Mangupi iz „sopstvenih redova”

Tržišni kapitalizam se razboleo. Iako bolest traje već skoro pola godine, stručnjaci ne mogu da se slože da li je reč o “teškoj prehladi”, “gripu” ili nekom mnogo opasnijem oboljenju. Jedini svetski ekonomski poredak (ako na trenutak zaboravimo na Kubu, Zimbabve i još par podjednako nebitnih izuzetaka), već pokazuje i opšti pad “imuniteta”. Prošle nedelje je globalni šok, od koga se brojna tržišta i berze teškom mukom oporavljaju, izazvao usamljeni službenik jedne francuske banke. Naime, „Sosijete ženeral”, finansijski gigant koji je vlasnik i jedne srpske banke, tvrdi da ga je Žerom Kerviel, mlađani trgovac novcem i finansijskim paketima, ojadio za skoro pet milijardi evra. Iako francuska policija veruje da je Kerviel delovao sam, banka i njeni direktori su i dalje pod istragom različitih regulatornih organa. Predsednik Nikola Sarkozi smatra da se “dopro plaćeni” šefovi banke, čak i ako se ne dokaže njihova krivica, ipak odgovorni i da se moraju “suočiti sa posledicama” rekordnog gubitka. Sarkozi je na umu imao prvenstveno Danijela Butona, predsednika banke i bivšeg ministra u francuskoj vladi, koji je 2006. zaradio 3,4 miliona evra. Ono što u stručnim krugovima predstavlja verovatno najveću sramotu za „Sosijete” je činjenica da je Kerviel uglavnom trgovao “derivatom” koji „Sosijete” smatra svojim izumom. (Derivatima se nazivaju različiti, često izuzetno kompleksni i kretanjima na berzama uslovljeni finansijski proizvodi koji su izvedeni iz nekog stvarno postojećeg oblika kapitala ili vrednosti.) U ovom slučaju Kerviel je, kao običan trgovac u jednom od odeljenja banke koja ima 120.000 zaposlenih, kupovao “opcije” vezane za buduću vrednost korpe akcija na raznim evropskim berzama koristeći višak novca različitih kompanija, klijenata ili komitenata banke. Ove firme, neretko su među njima bile i velike banke, želele su da vešti dileri zaposleni u „Sosijeteu” uvećaju “plus” sa njihovog računa investirajući ga na tržištu. Ovakvo trgovanje obračunskim viškovima se smatra specijalnošću „Sosijete ženeral”, institucije koja je u ovom segmentu finansijskog tržišta najjača kuća na svetu. Kerviel je “igrao” na tržištu na kome je nemoguće biti bezgrešan. „Sosijete” ima mehanizme koji je trebalo da spreče mogućnost da se neko od bančinih dilera “kladi” na suviše rizične opcije ili da igra na prevelike sume novca. Međutim, Kerviel, koji je ranije radio u odeljenju banke zaduženom za unutrašnju kontrolu, znao je kako da sakrije tragove skupih i rizičnih transakcije. U jednom trenutku on se, kako tvrdi banka, “kladio” na 50 milijardi evra, što je suma koja prevazilazi tržišnu vrednost cele banke i, na primer, ukupan godišnji nacionalni dohodak naftom bogatih zemalja kao što su Katar ili Libija. „Sosijete” tvrdi da je banci trebalo tri dana da se izvuče iz komplikovanih transakcija i gubitak svede na desetinu sume kojom se “kockao” Kerviel. Banka je slučaj obelodanila tek prošlog četvrtka, pošto je samo jedan iskusni „Sosijeteov” trejder konačno “razmotao” Kervielovo klupko. (Banka za sada odbija da otkrije ime ovog finansijskog genija.) Eksperti smatraju da je cena tajne operacije spasavanje „Sosijetea” od bankrotstva, koja je trajala od 21. do 23. januara, uticala na brži pad akcija na svetskim berzama – 21. januar mnogi investitori već zovu “crnim ponedeljkom”. Mada, tih dana niko nije mogao da pretpostavi da su transakcije ugledne banke bile spasavanje sopstvene kože, a ne posledica dubokoumnih uvida ili analiza budućih događaja od strane eksperata uticajne kuće. („Sosijete” tvrdi da operacije njenog trejdera nisu uticale na “crni ponedeljak” i da ni u jednom trenutku transakcije kojima se banka