Od mehurića Martina Idna

I ove, baš kao i prošle godine, spisateljica je za samo jedan glas izgubila NIN-ovu nagradu od – pisca. Prošle godine, Svetislav Basara je pobedio Mirjanu Mitrović, a ove Dragan Velikić – Gordanu Ćirjanić. Roman Poljubac je, pri tom, drugi roman naše izvrsne spisateljice, pesnikinje i prevodioca, koji se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Prvi je Kuća u Puertu, 2003. godine. NIN-ovu nagradu su, otkako postoji, samo dva puta dobile žene: Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar Janković. Kako vi to čitate, kao podatak ili slučajnost? - Pre slučajnost nego pravilo. Ovo je mala sredina, svi se poznajemo. Kaže se čak: reci mi ko je u žiriju, pa ću ti reći ko neće dobiti nagradu. Da bi se došlo u najuži izbor za neku uglednu nagradu, književna vrednost se podrazumeva. Tako želim da verujem. Za dalje, to je pitanje čitavog sistema afiniteta. Dosad su se kockice sklapale ovako: Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar su jedine žene dobitnice NIN-ove nagrade. Ali, svi mi znamo da su isto tako mogle da je dobiju, zasluženo, barem još tri spisateljice u ovoj, sad smanjenoj zemlji. I dobiće je. Jedino može da se desi da im to bude već sasvim nevažno. Određene nagrade u određenom životnom i stvaralačkom dobu mogu biti vetar u jedra. Ako su prerane, pogubne su, ako stignu suviše kasno, dosadne su, a NIN-ova nagrada se, nažalost, vrlo često tako dodeljivala. Rekla bih da je ove godine piscu dobitniku došla u pravi čas: ni prerano, ni prekasno. Da li primećujete tzv. polnu podelu u književnosti, ili je doživljavate kao posledicu pogrešnog tumačenja ženskog pisma, fenomena koji se ne tiče samo žena? - Primećujem. Ali tek sad, odskora, kad se i moja proza više primećuje. Počela sam kao pesnik, i nije bilo nikakvih razloga da uočavam drugačiji tretman. Delovalo je sasvim prirodno što žena može da piše i dobre pesme: Cvetajeva, Ahmatova, Silvija Plat, kod nas Desanka Maksimović, kao da su utrle put pesnikinjama. U prozi je to, rekla bih, teže. Tretman nije jednak. Ne znam za koliko aršina treba prevazići prosečni rad kolega suprotnog pola, da bi se to uvažilo. Pri tom, ja ne oskudevam u priznanjima, već mislim na sitna kritičarska spočitavanja, koja mahom proističu iz površnog čitanja, i uopšte, na arbitriranje u književnosti bez ikakvog autoriteta. Fenomen ženskog pisma? Pomalo već smeta to trpanje u koš, u pojam fenomena, gde se mešaju babe i žabe samo zato što su ženskog pola. Celishodnije bi bilo razlučivati umetnost od diletantizma, jer to je katastrofalno izmešano, a ne mušku od ženske književnosti. I pored epskog zamaha istorijskog konteksta 20. veka u “Kući u Puertu”, recimo, kritičari su vas definisali kao “intimističkog pisca”. Kako to tumačite? - Iskreno da vam kažem, ja to baš i ne razumem. To se sad priča, povodom Poljupca, a čini mi se da je tome doprinela urednička beleška na koricama knjige, beleška koja je delom i komercijalne prirode: da se u krug mojih čitalaca uključe i sentiš čitateljke, pošto je naslov već taj koji je. Svojim Pismima iz Španije, pripovetkama i Kućom u Puertu ja sam odavno od kritike dobila apostil da sam ozbiljan pisac, jer, eto, bavila sam se “muškim temama”. Nikome dosad nije padalo na pamet da me naziva intimističkim piscem, a sada u tome nazirem eufemizam kako se ne bi reklo da je to žena koja piše o osećanjima. Pitam se da li je neko nazivao intimističkim piscem Šandora Maraja zbog romana Sveće gore do kraja, ili Ernesta Sabata zbog Tunela, ili Hesea zbog Demijana. To su naprosto dobri romani, u većoj meri intimistički nego ovaj moj. Ima tu još nešto: kritičari su otvoreno rekli, ne jednom nego više puta, da ne znaju gde da me smeste, u koju fioku, jer poetički definitivno ne pripadam svojoj generaciji. I onda, svaka fioka je dobrodošla. O svom prvom romanu “Pretposlednje putovanje” rekoste da je roman o ljubavi i smrti, u kojem je “suočavanje sa smrću najintimniji ljudski čin”. Da li je to razlog što ste na kraju romana “Poljubac” suočavanje sa smrću glavnog junaka Luke, invalida u kolicima, sveli na nagoveštaj, zapravo, sklonili od očiju čitalaca? - Roman postaje roman tek kad ga čitalac upotpuni svojom uobraziljom. Moj junak Luka, strastveni čitalac, upamtio je kako se davi Martin Idn, lik iz istoimenog romana Yeka Londona. Upamtio