Da li su Evropljani Americi saveznici ili vazali

Dr Peter Šol-Latur (84) jedan je od najznačajniji nemačkih novinara u drugoj polovni XX veka - «legenda nemačkog novinarstva». U Nemačkoj je teško zamisliva ozbiljna rasprava na temu «muslimanski svet» bez Šol-Latura. Proročki je predvideo jačanje islamskog terorizma. Nekoliko njegovih knjiga doživelo je svetski uspeh. Knjiga «Smrt u polju pirinča» ("Der Tod im Reisfeld") prevedena je na mnoge svetske jezike i dostigla tiraž od preko milion i sto hiljada primeraka. Ništa manji uspeh nisu imale «Mač islama» ("Das Schwert des Islam") i «Moja Afrika». Peter Šol-Latur rođen je u Bohumu 9. marta 1924. (Za nekoliko nedelja proslaviće 84. rođendan.) Fascinantna biografija! Kad je maturirao u Kaselu 1943. godine, razmišljao je, kako piše u njegovim memoarima, da se pridruži jugoslovenskim partizanima, ali ga je Gestapo uhapsio u Štajerskoj i do kraja rata držao u zatvoru. Po okončanju rata prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku i služio dve godine u elitnoj padobranskoj jedinici u Indokini. Kad se 1947. vratio u Evropu, studira na univerzitetu u Majncu i pariskoj Sorboni. Nastavlja na francuskom univerzitetu «Sen Žozef» u Bejrutu. Pored politikoologije, upisuje i arapski i islamsku religiju. Ima nemačko i francusko državljanstvo i dva maternja jezika. U januaru 1954. doktorirao je na Sorboni. Kratko vreme je proveo u politici: bio portparol pokrajinske vlade Sarbriken. Izveštavao je iz Bejruta (1956/57), Konga (1960). Objavio je najiscrpniju reportažu o ubistvu Patrisa Lumumbe. Sedam dana je bio zarobljenik vijetnamskih komunističkih gerilaca, koji su „dobro postupali s njim“. Kao novinar je putovao u istom avionu sa iranskim ajatolahom Homeinijem (1979) kad se ovaj vratio u Iran posle višegodišnjeg francuskog izgnanstva. Glavni urednik i jedan od izdavača velikog nemačkog magazina «Štern» postao je 1983. Nosilac je niza nemačkih i francuskih priznanja. I danas je aktivan i provokativan. I dalje je njegov ugled u svetu izuzetno visok. Prošle godine primio ga je i Putin. NJegovi politički stavovi najbliži su francuskim «degolistima». Za moto poslednje knjige «Između frontova» ("Zwischen den Fronten") uzeo je misao Leopolda fon Rankea: «Istoričar mora da dugo živi, jer samo tada je čovek u stanju da razume velike promene, kada je i sam lično neke i doživeo.» Veliki novinar je sada i sam tema nemačkih medija. Drugi program nemačke televizije je 8. i 9. januara emitovao dokumentarnu emisiju posvećenu njegovim političkim pogledima. Dve nedelje kasnije objavljen je veliki biografski intervju u „Fokusu“. NIN-ov berlinski saradnik Nikola Živković zatražio je intervju pre nekoliko meseci. Šol-Latur ga je nedavno primio u dva navrata. Razgovor je trajao oko četiri sata. Tako je pred NIN-ovim čitaocem jedan omnibus pregled svetske političke situacije, sa ocenama i nizom detalja koje mogu sakupiti samo istinski posvećeni putnici. Prijatelji Šol-Latura od milja zovu «Peesel» - (PSL - Peter Scholl-Latour). Oni tvrde da nema zemlje na svetu koju Peesel nije posetio, sem – Grenlanda. Šol-Latur: To nije sasvim tačno. Nisam bio, koliko pamtim, u dve zemlje - na Grenlandu i u Istočnom Timoru. U međuvremenu posetio sam Grenland. Verovatno ovog leta idem u Istočni Timor. A u Srbiji sam bio više puta. Posetio sam Beograd, Novi Pazar, ali i Split, Sarajevo, Prištinu, Mostar... U vašoj knjizi „Na meti velikih sila“ («Im Fadenkreuz der Maechte»), putovanje na Balkan počinjete u Mostaru, jula 1994. - Šol-Latur: Ne slučajno. Svi mediji su u to vreme bili u Sarajevu i svi su izveštavali isto. Dakle, po njima, Srbi sa brda pucaju topovima po Sarajevu i uništavaju grad. Mene nikada nisu zanimale reportaže u kojima svi ponavljaju isto. Što da kao papiga prepisujem. Imam suviše veliko iskustvo, i to pre svega kao ratni izveštač, da bih poverovao u takve naivne priče. Izveštavao sam od Vijetnamskog rata, i to dok su još Francuzi bili u Hanoju, pa do američke invazije Iraka. Odmah mi je bila sumnjiva ta antisrpska histerija u medijima Zapada. Ne postoji crno-bela slika ni u privatnom životu, a još manje u politici i građanskim ratovima. Nema primera da bi za sve bila kriva samo jedna strana i zato sam, eto, otišao u Bosnu, da to vidim sopstvenim očima. A Mostar je davao najubedljiviji primer koliko su političari Zapada i štampa bili jednostrani, neubedljivi. Sasvim porušen grad, a da sa time Srbi nemaju nikakve veze… … i ja sam nekako u to vreme bio tamo... Šol-Latur: Onda vam je poznato kako je izgledao muslimanski deo grada, na levoj obali Neretve. A njega su porušili Hrvati! Ta se slika prosto nije uklapala u priču vodećih američkih i evropskih medija. A Mostar je - tu činjenicu na Zapadu malo ko zna - porušen u mnogo većoj meri nego Sarajevo. No, televizijske kamere su se nalazile gotovo isključivo u Sarajevu. Muslimanski deo Mostara podseća na sudbinu jevrejskih geta u Poljskoj tokom Drugog svetskog rata. Hrvati su imali daleko modernije naoružanje, no nije im pošlo za rukom da slome otpor 50.000 muslimana. Uništili su i čuveni «stari most». Znate, ja sam se zaljubio u taj grad kada sam ga prvi put posetio 1975. Delovao mi je orijentalno, neobično, privlačno. Kako ste stigli u Mostar 1994? Šol-Latur: Pazio sam da ne putujem sa čoporom kolega iz Francuske ili Nemačke. Želim da posmatram svet sopstvenim očima. U Splitu sam preko Međunarodnog crvenog krsta dobio