oslobađala obaveza koje je preuzeo Kerviel nisu prelazile 8 odsto od ukupnog prometa na odgovarajućim berzama.) Kerviel je istražiteljima rekao da se samo trudio da postane “izuzetan trgovac” i da nije uradio ništa što ne rade njegove kolege. On je već postao heroj levičarskih i antiglobalističkih grupa koje s radošću dočekuju svaki udarac na velike multinacionalne kompanije. Kervielov lik je na mnogim sajtovima već stavljen rame uz rame sa Če Gevarom ili Robinom Hudom, iako je on samo hteo da po svaku cenu postane važniji i bogatiji šraf u nemilosrdnom sistemu koji njegovi novi obožavaoci preziru. Zabuni oko motiva “finansijskog Čea” je doprinela činjenica da ni banka ni istražitelji nijednog trenutka nisu tvrdili da je ambiciozni bankarčić pokušao da direktno profitira od svojih ilegalnih transakcija. Razlog zašto Kerviel nije morao da krade leži u činjenici da je radio na radnom mestu na kome uspešni službenici dobijaju plate i premije u iznosima do kojih ostali zaposleni mogu da dođe samo pljačkom. Kerviel je policiji rekao da je očekivao da će za rad tokom prošle godine dobiti bonus od 300.000 evra. Iskusni i uspešni “investicioni bankari”, što je Kerviel želeo da što pre postane u „Sosijeteu”, jesu ljudi koji se kockaju tuđim parama i primaju ogromne plate, koje, uključujući bonuse, u proseku iznose više od milion evra godišnje. Oni spadaju u najplaćenije radnike na svetu. Poređenja radi, Kerviel je bio daleko od redova elite u ovoj struci – čak i da je dobio očekivani bonus, zaradio bi manje od 400.000 evra. Bonusi američkih “investicionih bankara”, koji su među najodgovornijima za ekonomsku krizu kojoj se ne nazire kraj, rastu sve brže – samo tokom prethodne godine povećani su za 10 odsto i danas su četiri puta veći od novca koje prosečno američko domaćinstvo zaradi za godinu dana. To je jedna od retkih profesija u kojoj se bogato nagrađuju dobri rezultati, ali u kojoj skoro da nema sankcija za neuspehe. Jedan profesor ekonomije na Čikaškom univerzitetu je primetio da se usred ovog, najkapitalističkijeg i “najgoreg” od svih tržišta, kriju ljudi koji praktično žive komunistički san. Dok američka radnička i srednja klasa sve češće strahuje kako će vratiti dugove i zadržati kuće u zelenim predgrađima, ljudi koji su im “uvaljivali” neotplative kredite i upropaštavali banke u kojima su radili, žive najbolje godine svojih života. Robert Samjuelson, uvodničar Vašington posta, piše o “unutrašnjim neprijateljima kapitalizma”. Ugledni komentator tvrdi da je dvadesetak godina posle raspada sovjetske “imperije zla” postalo “jasno da su najopasniji neprijatelji kapitalizma” ljudi koji su na ključnim mestima sve komplikovanijeg kapitalističkog sistema. On pominje čelnike „Siti grupa”, najveće svetske banke, i „Meril Linča”, džinova koji su prošle godine morali da otpišu 34 milijarde dolara nenaplativih zajmova. Samjuelson piše da su čelni ljudi ove dve korporacije otpušteni uz bonus “paket” od oko 161 miliona dolara. Nesklad između astronomske “nagrade” za istorijski neuspeh i posledica koje su izazvali, Samjuelson naziva “apsurdnim kontrastom” i perverzijom. Cenu grešaka – pa i taj 161 milion nagrade za dva menadžera koji su skoro upropastili firme – platiće investitori, zaposleni i akcionari. Ali, još bizarnije deluje činjenica da se oko njih dvojice prosto otimaju konkurentske banke i investicioni fondovi. Po rečima jednog istoričara Volstrita, logika zbog koje će oni verovatno još bolje proći na novom radnom mestu je jednostavna – kriv je sistem, a ne pojedinac. “Možda je neuspeh bio veliki, ali sledeći put će njihov uspeh može biti mnogo veći.” Malo je talentovanih stručnjaka koji razumeju kompleksnost današnjeg tržišta