Pomeranje centra

Koncept ove postavke Aide vraća Verdijevu partituru osnovnoj zamisli, glamurozno zamišljenom operskom spektaklu i zato dimenzije dvorane Centra “Sava” možemo smatrati sasvim prikladnim takvoj ideji. Režija je poverena Karelu Drgaču, reditelju školovanom u Češkoj i Austriji i do sada angažovanom na više od trideset operskih produkcija u operskim kućama širom Evrope. On se odlučuje za tradicionalna rešenja, bez premnogo stilizacija, što se ogleda u svim segmentima predstave i što je širokom auditorijumu svakako i najprivlačnije. Monumentalna scenografija Zorana Kostovskog (takođe gosta Opere Narodnog pozorišta), izrađena u radionicama Makedonske opere i balete iz Skoplja, u besprekornom je skladu sa izvanredno funkcionalno dizajniranim svetlom Lazara Streoskog ili blistavim kostimima Milanke Berberović: postignuta je bajkovita vizuelna asocijacija na davnašnje carstvo. (Tako je i dizajn programske knjižice, na čijoj se naslovnoj strani nalazi “Faraon u vremenskoj kapiji” Olje Ivanjicki uklopljen u atmosferu ove muzičke priče.) Novi šef-dirigent Opere i Baleta Narodnog pozorišta Johanes Harnajt (takođe i kompozitor) jeste dobar izbor uprave nacionalnog teatra. Jer, orkestar ovde izbija u prvi plan i funkcioniše ne samo kao stabilna potpora i horu i baletu i solistima već – kao bitan nosilac radnje. U tom smislu trebalo bi poraditi na “fanfarama” iz druge slike drugog čina gde je “fanfarni” deo orkestra smešten na balkon radi dobijanja utiska responzorijalnosti. Odlično uvežbani muzičari iznad naših glava (ili iza leđa, zavisno od mesta na kome sedimo) obezbedili bi savršen surround uhu u slučaju efikasnije koordiniranosti delova orkestarskog tela. A za to nije dovoljna palica dirigenta već je neophodno i ponešto odgovarajuće tehničke opreme... U ulozi Aide pojavila se Jasmina Trumbetaš–Petrović i ostvarila dosad najbolju kreaciju u kojoj smo je slušali u postavkama Narodnog pozorišta. Weni rafinirani vokalni i glumači kapaciteti dosegli su zrelošću zahteve koje pred pevačicu stavlja komplikovani lik zarobljene etiopske princeze (izuzetno složena sopranska deonica, dodatno opterećena velikim dramaturškim zahtevima). Na svaki način, Jasmina Trumbetaš-Petrović vlada Aidom i zadovoljstvo nam je da primetimo kako ova umetnica napokon dobija mesto koje zaslužuje! Adekvatan partner bio joj je Dušan Plazinić (koji je takođe demonstrirao značajan glasovni napredak). Relativno bleda bila je Sveštenica Svetlane Bojčević-Cicović – ova uloga, iako nevelika, ima praktično lajtmotivsku ulogu u partituri te se na nju u realizaciji Aide mora obratiti veća pažnja. Ubedljiva ostvarenja načinili su Miodrag D. Jovanović kao Amonasro i Nenad Jakovljević kao kralj Egipta, mada je u “konkurenciji” muških likova najuzbudljivija bila pojava prvosveštenika Ramfisa (Ivan Tomašev). Aida je dobila temperamentnu “suparnicu”, Amneris je poverena Dragani Jugović- del Monako. Na ovom mestu reditelj pravi prilično nejasnu intervenciju: svako novo učitavanje značenja u tekst jeste dragoceno ali ipak ne razumemo zbog čega je egipatska princeza dobila centralnu poziciju u postavci opere. Štaviše, u finalu je smrt Aide i Radamesa čak i fizički izmeštena u drugi plan, da bi Amneris, koja uobičajeno u pozadini scene peva svoju molitvu, bila izvedena do ivice orkestra. Odvojena lelujavim zastorom, ona zatvara ovo delo (njen tekst jeste poslednji ali je samo epilog/komentar osnovnom zbivanju koje se potkraj dela odnosi na aktere u “zazidanoj” grobnici). Nerazumljive (ili nedovršene) ostale su još neke od scena. Čini se, zapravo, da je reditelj srazmerno malo iskoristio pogodnosti velike scene i bogate scenografije. Takav problem očigledno nije imao Konstantin Kostjukov kada je osmišljavao svoje koreografije. Možda su baš zato nastupi baleta (naravno, uz protagonistkinju naslovne uloge) verovatno i najuspeliji trenuci nove postavke opere Aida.