džip južnokorejske proizvodnje i prvoklasnog saputnika. Zvao se Branko. Imao je 26 godina, iz Hrvatske, ali nije bio «čistokrvni» Hrvat, već iz mešanog srpsko-hrvatskog braka. Snažan, lepo vaspitan, pouzdan, prijatan saputnik i odličan vodič. Nije imao neko mišljenje o hrvatskoj vojničkoj hrabrosti i veštini. I ja delim to mišljenje. U Bosni i Hercegovini sam boravio i u oktobru 1992. Hrvati su se pravili važni, ponašali se nadmeno, precenjivali svoju ulogu i važnost, provocirali i vređali muslimane. Nisu se proslavili ni nemački političari i mediji. Mladi poslanik Bundestaga iz stranke CDU, na primer, sasvim ozbiljno je tvrdio da su srpski monstrumi zarobljenim muslimanskim ženama presađivali embrione životinja. Naravno da to nije istina, no atmosfera je bila takva da se od novinara tražilo da neprestano, nezavisno od istine i činjenica, ponavljaju kako su «šokirani srpskom brutalnošću». Ko nije izveštavao u takvom tonu, nije mogao da računa na podršku redakcije. Na koga ste se vi oslonili? Šol-Latur: Leona Daviča znam iz vremena kada je on bio dopisnik beogradske «Politike» u Bonu. Poznajemo se više od pedeset godina. NJegov otac je u doba Tita zauzimao visok položaj u partijskoj hijerarhiji. Leon je imao dobre veze, pa je uspeo da dobije dobro plaćen posao pri Ujedinjenim nacijama. Brinuo se za izbeglice. Rusair Čišić mnogo je hvalio napore Daviča. Te 1994. Leon je imao 68 godina. (Da li znate gde je on danas?) NJegovi prijatelji bili su, na primer, Vili Brant i Fransoa Miteran. Tokom građanskog rata, održavao je dobre odnose i sa Miloševićem, Tuđmanom i Harisom Silajdžićem. (Mogu da se, u vezi s Davičom, raspitam u redakciji NIN-a.) Naglasili ste kako su Čišić i Davičo dobro sarađivali… Šol-Latur: Čišić, zadužen od svoje vlade da se brine za muslimanske izbeglice, govorio je sa velikim uvažavanjem o Leonu. Sa Rusairom sam se lepo družio. NJegovi preci imaju mostarske korene, trista godina. NJegova žena je katolikinja. Pitao me: a šta je moja kćerka? Da li sada ja moram da mrzim braću moje žene? Susret sa Čišićem pokazao mi je ljudsku dimenziju rata: privatnu, porodičnu tragediju stotina hiljada ljudi. Ponavljao mi je: Za sve su krive velike svetske sile. Vuku konce iz pozadine, a mi iz Bosne smo kao igračke iz lutkarskog pozorišta. Rusair je govorio: Dugoročno gledajući, ja sam optimista. Obnovićemo mi grad. Mi muslimani smo iznad katolika, po obrazovanju. Zato su oni i uništavali naš grad, njegovu arhitekturu. Oni imaju duboko usađen kompleks inferiornosti. Odatle i njihova mržnja i agresivnost. Posetili ste i katolički deo Hercegovine? Šol-Latur: Bio sam u Međugorju. Tamo se, navodno, pojavio lik Majke Božije. Svedoci deca. Cela priča ne deluje ubedljivo. No, vešti trgovci iskoristili su događaj i hodočasnici iz celog sveta hrle da kupe jeftine, kičaste suvenire. Podigli su ogromnu, ružnu crkvu. To me podseća na Liban i katolike-maronite. I oni su podigli crkvu, libanski Notr Dam, no ona je mnogo lepša nego ova u Međugorju. Ne zaboravite da su i tamo gospodarili Turci, i Bejrut i Mostar imali su vekovima istog gospodara, sultana iz Carigrada. Davičo vam je bio veoma važan izvor informacija? Šol-Latur: Naravno. Ispričao mi je i kako je, recimo, protekao njegov susret sa Bernar-Anri Levijem. Umalo da se nije fizički obračunao sa njim. A i Davičo i Levi su – Jevreji. Da je došlo do tuče, ubeđen sam da bi Davičo izašao kao pobednik. Ni ja nemam neko visoko mišljenje o Leviju i njegovim pristalicama. Nisu veliki ljubitelji istine, a ni moral im nije na visini. Leon Davičo hvali američku novinarku Floru Luis. Ona je prva otkrila da su Sjedinjene Države tajno doturale oružje bosanskim muslimanima. U decembru 1993. boravili ste u Beogradu… Šol-Latur: Kad sam u Beogradu, obavezno odem na Kalemegdan, da uživam u jedinstvenom i lepom pogledu na Dunav, Savu, na grad. Nova crkva Svetog Save, ogromnim dimenzijama, podseća me na crkvu Svete Sofije u Carigradu. Beograd nije lep grad, ali ima dušu, fascinira putnike sa Zapada izgledom i šarmom. Nije Zapad, a nije ni sasvim Istok. Prvi put sam posetio Beograd 1951. Bilo je leto. Prisutnost tajne Titove policije osećala se na svakom koraku. Stanovništvo je živelo teško, bedno. Stanovao sam u hotelu «Moskva». Moje prve lekcije o Jugoslaviji dobio sam još 1944, imao dvadeset godina, i ležao u zatvorskoj bolnici u Gracu. Nedaleko od mog kreveta lečio se vojnik generala Milana Nedića. Srbija je tokom rata, pored Grčke, bila jedina okupirana zemlja na Balkanu. Ostale balkanske države bile su nemački saveznici. General Nedić je bio neka vrsta srpskog Petena, pokušao je da spase što više srpskih života. U Beogradu sam bio i u septembru 1961, kada se održavao Skup nesvrstanih. Decembar 1993. je bilo vreme sankcija… Šol-Latur: Avionom sam letio do Budimpešte, a onda vozom do Beograda. Mađarski carinici obratili su mi se na nemačkom, a srpski na engleskom. I jedni i drugi su bili ljubazni. U Budimpešti sam upoznao Tibora Varadija. Ostavio je na mene odličan utisak. Perfektno govori nekoliko stranih jezika. Kazao mi je da je mađarska vlada učinila veliku grešku, jer je dozvolila da se Hrvatska snabdeva oružjem preko mađarske teritorije. Srbe je ovako opisao: „Srbi su najdinamičniji i najjači faktor na Balkanu. To je prosto činjenica. NJu jednostavno niko ne može da ignoriše.