Tuđe perje

Budući da su upućeniji od mene u tajne belog sporta već rekli sve o tome, posvetiću ipak nekoliko redaka trijumfu naših musketara na Otvorenom prvenstvu Australije, jednom od četiri grend slem turnira na svetu – četiri polufinala, tri finala i dve titule (u muškoj konkurenciji i u miks dublu) ustoličili su Srbiju među teniske velesile. O pobednicima sve najbolje. Uostalom, njihovim govorima prilikom primanja pehara (i basnoslovnih čekova) nema se šta dodati ili oduzeti. Osim toga, o tenisu znam malo, gotovo ništa. Ja sam samo novokomponovani navijač, poput više od tri miliona drugih naprasnih teniskih fanatika. Ali, tim pre, više od pobeda i titula, moja tzv. analitičarska pažnja okrenuta je porazima. Ako tako može da se kaže. Jer, izgubiti polufinalni ili finalni meč u Melburnu nije ništa posebno strašno; naprotiv. Međutim – zašto? Što se tiče Jelene Janković, stvar je prilično jednostavna: ona je polufinale izgubila iz dva prosta razloga – Šarapova (koja je u antologijskom usponu forme) igrala je bolje, što joj i nije bilo naročito teško ukoliko se zna za činjenicu da je četvrta igračica sveta, naime Jelena, nastupila bolesna, više spremna za krevet negoli za teren, a da, uprkos užasnim bolovima, meč nije predala samo iz razloga poštovanja prema publici koja je svoje skupe ulaznice kupila još pre godinu dana. Sa Ivanovićevom stvar stoji donekle drugačije: opet je Šarapova bila bolja, no možda i otud što je Ana igrala ispod svojih mogućnosti. Ali, svejedno, i ti porazi su veliki uspesi kojima se u zube ne gleda. Razume se po sebi da Ana i Jelena nisu za te uspehe primile čestitke predsednika i premijera, koji su (u jeku predizborne kampanje i u danu potpisivanja sporazuma sa Rusijom o saradnji u oblasti naftne privrede) našli vremena da zahvale Noletu i Zikiju za argumente u polzu srpskog imidža. Baš to baca povratno svetlo na izgubljeno finale Ivanovićeve. Doduše, reč je o parapsihološkom fenomenu. Naime, mada to Ana nije mogla znati, njen lik je iskorišćen u jednom predizbornom spotu predsedničkog kandidata Tadića. Poruka je nedvosmislena: svojim uspesima na teniskim terenima Ivanovićeva se, iako je niko nije pitao, uključila u adute koji govore u prilog Tadićevog ponovnog izbora. Postavlja se pitanje: šta je Boris u vreme svog dosadašnjeg mandata učinio da to zasluži? Nemam odgovor na to pitanje. S tim da se priča ovde ne završava: u istom spotu, koji je valjda plod kongenijalnosti Šapera i Krstića, pojavljuju se i drugi sportisti, a u prilog onome što možemo ponuditi Evropi iskorišćeni su portreti Tesle, Andrića i Kusturice. Otkud Kusta u predizbornoj kampanji kandidata DS – nemam pojma. Još manje mi je jasna (zlo)upotreba Tesle: čovek je mrtav već decenijama da bi, iz tog više nego objektivnog razloga, mogao da učestvuje u predizbornoj kampanji jednog od kandidata. Uzgred budi rečeno, nije Nikola iz Smiljana izmislio struju da bi Tadić, pola veka kasnije, bio ponovo izabran, već više zato da bi čovek koji pati od nesanice mogao da prebrodi noć čitajući uz svetlost stone lampe. A to bi moglo da znači kako i Boris provodi besane noći. Niko ga nije tukao po ušima da se prihvati teške uloge predsednika Srbije. Ovo me, s druge strane, podseća na aferu oko podrške Marije Šerifović, pobednice Evrosonga, radikalskom