Moda je i umetnost

Jedna od najprestižnijih nagrada u likovnoj umetnosti, “Politikina” nagrada za 2007. godinu, dodeljena je Predragu Neškoviću za izložbu “Novi dendizam” koja je priređena u oktobru prošle godine u beogradskoj galeriji “Ozon”. Tokom šezdesetih godina 20. veka Nešković je bio istaknuti predstavnik nove figuracije, osamdesetih je njegovo stvaralaštvo ocenjivano kao postmodernistička interpretacija, a nešto kasnije je počeo da koristi predmete, odnosno elemente popularne kulture kao umetnički materijal, što i danas čini. Još 1978. kao izlagač u okviru jugoslovenske sekcije na Bijenalu u Veneciji, bio je vrlo zapažen a u prilog tome govore i dobijene brojne nagrada. Neke od njih su nagrada Oktobarskog salona i nagrada “Ivan Tabaković” SANU, čiji je prvi dobitnik, a “Politikinu” iako je bio nominovan ranije, dobija sada, kao već odavno potvrđen umetnik. Da li vam je žao što “Politikinu” nagradu niste dobili kada ste bili mladi i da li bi ona tada bila podsticajnija za vaš rad? - Ne, mislim da je došla u pravo vreme. Ona je kao overa dobroga u mom radu. Ja sam radio na svojoj karijeri, gradio je i uvek sam želeo da se za mene čuje kao za starijeg umetnika, a ne dok sam mlad. Normalna je potreba kod umetnika da se pojavljuje, da svoj ego i rad gurnu u prvi plan ali ja sam sve ovo vreme radio a u međuvremenu sam primao i druge nagrade. “Politikina” nagrada je fantastičan završetak novogodišnjeg nerada i te sreće novogodišnje. Mi srpski narod zamišljamo da treba da živimo kao što živimo od 25. decembra do 20. januara. To bi bilo neko idealno vreme koje bi trebalo stalno da se ponavlja kod Srba. Na nagrađenoj izložbi u “Ozonu” predstavili ste se multimedijalnom izložbom koja otkriva vaš afinitet iz detinjstva – prema garderobi. O čemu se zapravo radi? - Posle višegodišnjeg sakupljanja garderobe raznih modnih kreatora, od toga se napravila ogromna količina koju sam stalno odvajao i pitao se šta bih uradio sa njom. I kada je došao red da nešto uradim od nje, dobio sam ideju da napravim modnu reviju od tih stvari. Razmišljao sam ko će da je nosi i odlučio da treba da budem ja. U nekim šetnjama po beogradskim sportskim radnjama video sam trenažer koji mi je galerija “Ozon” kupila i onda sam hodao na njemu, od čega je napravljen video-rad od pet minuta. To je već bila gotovo izložba jer sam hteo da bude prikazan samo video-rad ali sam zaključio da treba i garderobu da izložim, tako da sam i to učinio. Izložio sam i trenažer na kome je snimljen film kao i četiri displeja na kome su fotografije sa snimanja modne revije. Izložio sam i svoju fotografiju iz 1941. godine kada sam nosio odelo koje mi je otac kupio u Beču a pored sebe sam stavio fotografiju svog unuka koji je isto tako lepo obučen. Napravio sam poređenje njega i mene, dva dečaka lepo obučena, a istovremeno sve je u vezi sa stvarima koje su na video-radu. Tu je i sat koji sam kupio, a koji ima neku falinku pa umesto da pokazuje sate, pokazuje sekunde. Sve to zajedno bila je jedna celina. Sve čime se umetnik bavi je umetnost. Čitao sam “Knjigu o modi” norveškog filozofa Svensena, i u njoj se govori da je moda proizvodnja samo novih stvari a ja tvrdim da je to i umetnost. Da li ste zadovoljni reakcijama koje ste dobijali za vaše dosadašnje stvaralaštvo, kao i za izložbu “Novi dendi”? - Uvek je dobro kad govore o vama pa čak i loše. Napredovao sam zahvaljujući onima koji o meni govore loše i koji su bili protiv mene. Strašno je kada sredina odobrava i prihvata, jer postajete deo svakodnevice i onda umnožavate a umnožavanjem uništavate ono što ste postigli. To je suština celog problema. A što se tiče izložbe “Novi dendi”, na nju ima različitih reakcija. Razumem i one koji su za i protiv. Oni koji su protiv žele nešto drugo čega u mom radu nema, jer neki pišu o enformelu, a toga nema, ili neko voli figuraciju, a ni toga nema. Kod nas za razliku od sveta nema kritičara koji pišu samo o nekim pojavama, tipa samo o geometrijskoj apstrakciji, pop artu, konceptuali i slično. Kod nas jedan kritičar treba da piše o svom stilovima, što je neprimereno. Kroz vaše stvaralaštvo se na oštar način daju komentari na pojave u društvu. Koliko smo mi kao društvo spremni da percipiramo umetnost koja ima tu dimenziju? - Umetnici od 1945. pokušavaju nešto da promene i podignu na veći nivo ali to nikom od umetnika nije uspelo. Umetnost je kao i uvek, za uzak krug potrošača, premda svaki nivo ovog društva ima svoju umetnost. Retko umetnik može nešto da promeni u ovoj sredini. Ovde se određuju ličnosti koje će da kreiraju politiku što je u slučaju umetnosti katastrofalno. Multimedijalni ste umetnik ali šta vam je primarno u stvaralaštvu? - Moje osnovno zanimanje je sakupljanje materijala. Subotom i nedeljom volim da idem po buvljacima, otpadima a te stvari koje ja tražim, mogu se naći i na ulici. To je čežnja za nekim oblicima, predmetima. Fasciniraju me ti predmeti koje registrujem i oni mi posle određuju šta ću da radim. To je jedna ogromna količina koju posedujem a moja ogromna energija zasada to sve može da kontroliše. I iz toga same ideje izlaze. Ne trošim svoje vreme na druge stvari osim na rad i prikupljanje stvari. Stiče se utisak da se ovde od 2000. godine slika tendenciozno potiskuje u drugi plan, dok se forsiraju neki drugi vidovi umetničkog izražavanja. Kakvo je vaše mišljenje o tome? - To je problem ove sredine koja je provincijalna. U svetu postoji konceptualna umetnosti, slikarstvo različitih nivoa, figurativno, dekorativno, minimalističko itd. Sve to postoji i kreće se, putuje kroz vreme a kod nas se pojavi jedna grupacija istoričara umetnosti koji dominiraju, za razliku od svete gde su to umetnici. Još živimo u vremenu centralističke umetnosti i centra koji određuje šta će da se radi, kupuje... Imamo i pojavu umetnika političara, kojih ima mnogo, jer umetnici su veoma slabi na vlast. Čitava Demokratska stranka je u glumcima, takođe su tu i likovni umetnici i nemam ništa protiv toga, ali propuštaju se neki mladi ljudu i neke značajne stvari koje se dešavaju u ovoj sredini. Ova sredina je, na primer, sada dobila jedan veliki šamar jer je izložba “Art brut” napravljena u privatnoj galeriji umesto da su je priredili Narodni ili Muzej savremene umetnosti ili SANU. To je fantastična izložba i jedan čovek koji ima privatnu galeriju je to napravio i to je sjajno. Dolazimo u vreme kada će privatnici, a ne institucije praviti značajne izložbe. Ovde sad imate neke grupacije koje ističu neke umetnike a umetnost se dešava na raznim prostorima. Takođe, umetnici ovde nemaju odgovor s druge strane od publike ali i finansijera jer da bi se materijalizovalo neko umetničko delo, potom transportovalo, neophodan je novac.