“ Na moje pitanje o problemu jezika i Bosne, odgovorio je: „Govorim srpsko-hrvatski, kao i moj mađarski, i verujte mi da su razlike u dijalektima između Splita i Niša manje nego između nemačkog jezika Minhena i Hamburga.“ Za Miloševića je govorio da je politički realist: da je Milošević ozbiljno mislio sa Kosovom, onda bi on proterane Srbe iz Hrvatske i Bosne naselio tamo. No, on to nije uradio. Posetili ste i Srpsku akademiju… Šol-Latur: Da, sreo sam se sa istoričarem Miloradom Ekmečićem. Neki Nemci su se čudili: „Šta? Vi želite da razgovarate sa tim velikosrpskim šovinistom?“ Sa njim sam vodio dug, živ, zanimljiv razgovor. I nisam požalio. Bio je jasan i dosledan. Svakom Srbinu koga sam malo bolje upoznao, postavljao sam pitanje: Kada biste mogli da birate između Hrvata i Muslimana, koga biste pre izabrali kao političkog saveznika? Kao i većina Srba, i akademik Ekmečić je odgovorio: Hrvate, naravno! U pogledu odbrane srpskih nacionalnih interesa, profesor Ekmečić bio je jasan i beskompromisan. Ipak, njegovo izlaganje bilo je privlačno, ležerno i duhovito. Niste bili samo u Beogradu? Šol-Latur: Posetio sam i Novi Pazar. U manastiru Studenica vodio sam dug i zanimljiv razgovarao sa jednim monahom. Uopšt,e sa čuđenjem sam primetio da sam, kao stranac, neverovatno slobodno i bez policijske kontrole mogao da putujem po celoj Srbiji. Od mojih poznanika sam, pre polaska u Srbiju, čuo sasvim suprotne priče. Novi Pazar je drugi svet. Grad ima osamnaest džamija, a osamdeset odsto stanovnika su muslimani. Nisam primetio nikakvu napetost. A kakvi su vaši utisci sa Kosova? Šol-Latur: Posle Novog Pazara otputovao sam u Prištinu. Albanci na Kosovu nikako nisu živeli bedno, kako ih je opisao američki novinar Robert Kaplan. Prisutnost srpskih policijskih i vojnih snaga nije bila naročito uočljiva. I tu sam veoma jasno uočio: prištinske ulice pune su sveta i to uglavnom mladog. Kao i u ostalim muslimanskim zemljama, i Albanci imaju veoma visok priraštaj. Demografija, to je najjače islamsko oružje i predstavlja najveću opasnost po Zapad. Na Kosovu sam bio i u junu 1999. Gledao sam ponašanje Albanaca prema izolovanim srpskim ostrvima. Srpsko seosko stanovništvo, bez prave zaštite NATO-vojnika, bilo je prepušteno na milost i nemilost okrutnih albanskih kriminalnih bandi. Nemam neko visoko mišljenje o Albancima. Srbi ne mogu da se nadaju nikakvom dobru od njih. Savetovao bih srpskoj vladi da pokuša da po svaku cenu odbrani severni deo Mitrovice. On može da se brani, jer se naslanja na Srbiju. A za ostala, izolovana srpska sela na Kosovu nisam optimista. Čak i Izrael, koji je vojnički prava velesila, dugoročno gledano teško će moći da se održi u neprijateljskom okruženju. Boravili ste i u Krajini? Šol-Latur: To je bilo u aprilu 1994. Razgovarao sam sa predsednikom krajinske vlade Đorđem Bjegovićem. NJegov engleski bio je pristojan, u razgovoru je bio predusretljiv, a u političkim procenama suzdržan i pomirljiv. Lepo vaspitan čovek. Kada smo prešli u Karlovac, hrvatska vojna policija maltretirala je i mene i televizijsku ekipu. Delovali su nesigurno i drsko. U Kninu sam tada sreo i Savu Štrpca, koji sada prikuplja materijal o zločinima Hrvata nad srpskim civilnim stanovništvom. Bili ste u Kninu, Karlovcu... Šol-Latur: ... u aprilu 1994. posetio sam i Zagreb. Bio sam u Zgrebu i ranije, ali na kratko. Zagreb je ostao mali, dosadni austrougarski grad. Ne može se ni uporediti sa raskoši i lepotom Budimpešte. Jedino upečatljivo zdanje u Zagrebu jeste hotel «Esplanada». Jedan Lvov, bivši austrougarski grad, danas u zapadnoj Ukrajini, daleko je elegantniji i privlačniji od Zagreba. Da se vratimo vašim beogradskim susretima. Šol-Latur: U Patrijaršiji sam u decembru 1993. razgovarao sa monahom Jovanom. Odrastao je u Nemačkoj, u rurskoj oblasti. Tvrdio je da mu je istinska otadžbina Sveta gora, gde je proveo nekoliko godina. Znate, novinari sa Zapada, pre nego što bi došli u Srbiju, recimo, kao ja godine 1993, dobili bi od svojih redakcija listu sa imenima ljudi sa kojima valja da se razgovara, koji su «razumni», pa, dakle, nisu «zaraženi virusom srpskog nacionalizma i fašizma». Na toj listi nisu se, naravno, našla imena ni akademika Ekmečića, ni monaha Jovana. Samo površan pogled na ta imena govori mi da je reč o uvek istim ljudima. Oni rade ili u «nezavisnim medijima» ili su zaposleni u «nevladinim organizacijama». Tokom mog višedecenijskog rada, kao novinar nisam se nikada oslanjao na liste, instrukcije redakcija ili savete nemačke vlade. Volim da sednem u neku kafanu, gde dolazi običan svet i tu bih najbolje osetio pravo raspoloženje naroda. Spomenuli ste «nevladine organizacije»… Šol-Latur: ...da se razumemo, zaista postoje i prave, istinske nevladine organizacije. Na njih sam nailazio po svetu, a verovatno ih ima i u Srbiji. No, većina «nevladinih organizacija» bavi se subverzivnim radom protiv država i vlada, koje ne uživaju simpatije Vašingtona. Da li znate kako ćete da prepoznate i uočite razliku između nevladine organizacije i «nevladine organizacije»? Veoma prosto. Samo postavite kratko pitanje: Odakle vam pare? Kako se finasirate? Ko, dakle, daje novac za «nevladine organizacije»? Šol-Latur: Ovaj problem sam najbolje razumeo tokom boravka u Belorusiji. Lukašenko nije nimalo naivan. On je veoma dobro proučio mehanizam koji je doveo do obaranja Miloševićevog režima u Beogradu, «narandžastu revoluciju» u Kijevu i instaliranje Saakašvilijevog režima u Tbilisiju. Odlučujuću ulogu u tim događajima