je mehuruće, plavetnilo i poslednje misli Martina Idna jer je to čitajući preživeo, mada kod Yeka Londona toga nema, nema ničeg sem nagoveštaja u poslednjoj rečenici romana. E sad, glavni tok Poljupca, a to je Lukina “ispovest”, mogao bi se čitati kao razlaganje jednog trenutka, onog predsmrtnog trenutka kad čoveku prođe kroz svest ceo njegov život. Ja sam u tekstu svakako dala ključeve za takvo jedno čitanje: dok izgovara svoje poslednje rečenice, Luka je položio glavu na rame žene koje zapravo nema. Odsutna prostitutka i odsutna Katarina stapaju se, tako, u lik Smrti. Pred čitaocem se, uistinu, sve već desilo, nema potrebe da sveznajući autor još i opisuje scenu kolica koja padaju u more. Vidljiva je vaša potreba da sačuvate najosetljivije trenutke svakog čoveka – ljubav i radost, smrt i bolest – od pogleda javnosti i medijske eksploatacije. Da li je to lična borba da zaštitite ljudsko biće od globalne trivijalizacije? - Spadam među one pisce (da li generacijski, da li po karakteru?) za koje književnost jedino ima smisla kada se bavi krupnim istinama. Ako se i sama usuđujem da se hvatam u koštac sa njima, naravno da moram imati svest o mogućnosti zapadanja u banalnost kao i ponavljanja već davno rečenih stvari. Svi smo mi tačkice na liniji celokupne književnosti, od njenog postanka do danas. Umetnost je uvek bila pitanje mere: kao što se trudim da ne paradiram znanjem, nego da ga ostavim kao nevidljivu podlogu, isto toliko vodim računa da ljudskoj intimi o kojoj pišem, sačuvam okvire dostojanstva. Danas je to možda potrebnije nego ikad, jer mediji rade upravo suprotno. Što je najgore, ljudi pristaju – i obični ljudi i javne ličnosti – da svoju intimu “iznesu na trg”. U “Poljupcu” se ne čuje zvonjava mobilnih telefona, nema SMS poruka – iako je okvir romana jedan dan 2006 – sem što tu i tamo pozvoni onaj kućni telefon koji obično padne ako se naglo povuče slušalica, kako na jednom mestu i opisujete u ovom romanu. - Moj lik, Luka, na jednom mestu izričito kaže da ga porodica tera da nabavi mobilni telefon, ali on to ne želi. Ne želi da izgubi ono malo slobode koju ima, slobode da izmakne kontroli porodice. Luki sam svakako dala i neke vlastite osobine, i neka vlastita razmišljanja: to se uvek radi. U jednom tekstu, objavljenom u knjizi Nova pisma iz Španije, govorim o “grotesknom cilikanju” novog, digitalnog telefona, koje je namah “uznemirilo lare”, i o peripetijama da nađem i kupim Simensov crni telefon iz 1932, sa dragim, “drndavim zvukom”. Takođe kažem: “Šta ću kad više volim drvo nego plastiku, cipele nego patike, zvuk klavira negoli bas gitare.” Neko će možda u tome videti staromodnost, ali ja to postavljam kao pitanje dobrog ukusa i osećaja za eleganciju. O iskeženom svetu reklama i njihovom bestidnom brujanju čak i kad umiremo, pišete u svom romanu “Pretposlednje putovanje”. Kako se vi branite od njih? - Nekad lakše, nekad teže. Ima perioda kad i sama mnogo sedim pred televizorom, i to je za mene nedvosmisleni znak da sam na pragu čamotinje. Poznato mi je, dakle, to narkotizovanje kako bi se pobeglo od neke muke, tuge, brige, praznine. Meni se u takvim prilikama na vreme upale svećice i, ako klima dozvoljava, hvatam bicikl, bežim na Adu ciganliju kako bih se suočila sa sobom. Po Aristotelovom receptu katarze, koju nam je profesor Nikola Milošević tumačio pomoću principa homeopatije ili, narodski, “klin se klinom izbija”, izazovem svoj “problem” da me dobro izmrcvari, da bih se vratila u svet i među ljude, “kao nova”. Ili, kako je to govorio Raša Livada: “Idi na ostrvo da ne postaneš ostrvo.” Posle me više nije strah od televizije, niti me iritiraju reklame, kič, rojevi informacija. Šta hoću da kažem: kad čovek ima sebe, nije mu teško da se zaštiti; kad je slab, pušta da ga dotuku. Otud moja velika, rekla bih, hrišćanska briga za slabe, za one koji nemaju bicikl. Prepušteni ekranima i bilbordima dozvoljavaju da se mozak pretvori u pihtije, i onda je tim ljudima savršeno lako manipulisati. Vi znate za fenomen “dece s ključem o vratu” u Nemačkoj, koja, sama u kući, desetak sati dnevno provode pred televizorom. Napisali ste da “neko ko stvarno živi u vrtlogu događaja, malo vremena ima za doživljaj”. Vaš junak Luka, invalid, fizički je sprečen da živi u vrtlogu događaja, zato ima sve vreme ovog sveta za doživljaj