da bi banke rizikovale njihov egzodus – koliko god da su bile velike i skupe greške koje su napravili prethodnih godina. I druge velike banke, koje su kao „Siti grup” ili „Meril” prethodnih meseci zabeležile ogromne gubitke, teško se odlučuju da kazne iskusne trejdere i direktore koji su ih gurnuli u “crveno”. Kerviel je tu izuzetak prvenstveno u smislu da je previše žurio da se ugura u trejdersku elitu. Ekstremni poslovni rizici koje čelnici najmoćnijih korporacija biraju bez ikakvog ličnog rizika ne predstavljaju jedini apsurd. Tržišni kapitalizam se suočava sa ozbiljnim problemom – uspostavljen je sistem koji obeshrabruje dugoročno razmišljanje i ohrabruje rizično, pa i suludo ponašanje direktora i trejdera oslobođenih svake odgovornosti pred hiljadama manjih i većih akcionara. Zato kratkoročni uspesi, prema kojima se određuju bonusi i premije najveštijim igračima, mogu da dovedu do iznenadnog i katastrofalnog sloma. U investitorskom žargonu se to zove loš “menadžment rizika”. U stvarnosti se iza ove floskule kriju upropašteni akcionari, stotine hiljada ljudi izbačenih iz kuća koje su bile pod hipotekom i desetine hiljada zaposlenih koji su ostali bez posla ili penzija posle decenija vrednog rada. Već mesecima traju kriza, nervoza i nepoverenje na tržištima kapitala u koja su, često sasvim nesvesno, uvučeni prezaduženi zapadni “građani kapitalisti”, koji kreditima duguju činjenicu da žive luksuznije nego njihovi preci i koji ušteđevinu ne drže na štednim knjižicama nego ih ulažu u razne vrste obveznica, akcija i derivata. Velike banke, koje odavno ne pružaju samo bankarske usluge, tu su najviše profitirale godinama. One su, umesto da kao nekad plaćaju kamate na uloženi novac, često nekoliko puta naplaćivale provizije od klijenata koji se želeli da uđu na razna tržišta, ali koji nisu umeli sami da špekulišu, odnosno da odaberu optimalan odnos rizika i zarade. Neretko su ove banke komitentima odobravale kredite koje su oni, obično preko ivesticione “grana” iste banke, ulagali u nekretnine ili “derivate” koji su obećavali zaradu mnogo veću od kamata. Mnoge banke su se navikle da se nekoliko puta pomalo “ugrade” pre nego što novac u stvarnosti napusti razgranatu mrežu savetničko-posredničkih podružnica i “ćerki firmi”. Zato skandal vezan za navodnu proneveru u „Sosijete ženeral”, ili ogromni gubici i neodgovorno investiranje giganata kao što je „Sitibenk”, nose dodatni i dugoročni rizik – mogući gubitak poverenja u sposobnost banaka da budu nešto više od velike kasice-prasice. Utisak da je, kako tvrdi analitičar, “finansijski kapitalizam sišao s uma” predstavlja posledicu činjenice da je reč “špekulacija” postala sinonim za “investiciju”. Razna tržišta, pa i kreditno, nikada nisu više ličila na kladionice. Pri tome oni koji se klade tu ulažu papire i “derivate” čiju je vrednost teško proceniti, dok oni koji treba da isplate dobitke “kladioničarima” obično umesto novca imaju samo “instrumente” čiju je pravu vrednost još teže odrediti, jer po pravilu zavisi od ishoda serije opklada. Učesnici ove frenetične igre neretko postaju svesni veličine rizika tek kada bankrotira institucija na dalekom kontinentu, sa kojom nisu ni znali da su povezani preko papira čija je prava vrednost zavisila od rezultata neke, po pravilu, sasvim nepovezane operacije. Ovaj začarani krug ima temelj u sposobnosti špekulativnog kapitalizma da, čim vlasti raznim kontrolnim i regulativnim merama jedno tržište učine manje profitabilnim, otvori sasvim novo, još profitabilnije – ali i rizičnije – tržište na kome se, neretko, trguje derivatima derivata od derivata... Što je razdaljina derivata od originalne vrednosti veća – i što je “opklada” vezana za