odigrale su te organizacije. Na engleskom ih zovu «endžiou». Te organizacije nemaju veze sa istinskim nevladinim organizacijama kao što su «Hleb za svet» ili «Mizeror». Reč je o profesionalnim, uglavnom mladim agitatorima koji, kao neki putujući cirkus, idu po kugli zemaljskoj, kako bi «poludivljim narodima» pokazali kojim putem da krenu da bi spasli grešnu dušu. NJihova ideologija neodoljivo me podseća na hrišćanske misionare XVII veka u Africi ili među indijanskim plemenima Južne Amerike. Imaju i sličnosti sa profesionalnim boljševičkim revolucionarima iz 1917. «Nevladine organizacije» imaju specijalne logore u Poljskoj i Litvaniji. Glavni instruktori su uglavnom aktivni ili penzionisani oficiri američke obaveštajne službe CIA. Za razliku od Slobodana Miloševića, Lukašenko je odlično ocenio odakle mu preti opasnost. On je već u martu 1997. zabranio rad «Sorošove fondacije», koja je otvoreno govorila da im je glavni cilj – rušenje vlasti u Minsku. Ko dobro poznaje biografiju finanskijskog špekulanta Soroša, može da ima prilično razumevanje za ovaj potez Lukašenka. Šta je osnovna ideja „endžiou“? Šol-Latur: U pitanju je čudno ponašanje Vašingtona u međunarodnoj politici. Pod plaštom «slobode i demokratije» («freedom and democracy»), po celom svetu su osnovali lanac fondacija, iz kojih onda finansiraju «nevladine organizacije» i «nezavisne medije», a pri tome otvoreno krše međunarodne ugovore i norme ponašanja, jer se mešaju u unutrašnje poslove i politiku stranih država. Javno i arogantno krše zakone tuđih zemalja. U Belorusiji, Srbiji, Ukrajini i Gruziji osnovali su brojne «građanske inicijative». Misionari su imali zadatak da preobrate paganske narode u hrišćane, a «nevladine organizacije» danas imaju za cilj da preobrate «nacionaliste» u vernike «slobodnog tržišta» i «američke demokratije». Jedino nisu uspeli u Minsku, iako su «nevladinim organizacijama» u Belorusiji na raspolaganju stajale velike novčane sume koje su darovale Sjedinjene Države, NATO, Međunarodni monetarni fond, OEBS i Svetska banka. U kampanji protiv beloruske vlade uključila se Evropska unija, nemačka vlada, radio «Dojče vele» i londonski Bi-Bi-Si. Zar ne bismo mogli da nabrojimo niz režima u Africi, Aziji ili Evropi, koje su daleko od demokratije, pa, ipak, Zapad upire prstom samo na Lukašenka? Šol-Latur: Naravno. Pogledajte Albaniju, Hrvatsku ili Azerbejdžan. U Bakuu vlada dinastija Alijev, koja ne poštuje nikakva demokratska pravila. Niko iz Evropske unije ili Amerike nije, međutim, zbog toga kritikovao Azerbejdžan. Pogledajte, kakvi su rezultati «oranž-revolucije». Tokom višedecenijske aktivnosti kao publicista mislili ste svojom glavom, oslanjali se na lične susrete, utiske, čitanje, učenje. Ali ko za to danas ima vremena? Šol-Latur: Postoje i danas takvi ljudi, no njih je, priznajem, veoma malo. Tu se i krije najveća opasnost modernih medija. Imate, na primer dva minuta da pred televizijskim kamerama objasnite suštinu i razloge sukoba, recimo, sunita i šiita u Iraku. Dva minuta za Eritreju ili Palestinu, Kurdistan ili Gruziju, Kvebek ili Katalonce, Irak ili Bosnu? Sve je, naravno, moguće, pa i da se to uradi, ali to sigurno ide na štetu ozbiljnosti i istine. Elektronski mediji i televizijske kamere u velikoj meri olakšavaju rad propagande i doprinose površnom informisanju. Teško je uočiti sve štete od takve površnosti, a jedna je zaludan pokušaju zapadnih država da „u islamskom svetu stvore sekularne države i demokratije“. Šol-Latur: Ovaj pokušaj Zapada je potpuno propao. To se odnosi i na Tursku. Kemalizam je samo fasada. Islamski elemenat je danas u Turskoj jači nego u doba Kemal Ataturka. I umesto da se muslimanske države orijentišu prema Vašingtonu ili Londonu, kako se očekivalo, u muslimanskim zemljama prevladava odnos: «Zapad za nas nije ni izvor, a ni pravi put.» Islam, uostalom, doživljava uspon i u samim Sjedinjenim Državama. Mediji na Zapadu neprestano ističu, kako u Rusiji živi oko dvadeset miliona muslimana. Pri tome zaboravljaju da nam kažu koliko ih živi u Londonu, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji. Zanimljivo je da, uprkos svim razlikama, podržavate Sarkozija u protivljenju da Turska postane član Evropske unije. Šol-Latur: Naravno. Turska nema šta da traži u Evropskoj uniji. Nadam se da će se u toma nastojanju i izdržati, jer pritisak iz Vašingtona nije mali. Turska doživljava neverovatan porast stanovništva. Mnogi predviđaju da će uskoro da ima sto miliona... Šol-Latur: Danas nema više od 72 miliona. Ali i to predstavlja ozbiljnu opasnost za Evropu, ukoliko Turska postane član Unije. Da li u Sjedinjenim Državama ne razumeju suštinu problema sa savremenim islamom? Šol-Latur: Neki od najboljih poznavalaca islama žive u Americi. Oni su veoma zabrinuti zbog politike Vašingtona prema muslimanskim zemljama. A uloga američke štampe? Šol-Latur: Nalazim da je veoma loše. Vlada DŽordža Buša ometa rad kritičkih novinara. Sličan razvoj može se primetiti i u Evropskoj uniji. Komercijalizacija i uspon privatnih televizija doveli su do pada nivoa i ozbiljnosti izveštavanja. Političari, kao Buš, naravno pozdravljaju takav trend. Kada bi mediji kvalitetnije informisali javnost, takvi političari bi onda imali većih problema da budu izabrani. Na Zapadu se posledice ratova u Aziji i Africi najširi slojevi stanovništva uopšte ne osećaju. Nema loših posledica za Zapad. Upravo zato je važno da reporteri