Spinovanje radosti

Ako ste ovih dana preko Mostarske petlje ulazili u Kneza Miloša, niste mogli a da ne primetite. Najzad se neko setio da pokrije onu razvalinu od Saveznog MUP-a koja nas, zajedno sa ostalim bombardovanim zgradama u samom centru Beograda, svakodnevno, bezmalo deceniju podseća na NATO bombardovanje. Da je to učinjeno 2001, ili druge, ili sledeće, pa čak i šeste, bio bi to lep gest gradske demokratske vlasti kojoj je stalo da se Beograđani pred početak radnog dana više ne štrecaju kad im za volanom ili kroz prozor gradskog autobusa pogled zabludi prema crnoj zjapećoj rupčagi iz nagorelih zidina bivšeg MUP-a. Ovako, već smo se navikli i nismo više ni obraćali pažnju. Sve dok se opet nismo štrecnuli. Zato što zjapeće NATO-ove rupčage odjednom nema, a vremenom smo se pomalo i srodili s njom. Tako to biva, tvrde ovi što čitaju literaturu iz psihijatrije. Elem, taj genijalni neko je došao na spektakularnu ideju da alijansinih ruku delo umota u reklamu “Koka-Kola, fabrika radosti”. I to pet dana pred drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji. I to tako da veeeeeeliiika “Koka-Kolina” reklama čini razigranu pozadinu za bilbord sa kojeg nam se smeje Boris Tadić okružen omladinkama i omladincima, pobedonosno uzvikujući “Da osvojimo Evropu zajedno!” Taj marketing nekad ume da bude neviđeno glup. Glup ko ćuskija. U najmanju ruku – nepromišljen i kontraproduktivan. Pa zar nas ta ista demokratska vlast, i naš predsednik Boris Tadić već evo mesec i više dana ne podsećaju na prazne rafove u prodavnicama, redove za hleb i ulje, bedu i jad, glad i ratove devedesetih, rane, lepa sela što lepo gore, proteste, izolaciju, sankcije, Miloševića, Šešelja, pištaljke i batine? Probiše nam uši da ne smemo da zaboravimo, i da ako ne glasamo, ima sve da nam se vrati. A onda, bez pardona, dohvate ciradu, i to ne bilo koju, nego iz “Koka-Koline fabrike radosti” i pokriju živi spomenik devedesetih, s datumom proizvodnje iz marta-aprila 1999. Zar nije baš ta ruina mogla da bude poenta za završni udarac, ako ga je već neko hteo? Boris Tadić, koji ne želi Srbiju u ruševinama, ostavlja ruševine iza sebe, jer ruku na srce, s njima ama baš ništa nema, i nasmejano osvaja Evropu? Eh, možda bi bila poenta da je 2001, druga ili sledeća, makar četvrta. Ali, osma? O čemu su dakle, gospoda spin-doktori, marketinški eksperti i ostali PR biseri velegrada razmišljali kad su onu tupavu “Koka-Kolinu” fabriku radosti kao nekakvog “milosrdnog anđela” spustili na već zaraslu ranu koju nam je napravila evroatlantska fabrika oružja? Zarasla rana, gospodo spinovi, nije ama baš nikakva patetična metafora. Nego je taj krnjetak od zgrade Saveznog MUP-a, doslovce zarastao. I odistinski proklijao. Na petom spratu je nikla prava-pravcijata topola. O toj topoli što je pustila korenje u ruševinama Saveznog MUP-a je Dragivoje Srećković, pesnik i penzionisani profesor fizike iz Obrenovca, napisao i pesmu. Išao i u “Beogradsku hroniku” da im kaže, još prošle godine. I za topolu i za pesmu. Ali niko nije hteo da ga sluša. Ismejavali se s njim i njegovom topolom. Da ga je neko od gospode spinova čuo, ta topola (a sad ih je već tri, tvrdi fotograf NIN-a) mogla je da postane zaštitni znak predizborne kampanje. Čije god. Srbi vole biljke. Yaba sad, počelo je ćutanje. Možda ideja za neke druge izbore o kojoj bi vredelo razmisliti? Za referendum o ulasku u NATO, recimo. Ako ga bude. To je ionako, da budemo sasvim iskreni, potpuno odvojen proces od ulaska u Evropsku uniju. Ili nije? I da! Ako nekoga zanima gde se na ovoj slici denuo nasmejani Tomislav Nikolić, neka ne brine. Tu je, samo se ne vidi. Na drugom licu istog bilborda na kojem je Boris Tadić. Nikolić gleda u “fabriku radosti”.