očekivanu vrednost u daljoj budućnosti – to su veće i potencijalne zarade i rizici. Opravdanje za stvaranje ovakvih tržišta je to što ona po pravilu vrše distribuciju rizika na veliki broj igrača. To je dobro, i smanjuje rizike kada su gubici relativno mali. Ali, kada dođe do sloma većeg tržišta, velika distribucija teško prepoznatljivih rizika pokazuje lošu stranu – dolazi do gubitka poverenja u ceo sistem, pa i njegove najuglednije i najstabilnije institucije. S druge strane, ova tržišta su omogućila stvaranje novih “finansijskih proizvoda” i investicionih paketa koji su, jedan za drugim, čak i kada su trajali izuzetno kratko, postajali stubovi kontinuiranog rasta svetskog kapitalizma – SAD su od Drugog svetskog rata do danas samo dva puta bile u recesijama koje su trajale duže od godinu dana. U drugoj polovini prošle godine prvi put je široka raspodela rizika, umesto da smiri, unela paniku na tržište, i to ono najvažnije – tržište kredita. U centru teško podnošljive neizvesnosti, koja već mesecima dovodi do velikih oscilacija i gubitaka na berzama širom sveta, jesu pad vrednosti nekretnina i nemogućnost banaka da tačno odrede svoju “izloženost” tržištu “drugorazrednih” hipotekarnih kredita koje je doživelo slom prošlog avgusta. Problem je u tome što mnoge banke nisu direktno davale kredite koji su neotplativi i koji su garantovani sada bezvrednim nekretninama. “Kreditni otrov” u banke stiže u gomili malih doza kojima se ne nazire kraj. Najopasnije za većinu banaka nije veličina gubitaka, već to što ne mogu da procene nenaplativa dugovanja, ostave ružnu prošlost za sobom i krenu od početka. One nisu u stanju da izračunaju gubitke i tako smanje neizvesnost jer su kupovale komplikovane “finansijske proizvode” koji su uključivali “skrivene rizike”, uključujući investiranje u fondove iz kojih su davani stambeni krediti koji su ili već nenaplativi ili je samo pitanje meseca kada će to postati. Kriza je globalna jer su Amerikanci odavno prestali da štede. Stalno rastuća potrošnja u SAD – uključujući i želju “prosečnih” Amerikanaca da poseduju mnogo veće kuće nego što mogu da priušte – morala je biti finansirana novcem koji je stizao sa strane. Klijenti u SAD su prosto gađani jeftinim kreditima za preskupe kuće – i kako je to rekao jedan američki bankar, “likvidnost nikada nije bila jeftinija” nego prethodnih godina kada je Kina, uz “pomoć” Japana i bliskoistočnih kraljevina, finansirala američku potrošačku groznicu. Tržište nekretninama je dugo bilo jedno od najlukrativnijih u SAD, zemlji gde se stanovnici često sele – i geografski i po statusno-klasnoj “lestvici”. Cene nekretnina padaju – u SAD su kuće već izgubile, u proseku, 10 odsto vrednosti, a stručnjaci predviđaju da će do kraja godine izgubiti još 15 odsto. Amerikanci i Britanci su se taman bili navikli da kupuju uzimajući “ponovne hipoteke”, nove kredite – da bi kupili drugi ili treći “porodični automobil”, na primer – koje su banke odobravale na osnovu rasta vrednosti nekretnine koja je već bila pod hipotekom. Za samo pet meseci sve se promenilo. Reke novca, koje su nekada odlazile u kredite od kojih su kupovani nekretnine i automobili, od prošlog leta su presušile. Mnogi Amerikanci su na najbolniji način naučili da kreditne kartice nisu “magični štapići” – koliko god da ih imate i koliko god da su veliki limiti koji su vam odobreni. Građani SAD su danas 30 odsto zaduženiji nego pre sedam godina – u ovu cifru je uključena inflacija, odnosno činjenica da dolar danas ne vredi onoliko koliko je vredeo 2000. godine. Odavno nije bilo ovako malo novca na tržištu. Rizik kreditiranja je porastao, a imovine kojima se ono može garantovati vrede sve manje. Londonski „Ekonomist” piše