idu na lice mesta. Samo tako može da se zna šta se stvarno događa, recimo, u Iraku. Nedavne izbore u Iraku mediji Zapada su predstavili kao pobedu američke demokratije... Šol-Latur: Da, mnogi kod nas veruje da su Sjedinjene Države donele Iraku slobodu. To je, razume se, glupost. Istina je sasvim drugačija. Izbore je Amerikancima nametnuo šiitski ajatolah Sistani. On je čak odredio i dan početka političkih izbora. On dobro zna da šiiti predstavljaju dve trećine stanovništva Iraka i da nema nikakve sumnje da će oni da pobede na izborima. Vi ste mnoge iznervirali stavom da je u Iraku, u mnogim aspektima života, bilo bolje u vreme Sadama Huseina, nego danas... Šol-Latur: Daleko bolje. Pogledajte koliko je Iračana ubijeno posle «oslobođenje», koje su im doneli američki vojnici. Kurdi i šiiti imaju razloga da žale. Suniti su u vreme Sadama Huseina zaista bili povlašteni. To je tačno. Ali, istina je i to da čovek nije živeo u strahu, da nisu postojale brojne bande kriminalaca, koje onemogućuju normalan život. Kakva je razlika između današnjeg novinarskog izveštavanja i onog kada ste vi počeli da radite? Šol-Latur: Bio sam dopisnik iz Vijetnama 1965. i nemačko Ministarstvo inostranih poslova žalilo se na moj rad. Šef naše kuće «Vestdojče Rundfunk» (Westdeutschen Rundfunk) bio je Klaus fon Bizmark. Pozvao me u kancelariju. Razgovarali smo tri časa. Na kraju mi je rekao da mogu da nastavim sa poslom. Danas glavni urednici velikih medija zaziru od dopisnika koji nisu spremni da šalju «politički korektne» izveštaje. Kako gledate na ozbiljno pogoršanja odnosa Rusije i Zapada. U nemačkim medijima uglavnom se govori o «ruskoj odgovornosti» za to? Šol-Latur: Suviše jednostrano gledanje. Navešću primer. NATO je rešio da svoj samit održi u Rigi. Svi znamo da se grad nalazi nedaleko od Sankt Peterburga. Rusi to sa pravom osećaju kao provokaciju. Ne razumem zašto Nemačka nije uložila protest na ovakvu odluku NATO. Drugi problem. Zašto svaka nova istočnoevropska zemlja koja postaje član Evropske unije, mora bezuslovno da postane i član NATO? Pa, zar nema već dovoljno zemalja u tom vojnom paktu? Danas je sasvim drugačija situacija nego u dobu stvaranja NATO-a. Sve to doprinosi stvaranju atmosfere kao da smo pred novim «hladnim ratom». Kako ocenjujete nemačko-ruske odnose? Šol-Latur: Privredni odnosi Nemačke i Rusije su odlični. Podržavam zajednički rusko-nemački projekat, gasovod ispod Baltičkog mora. Ali neki potezi NATO-a, dakle, Vašingtona, štete nemačkim privrednim interesima. I u nemačkim medijima se insistira na «Putinovom nedemokratskom režimu»... Šol-Latur: Za Rusiju u ovom trenutku ne bi bilo dobro da ima naš oblik parlamentarne demokratije. Pa, to su pokušali Gorbačov i Jeljcin. I šta je postigla «perestrojka»? Rezultat reformi Gorbačova i Jeljcina je: veliki deo ruskog stanovništva gotovo preko noći je pao u neverovatnu bedu, nastao je haos, država je praktično prestala da funkcioniše. Demokratske reforme, slobodna tržišna privreda su uništile rusku državu. Rusija se doslovno našla na rubu provalije. Jeljcin je ogromna prirodna bogatstva zemlje prosto podelio nekolicini tajkuna, špekulanata, «oligarha», kako ih Rusi zovu. Ima ih i danas. No, oni sada ne iznose pare na Zapad, nego ulažu u rusku ekonomiju. Ko nije pristao na taj dogovor, završio je kao Hodorkovski. Kad čovek priča o tim stvarima, valja prvo da se stavi u položaj ruskog čoveka. Postavite sebi pitanje: kako je prosečan Rus živeo u doba Gorbačova i Jeljcina, a kako danas živi? Mnogi veruju da je Putin imao i sreće, jer... Šol-Latur: ...jer su cene gasa i nafte poslednjih godina potukle sve rekorde. To je činjenica. Time je Moskva dobila sredstva sa kojima može da ponovo vodi politiku velesile, i da uvede red u državi. No, ovde nije samo u pitanju rast cene nafte, nego i Putinova sposobnost. On je jasno video da slepo kopiranje modela sa Zapada vodi Rusiju u propast. Verujem da bi on uspeo i da cene gasa i nafte nisu toliko porasle. Oporavak Rusije ne bi u tom slučaju bio tako brz, tako spektakularan, ali bi sigurno došlo do ovog zaokreta u spoljnoj i unutrašnjoj politici zemlje. Imao sam priliku 2007. da puna tri sata razgovaram sa predsednikom Putinom. Valja donekle poznavati istoriju zemlje. Ruski car je bio popularan, jer je narodu davao određenu zaštitu protiv samovolje bojara. Danas Putin štiti najšire slojeve stanovništva protiv samovolje oligarha. On je, ako smem tako da kažem, stoprocentni Rus, te dakle odlično poznaje ruski mentalitet. Tvrdnje nekih «eksperata» sa Zapada da su Rusi «ludi za demokratskim reformama», nemaju veze sa ruskom realnošću. Oni su verovatno u Moskvi razgovarali samo sa nekim ne suviše značajnim intelektualcima ili «nevladinim organizacijama» koje primaju novac sa Zapada, pa im, naravno, pričaju ono što ovi žele da čuju. No, ti ljudi sigurno ne predstavljaju autentičan glas ruskog naroda. Koji je vaš utisak o Putinu? Šol-Latur: Nema predsednika na Zapadu koji bi mogao da se meri sa Putinom. Najmanje sedamdeset procenata Rusa stoji iza njega. Ovo nema nijedan lider na Zapadu. Putin je uveo red i povratio narodu samopouzdanje i ponos. Nikome više ne pada na pamet da eksperimentiše sa novom «perestrojkom». Šta su najveće greške Gorbačova i Jeljcina u spoljnoj politici? Šol-Latur: Kada je Gorbačov potpisao prestanak postojanja Varšavskog pakta, otvorio put ujedinjenju Nemačke, a Jeljcin je, sa svoje strane, to