontakt sa radovima tvojih kolega u Srbiji i da li smatraš da umetnost može pomeriti granicu razumevanja dva naroda? - Od kada se aktivnije bavim umetnošću, negde od 2002. godine, imao sam zajedno sa kosovskim kolegama mnogo kontakata sa umetnicima iz regiona, Bosne, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Albanije, Turske, pa i Srbije. Imamo mnogo toga zajedničkog i dobro sarađujemo. Bolje se razumemo među sobom, nego što nas razumeju u našim sredinama, jer mi na neki način provociramo tradicionalnu umetnost i tradicionalni “ukus” publike. Što se umetnika iz regione tiče, imam utisak, mislim za ove scene savremenih umetnosti, koje su sve odreda antinacionalističke, da za nas i ne postoje granice. Razume se, mi poštujemo političke granice, ali umetnost nema granica. Ako umetnost zatvorite u političke granice, ona će uvenuti, ili će služiti retrogradnim politikama.