jednog jedinog poljupca od kojeg živi sledećih deset godina. Luka je tako simbolični čuvar plamena ljudskosti, koji ga je na kraju i – spržio? - Dobro je što ste to primetili, što ste videli Luku kao neku vrstu spasioca ljudskosti. Međutim, ne bih se složila s tim da je njega jedan doživljaj spržio. Taj doživljaj je imao moć da ga dugi niz godina održava u stanju povišene spoznaje. Među ostalim, pomogao mu je da spozna zapreminu svoje nemoći. O činu samoubistva uvek se govorilo kao o vrhunskom činu slobode. Kod Luke je to, zapravo, i jedini čin slobode: bekstvo koje podrazumeva aktivan odnos sa svetom. Ne pristaje više da bude predmet brige, predmet sažaljenja, pa čak ni predmet umetnosti. On i njegova intima opredmećeni su na Katarininoj slici, ali njegova smrt je, istovremeno, i prekor piscu. Kao tvorac tog lika, pišući, lično sam od njega primila povratnu poruku: bavi se mnome kao ljudskim bićem, a ne kao invalidom! Wegovu smrt sam doživela kao kaznu upućenu meni, piscu. Roman “Poljubac” samo nekoliko detalja vezuje za našu nedavnu stvarnost: en passant rasprava o srpsko-crnogorskim odnosima na novogodišnjoj večeri 2006. u Kotoru, spominjanje bombardovanja Beograda 1999, i dolazak junakinje Katarine u Kotor 2006. ne bi li prodala stan jer ne želi da ima posed u tuđoj zemlji. I to je sve. Koliko vam je važan “istorijski detalj” u romanu? - Podaci koje pominjete isključivo su funkcionalni za roman. Iako sam na početku razmišljala o tome da smestim priču u mesto H na Mediteranu, u neko neodređeno vreme, brzo sam shvatila da ta priča nije kafkijanska: nije alegorija, nije parabola, niti sadrži elemente fantastike. Naprotiv, treba da deluje autentično, i roman je valjalo locirati, u vremenu i prostoru. Nisam mogla da ga smestim u sadašnje vreme i na prostor bivše Jugoslavije, a da pri tom zaobilazim sve moguće naznake o burnim društvenim događanjima: moji likovi bi ispali pomalo autistični, a to nisam htela. Podaci koje ste izdvojili su isključivo funkcionalne prirode, i bar malo doprinose karakterizaciji likova. Živeli ste u Španiji desetak godina, i kako ste negde kazali, vratili ste se u vreme kada su Srbiju svi napuštali. Šta danas, za poetiku Gordane Ćirjanić, znači to špansko iskustvo? - Španija je za mene i danas eminentno literarni scenarij. Lakše mi je da ma koju priču smestim u Španiju. Ovo ovde me se toliko tiče, da mi čak deluje nepristojno smeštati radnju u Srbiju. Opet se vraćamo na ono o distanci; ne može se pisati o neposrednim iskustvima, nije dobar rakurs. Ali, priznaću vam, namerno nisam želela da Poljubac smestim u Španiju, iz prostog razloga što sam htela da izaberem, kao što uvek biram, teži put. Htela sam malo da izađem iz tog klišea, da se moje ime uvek vezuje za Španiju. A bilo bi mi lakše, verujte da bi mi bilo lakše, jer lakim potezom slikam krokije iz Andaluzije, a to, u isto vreme, ima čar egzotike. Međutim, ova pripovest je univerzalna, u suštini je mogla da se smesti bilo gde, i svesno sam se opredelila za scenarij koji od mene iziskuje izoštrenije osećanje mere. Negde sam pročitala da ste poput reditelja koji osmišljava svaki detalj scene, išli u obilazak terena. Zašto je bilo važno da mesto zbivanja bude primorski grad? I zašto baš Kotor? - Srećna okolnost, ništa više od toga. Lično, više volim Herceg Novi, ali Luka tamo ne bi mogao da se kreće sam u invalidskim kolicima. Razmišljala sam i o Vrnjačkoj Banji, ali nju preterano pritiska duh provincije. Luka je morao da ima širinu vidika, a to najpre obezbeđuju prestonice i Mediteran, pogotovo lučki gradovi. Ispitivala sam, dakle, razne mogućnosti, a kad sam se odlučila za Kotor, onda je i taj izbor imao udela u građenju romana. Početna ideja je preuzeta iz života: invalid, pametan čovek i osetljiv, čije ljubavno iskustvo se svodi na jedan jedini poljubac. Sve drugo je odredio i uslovio Kotor. No, treba reći i to da su mi neki kritičari, osetivši da je Poljubac mogao da se odigra bilo gde, uzgred zamerili što sam izabrala Kotor, grad koji iziskuje da bude protagonista. Ima gradova koji su isto tako biseri po sebi, što ne znači da moraju biti protagonisti priča koje se u njima odigravaju. Da li pamtite da se Galdosova Tristana (Bunjuel joj je udahnuo novi život kroz film), odigrava u Toledu? Ili: šta od Buenos Ajresa imamo u već pominjanom Tunelu?