potvrdio kad je priznao nezavisnost bivših sovjetskih republika, ni jednom nije palo na pamet da postave kao uslov da NATO ne može da stacionira trupe na teritoriju bivšeg Varšavskog pakta. Oni su prosto vukli diletantske poteze. Ispada da svaka zemlja treba da sama pronađe najbolje forme vlasti u skladu sa svojom tradicijom. Šta je najbolje za Rusiju? Šol-Latur: Vekovima se Rusijom upravljala na autokratski način. Priroda te zemlje je prosto takva. Zapad bi najzad morao da se rastane od predstave, kako ceo svet mora da sledi njihov model demokratije. Ovo se odnosi i na ljudska prava. Mi možemo da budemo ponosni na ova dostignuća, no, nije moguća da ih slepo, mehanički prenosimo na sve kulture. Uostalom, sa demokratijom ni na Zapadu stvari ne stoje danas baš najbolje, jer preti da se ona pretvori u plutokratiju. Vaša knjiga «Rusija u kleštima - između NATO-a, Kine i sopstvenog, muslimanskog stanovništvo“ objavljena je pre dve godine. Koja je opasnost za Rusiju najozbiljnija? Šol-Latur: Trenutno najveću opasnost predstavljaju Sjedinjene Države. Vašington nastoji da Rusiju okruži i izoluje i ta politika je, po meni, potpuno besmislena i predstavlja veliku grešku. To je izraz potpunog nepoznavanja stvari. Amerika ima zapravo sve razloge da Rusiju pridobije za sebe kao saveznika. Vašington i Moskva imaju toliko zajedničkih interesa! Imaju iste potencijalne neprijatelje: revolucionarni islam i Kinu. Kao glavnu prepreku boljim odnosima sa Moskvom, Vašington a i London pominju problem «kršenje ljudskih prava» i «nedemokratske tendencije»... Šol-Latur: Iza ove kritike krije se, naravno, sistematska kampanja protiv Rusije i više je nego očevidno kojem cilju ona služi. Kojem? Šol-Latur: Vašington nije zainteresovan, da Evropljani imaju bliske odnose sa Rusijom. Ovo se, naravno, pre svega odnosi na privredne odnose. Vašington se boji da bi Evropa na taj način mogla da postigne veću nezavisnost u odnosu na Sjedinjene Države. Zašto nemački mediji u potpunosti podržavaju ovakvu američku antirusku poziciju? Jedini odgovor je: Nemačka nije suveren država. Kako ocenjujete nemačku spoljnu politiku? Šol-Latur: Ona ne postoji. Nema strategijski koncept. Da ste savetnik nemačke vlade, šta biste predložili da se promeni u spoljnoj politici? Šol-Latur: Da Nemačka poveća vojni budžet! Pristupio bih stvaranju elitne armije, koja bi bila sposobna za brze intervencije i to, razume se, ne sama Nemačka, nego u saradnji sa.... Sa kim? London ne dolazi u obzir, jer Britanci ne vodi evropsku politiku, suviše su vezana uz Vašington. Preostaje nam, dakle, samo Francuska. Šta biste preporučili nemačkom kancelaru? Šol-Latur: Da ni po koju cenu ne podrži američke ratnohuškačke poteze protiv Rusije! Nemački oficiri nalaze se već u Ukrajini i Gruziji. Time pružamo naš prilog pripremanju tih zemalja da postanu članovi NATO, dakle, na delu podržavamo antirusku politiku. Mi te zemlje podržavamo da postanu i članovi Evropske unije. Zaboravljamo pri tome, da Rusija danas proživljava traumu, kao otprilike Nemačka posle Prvog svetskog rata. Kao i posle Brest-Litovskog mira 1917, Rusija je i danas ponovo izgubila Ukrajinu. To Rusi osećaju kao najdublje poniženje. Ne zaboravite, da je Kijev «majka svih ruskih gradova». Amerikancima, uz pomoć Evropske unije, umalo da nije pošlo za rukom, da pod svoju kontrolu stave i Belorusiju. Kad govorite o opasnosti radikalnog islama za Rusiju, mislite na Čečeniji? Šol-Latur: Nije u pitanju samo Čečenija. U Čečeniji trenutno vlada mir. Ali, on je prividan. Putin je imenovao Kadirova za svog predstavnika u Čečeniji. NJegov otac je ubijen, a borio se u vreme Jeljcina protiv Moskve. NJegov sin je sada saveznik Rusije. Koliko dugo? Ne isključujem mogućnost, da jednog dana Moskvi okrene leđa. Postoji problem u drugim delovima Rusije. Na primer, u Dagestanu. Možda je to i veća opasnost. U Rusiji živi oko 20 miliona muslimana. Imaju najveći prirast stanovništva u zemlji. Spomenuo sam i Tatarstan. Tamo je trenutno mirno. Pa Baškortostan. Reč je o narodu koji pripada turskoj jezičkoj grupi i oni su muslimani, a žive nedaleko od granice s Kazahstanom. Od tri opasnosti, koja je, ipak, najveća za Rusiji? Šol-Latur: Dugoročno gledajući, glavni izazov za Rusiju predstavlja Kina. Istočni Sibir gotovo je nenaseljen. To je najslabija tačka Moskve. Kada sam pisao knjigu o Rusiji, posetio sam rusko-kinesku granicu. Tu živi svega pet miliona Rusa. Sa druge strane granice, u Kini, živi 130 miliona ljudi. Niču novi, milionski gradovi uz rusku granicu, Kinezi grade moderne autoputeve sa osam traka. Do sukoba Rusije i Kine moglo bi da dođe, ali tek za dvadesetak godina. Trenutno, obe zemlje imaju dobre odnose. Kinezima se očevidno ne žuri. Oni su pametan i strpljiv narod. Svake godine ima 12 miliona Kineza više. Odnosi Rusije i Kine su danas dobri, a u nekim aspektima i izuzetno dobri... Šol-Latur: Tome doprinosi kratkovida politika Vašingtona. Amerika neprestano kritikuje obe zemlje zbog «nepoštovanja ljudskih prava». Ona neprestano zauzima agresivan stav prema Moskvi i Pekingu. To je dovelo i do zajedničkih rusko-kineskih vojnih manevara. Službeno se govori da je ovde reč o «odbrani od moguće terorističke opasnosti», a stvarno ti manevri služe kao odbrana od američkog prodora prema prostoru Centralne Azije. Kakva je budućnost saveza Moskve i Pekinga? Šol-Latur: Najviše će da zavisi od buduće politike Vašingtona. Tako