kandidatu Nikoliću. Evropska unija se uzbudila zbog toga, preispitaće svoju odluku da se interpretatorki Molitve oduzme titula ambasadora dobre volje i saradnje među narodima. Ali, Marija se i lično pojavila na jednom (ili više?) predizbornih skupova kandidata SRS-a; njena politička podrška Nikoliću bila je, dakle, transparentna. Nikolić i Šerifovićeva ne spadaju u moje omiljene likove, ali, upravo zato, uzimajući u obzir sve razlike koje među njima postoje, držim da je angažovanje Marije dobro smišljen efekat u propagiranju novog imidža (sic!) SRS-a. Ana Ivanović nije bila u takvoj poziciji: dok se spot sa njenim likom vrteo na svim ovdašnjim televizijama, ona je u Melburnu prolivala znoj mlateći žutu lopticu. Kako bih ovaj čudan fenomen približio čitaocu, podsetiću ga da je RTS (javni servis) nakon Đokovićevog i Zimonjićevog osvajanja grend slem titula emitovao spot (trejler, šta li?) na bazi montaže atrakcija i sa pozicijskim sloganom Srbija vam zahvaljuje! Mada su u taj trejler (spot, šta li?) umontirani close up kadrovi pobedničkog slavlja dvojice srpskih musketara, očevidno je da je on pripremljen ranije, s podlom namerom da bude emitovan kada neko od naših osvoji Australiju. Ono što je bitno, jeste muzička podloga priloga, to jest refren Niko kao ja! Reč je o tvorevini Koje i Discipline kičme, koja je napisana za film Dečko koji obećava (1980) Miše Radivojevića. Umalo zbog toga autori nisu dospeli u zatvor. Zbog političkog konteksta pomenute sekvence. Danas je Dečko koji obećava kultni film generacije 5. oktobra. Ako razumete šta pod tim podrazumevam. Otuda je Kojina pesmica nadživela vreme svog nastanka. Wena poruka je jasna: niko kao ja! Hoću da kažem sledeće: ne pobeđuju Nole, Ana, Jelena, Ziki i Tipsa u cilju nekakvog političkog angažmana, već prolivaju znoj po terenima širom sveta u cilju sopstvene promocije. I sopstvenog tekućeg računa, razume se. Država u njihov razvoj nije uložila ni paru. Oni su postali to što jesu samo zahvaljujući talentu i svojim roditeljima. A šta tek da kažemo o Kusturici? Wega ovde malo ko voli, ali je ipak stekao svetsku slavu. Je li to razlog da ga neko svojata? Nije. Tesla je svoje genijalne izume zamišljao u trošnoj sobici hotela “Wu Jorker”, hraneći pri tom golubove koji su mu sletali na prozor, dok je Andrić svoje romane, koji će mu doneti Nobelovu nagradu, pisao za vreme okupacije, u samoći, čuvajući se bilo kakvog političkog izjašnjavanja. Oni su, prosto, kao i teniseri, radili na sebi. Doduše, bili su Srbi ili su se kao Srbi osećali. I kako onomad reče Encesberger, činjenica da je Nemac ne znači ništa više, ali i ništa manje od toga. Naravno, njihova dostignuća, na izvestan način, pripadaju narodu iz koga su potekli. Da li je to dovoljan alibi da ih predsednički kandidati, pripadnici istog naroda, pripisuju sebi u korist? Odgovor već sami znate. Ono što je u ovoj priči bitno, jeste onaj Kojin refren – Niko kao ja! To je, avaj, bumerang: umesto što se kite tuđim perjem, naši političari bi trebalo da shvate poruku te pesmice, da učine nešto po čemu će ih pamtiti pokolenja. Izgleda da ih mrzi. Ili nisu sposobni. A zašto bi i bili kada je Tesla već izmislio struju, Andrić napisao Na Drini ćupriju, Kusturica osvojio dve Zlatne palme, a Đoković i Zimonjić prigrlili pobedničke pehare?!