da je oluja koju je izazvala prošlogodišnja kriza na hipotekarnom tržištu u Americi prerasla u uragan. Sada se veruje da ukupni gubici zbog ovih kredita, u početku procenjivani na 250 milijardi dolara, mogu biti veći od 1.200 milijardi. Mnogi investitori i političari su postali previše nervozni. Tokom prve tri nedelje januara ukupna vrednost kompanija čijim se akcijama trguje na svetskim berzama je, kako je izračunao britanski nedeljnik, smanjena za čak pet triliona dolara. Ovako velika količina novca nije “isparila” od 11. septembra 2000. godine. Ali, ovaj put ekonomske nedaće imaju mnogo dublje uzroke od onih koje su Osamini sveti ratnici izazvali srušivši Kule bliznakinje, falusne simbol moći Wujorka kao ekonomske prestonice planete. Sadašnja kreditna kriza sugeriše da prosperitet zabeležen tokom prethodnih godina nije bio realan, već da možda predstavlja “mehur od sapunice” naduvan kreditnom euforijom. Previše ljudi je predugo trošilo svoju budućnost, što je samo jedan od načina da se opiše suština (neodgovornog) života na kredit. U makroekonomskim pokazateljima to se često manifestuje kao teško održiva razlika između (mnogo bržeg) rasta potrošnje i (mnogo sporijeg) povećanja nacionalnog dohotka. Pokazalo se i da se, kako ukazuje „Ekonomist”, svetska ekonomija, ipak, nije – kako su mnogi predviđali – “odvojila” od američke, odnosno da finansijske nevolje u SAD i dalje utiču na ekonomsko “zdravlje” ostatka planete. I pored ogromnog rasta Kine, Indije i Rusije, i dalje važi stara ekonomska maksima: “Kad Amerika kine, ostatak sveta se prehladi.” Medicinski i psihijatrijski žargon je poslednjih meseci postao popularan u ekonomskim analizama – govori se o “poludelom kapitalizmu” i opasnom virusu koji je krenuo iz SAD. Jedan od brojnih berzanskih indeksa je poznat i kao “indeks straha” – prošle nedelje je iznosio 30, prosek u prvoj polovini 2007. godine je bio 13, a 11. septembra 2000. je skočio na 40. Na tržištima danas vlada “koalicija” opasnosti od parališućeg straha i destruktivne panika – i jedno i drugo može rezultirati još masovnijim begom investitora sa tržišta u sigurnost ulaganja u valute kao što je švajcarski franak ili, za one koji ne mogu bez bar malo rizika, u akacije firmi koje prodaju robu koju volimo da konzumiramo u svim prilikama, kao što je Koka-Kola, ili onih čija prodaja raste u vremenima kriza, na primer pivo. Ali, prvi igrači će, pijuckajući koka-kolu ili pivo, uvek držati berze na oku. Investitori (i špekulanti) su ljudi koji najbrže zaboravljaju istoriju i koji samo vrebaju prve znake kraja krize da bi se vratili na komplikovana tržišta i zgrabili akcije za koje veruju da su toliko pale da mogu samo da rastu. Ali, oni predstavljaju najmanji deo ekonomskih problema koji sve češće opisujemo bolničkom terminologijom. Velike banke su srce tržišnog kapitalizma. Napadnute gramzivošću – i onom Kervielovom, individualnom, i onom institucionalnom, koja je hranjena tokom decenije obilja jeftinog kineskog i arapskog novca – one ugrožavaju temelje ovog ekonomskog sistema. Ali, samooporavljajuća snaga kapitalizma – jedan ekonomista je to još pre četiri decenije nazvao “kreativnom destrukcijom” – nikada nije bila efikasnija. Ipak, neki marksisti – a oni umeju da budu u pravu, mnogo više od Kardeljevih učenika koji su mnogima ovde neopravdano ogadili sve “crvenkaste” ideologije – veruju da je tržišni kapitalizam toliko uspešan i efikasan da polako sam podriva sopstvene temelje. Oni tvrde da je došlo vreme za novu inkarnaciju sistema koji odbija da umre iako su po njegovim najvažnijim institucijama prvo rovarili crveni “spoljni neprijatelji”, a zatim Kerviel i ostali pohlepni “unutrašnji neprijatelji”.