dugo dok Amerikancu, preko NATO, nastoje da izoluju Rusiju, da drže špijunske avione u Estoniji - u neposrednoj blizini Sankt Peterburga, ili da pokušavaju da Ukrajinu i Gruziju uvuku u NATO - i Rusi će nastojati da održavaju bliske veze sa Kinezima. Čovek sebi postavlja pitanje: koji je smisao takve politike Sjedinjenih Država? Zar oni žele da vode rat sa Rusima? Sa Kinezima? A što je katastrofalno, nemačka politika i štampa potpuno podržavaju taj fatalan kurs Vašingtona. Naši političari i novinari vode računa o tome, da mi stojimo u prvim redovima u vođenju antikineske politike. Slepo kopiramo SAD u svemu. Setite se samo posete Dalaj Lame Berlinu. I ovaj primer pokazuje, da mi, Nemci, posle Drugog svetskog rata, radimo sve što Amerikanci žele. Verujete, da je to puka slučajnost, da je poglavar budista sa Tibeta bio nedavno primljen u Beloj kući i od strane Angele Merkel? Zašto je to tako? Šol-Latur: Ne postoji ni nemačka spoljna politika, a ni dugoročni planovi odbrane zemlje. Javno govorite da ne držite mnogo do političara sa Zapada, koji prilikom posete Kini, neprestano upozoravaju Peking kako mora da poštuje ljudska prava, da sprovede demokratske reforme... Šol-Latur: Protivim se takvom pristupu, jer je neiskren, dvoličan, selektivan, smešan. Istovremeno, u Saudijskoj Arabiji ljudima se, na osnovu šerijatskog zakona, seku glave. I niko u Americi, pa ni u Evropi, ne diže glas protesta. Pa, to je neopisivo licemerje! Ovo se odnosi i na demokratski princip. U Palestini su održani demokratski izbori. I što se dogodilo? Hamas je pobedio, ali Zapad je odbio da prizna pobedu. Ili, Vašington sada nastoji da rehabilituje Gadafija. A za njega je dokazano da je pomagao terorizam. No, sa Gadafijem su napravili dogovor. Libija se odrekla nuklearnog programa i pristala da prodaje Zapadu naftu. Kako vidite budućnost NATO? Šol-Latur: Ta vojna organizacija predstavlja anahronizam u našem vremenu. Ne postoji više Varšavski pakt. Sovjetski Savez se raspao. Kako NATO i dalje postoji, mnoge članice te vojne alijanse moraju da se pitaju: da li smo mi saveznici ili američki vazali. I ovde ponavljam moju tezu: Nemačka nije suverena država, ni faktički, a ni mentalno. I jedna od najvažnijih evropskih tema danas je problem instaliranja američkih raketa u Poljskoj... Šol-Latur: Na Zapadu ljudi zaboravljaju, kada već govorimo o tom pitanju, da su Rusi od 1990. povukli svoje rakete hiljadu kilometara od Evrope, ka istoku. I šta su dobili kao zahvalnost. Obruč oko Rusije se sve više steže od strane NATO-a. Rusi sa pravom osećaju stacioniranje američkih raketa u Poljskoj kao provokaciju. Čovek se prosto pita: čemu te rakete ima da služe? Kad kažete stezanje obruča oko Rusije, mislite na Gruziju? Šol-Latur: Upravo na događaje u toj zemlji. Mediji na Zapadu pričaju o «demokratskoj revoluciji» i slično. Glupost. Amerikanci su organizovali puč i doveli na vlast Saakašvilija, jednu krajnje sumnjivu ličnost. On sada vlada kao diktator. Dakle, u Gruziji se nije ništa promenilo. Jednog diktatora je smenio drugi, jedino što Saakašvili u potpunosti ispunjava američke želje. Vašington je takođe organizovao puč u Kirgiziji i time prouzrokovao građanski rat. A Berlin sve te američke poteze bez prigovora sledi. U poslednjoj knjizi «Između frontova» kritikujete mlakost Evropljana, bezvoljnost da stanu u odbranu svog identiteta. Po Vama, to je suštinski problem Evrope danas. Ta volja na Zapadu je prosto nestala, ugasila se. Da li sam Vas dobro razumeo? Šol-Latur: Veoma dobro. Pogledajte primer Rusije. Jedan od glavnih prednosti i motora pokretača nove, Putinove Rusije nije - kako neki na Zapadu neprestano ponavljaju - nagli porast cena gasa i nafte na svetskom tržištu, već preporod, vaskrs Ruske pravoslavne crkve. Cena energije jeste važna, ali ne odlučujuća. Daleko je važnije da čovek zna ko je, da ima motiv koji ga pokreće da živi, da stvara, da rađa decu. Današnja religioznost Rusa jeste istinska, duboka. Ja ne govorim o jednoj grupi moskovskih intelektualaca, pre svega iz sektora «nevladinih organizacija», koji, usput da primetim, koriste svaku priliku da pred američkim i britanskim kamerama, pokažu svoje znanje iz engleskog jezika. Ja govorim o ruskom narodu, kod koga je religioznost duboko ukorenjena. Ruska pravoslavna crkva stoji gotovo stoprocentno iza Putina. Ko je od ruskih intelektualaca najzaslužniji za ovakav razvoj? Šol-Latur: Nema sumnje - Aleksandar Solženjicin. On je jedini imao sve preduslove za takvo izuzetno, neponovljivo delo: veliki umetnik i istoričar, kritičan duh, moralna ličnost, čist, čovek uspravnog hoda, od boljševika prognan na višegodišnju kaznu u Sibir, pobedio je zloćudni rak, a istovremeno duboko privržen svom narodu i ruskoj tradiciji. Vratimo se evropskom problemu. Na Zapadu se neprestano govori o opasnosti od «nove, samosvesne jake Rusije» i od «islamskog terorizma». Da li su to najveći problemi? Šol-Latur: Naravno da nisu. Problem zapadne Evrope nisu nova, jaka Rusija ni «revolucionarni islam», već naša sopstvena slabost. Zbog toga mi bismo morali da već jednom prestanemo da kukamo i da širimo večni nemački strah od Rusije. Moskva nema nikakve planove, da vojno napadne Zapad. Rusija se jedino protivi da NATO nastavi sa prodiranjem ka njenim granicama. Tokom moje posete Rusiji, sreo sam se ne samo sa Putinom, nego i sa bivšim ministrom odbrane Sergejom Ivanovom, koji mi je jednom rečju kazao burnu razliku između Sovjetskog Saveza i današnje Rusije. Moskva danas nema nameru da iz budžeta izdvaja četrdeset odsto za naoružanje. To je bila velika greška sovjetske vlasti. Neki politički komentari govore o opasnosti od «novog hladnog rata», a drugi da mi već živimo u vremenu «novog hladnog rata». Ko je bliži istini? Šol-Latur: Mislim, ovi drugi. Tokom mog nedavnog boravka u Moskvi imao sam mogućnost da razgovaram sa Valentinom Falinom i Jevgenijem Primakovom. Prvi je bio ambasador u Bonu, a drugi ministar spoljnih poslova Rusije. Obojica su me uveravala kako je novi hladni rat već počeo i skrenuli mi pažnju na američku i evropsku politiku prema Ukrajini i Gruziji. Vašington očevidno namerava da Rusiju geopolitički okruži i sasvim potisne iz Evrope. Nalazim da je sramota za Nemačku i Evropsku uniju da slede ovu američku politiku, bez ijedne reči protesta. Mi Evropljani smo zaista budale. Stvaramo sebi od Rusije novog, moćnog, nepotrebnog neprijatelja, a ta zemlja bi mogla da bude prirodan saveznik pre svega Nemačke. Kako, u tom kontekstu, gledate na ubistvo Litvinjenka? Šol-Latur: Valja pre svega reći da se i u prošlosti događalo da je neki agent promenio stranu, a poneki od njih bio i ubijen. Jedino u ovom slučaju štampa na Zapadu piše podrobno o tome. Dok u suprotnom slučaju, dakle, kada agent bude ubijen od neke obaveštajne službe sa Zapada, naši mediji uglavnom ćute. Imamo još jedan zanimljiv slučaj. Reč je o uzroku smrti Jasera Arafata. Francuski vojni lekari nisu objavili pravi uzrok njegove smrti. Na osnovu mojih informacija, on je otrovan smrtonosnom, novom supstancom. Rusi sa smrću Arafata sigurno nemaju nikakve veze. Verovatno i ovde leži razlog, da Zapad nije mnogo pisao o uzrocima njegove smrti. Ovo nam, istovremeno, govori o tome u kom smeru će se kretati novi atentati. A ta činjenica mora da nas brine, da nas plaši. Amerikanci su borbu protiv islamskih terorista koncentrisali pre svega na Avganistan. Da li je to dobar potez? Šol-Latur: Amerikanci nisu razumeli da je Avganistan samo sporedan problem, a da je glavni problem na tom prostoru - Pakistan. Talibani su i osnovani u Pakistanu i to uz pomoć Sjedinjenih Država, a da bi što uspešnije mogli da se suprotstave tadašnjoj sovjetskoj okupaciji Avganistana. U Pakistanu je nedavno ubijena Benazir Buto. Kuda ide ta velika zemlja? Šol-Latur: Pakistan će dugo ostati politički nestabilan. Za to naravno nije kriva Benazir Buto. Ona je lično bila veoma hrabra žena, no za mesto predsednika nije bila prava osoba. Već je bila optužena i osuđena zbog korupcije. Vašington je nameravao da je dovede na vlast, kako bi donekle ograničio vlast sadašnjeg predsednika Mušarafa. Nadali su se, da će uz pomoć Benazir Buto, Pakistan krenuti daleko odlučnije u rat protiv islamskih militantnih grupa. Mušaraf je, pod pritiskom Sjedinjenih Država, morao da se odrekne komande nad armijom. A i on je veran saveznik Vašingtona. Krenuo je veoma odlučno u akciju protiv radikalnih muslimana, usko sarađujući sa Amerikom. Time je Mušaraf postao nepopularan među najširim slojevima stanovništva, a i u armiji. Mnogi oficiri pokazuju simpatije za muslimanske gerilce u Avganistanu, koje se bore protiv američkih vojnika. A armija je u Pakistanu jedina institucija, koja još drži državu zajedno. Pakistan poseduje i atomsku bombu. Šol-Latur: To predstavlja veliki problem za Vašington. No, zasada je još uvek sve pod kontrolom. Pakistan je stvorio sopstvenu atomsku bombu pre svega zbog Indije, koja je privredno, ali i vojno daleko jača od Pakistana. Kada se govori o današnjim svetskim krizama neizbežan je Bliski istok, tema koja je vama veoma bliska. Kakva je budućnost Izraela? Šol-Latur: Dugo sam i ja verovao da će projekat osnivanja jevrejske države biti uspešan. Međutim, posle događaja poslednjih godina, postao sam pesimista. Ovde mislim ne na današnju situaciju, već na dugoročnu perspektivu Izraela. Zbog čega ste postali pesimista? Šol-Latur: Izrael je okružen neprijateljskim muslimanskim državama. Mora da se istovremeno bori na više frontova. I još nešto. Pažljivo proučite demografski razvoj. Svedoci smo eksplozije stanovništva na arapskoj, palestinskoj strani. Čak i ako dođe do stvaranje palestinske države, ona će biti sastavljena od nekoliko enklava: jedna na Zapadnoj obali, a druga je pojas Gaze. Takva država neće biti u stanju da pruži bolje uslove brojnom i mladom stanovništvu. Nova palestinska država prosto će biti prisiljena da neprestano od Izraela zahteva uvek nove teritorijalne ustupke. Nalazimo se u začaranom krugu, iz koga ne vidim izlaz. Dođe li, međutim, do stvaranja palestinske države, koja bi uključila znatne, istorijske teritorije, dakle, one od pre izraelske okupacije iz 1967, to će predstavljati egzistencijalnu opasnost po Izrael. Pregovori koji su upravo počeli, u povoju su. Još se nije ozbiljno počelo govoriti, na primer, o statusu Jerusalima, i tako redom. Da dodam da poslednji upad Izraela na teritoriju Libana nije nimalo bio uspešan. Ovo priznaju i sami Izraelci. Za tih nekoliko kilometara osvojene zemlje u Libanu, Izrael je doživeo velike ljudske gubitke. Prvi put se Izraelu - a to je jedna od najbolje naoružanih armija sveta - uspela da odupre jedna arapska vojna formacija. Reč je o šiitskim gerilcima. To je veoma važno za moral muslimana. Prvi put su na delu pokazali da Izrael nije nepobediv. Bombardovanje Libana od strane izraelskog vazduhoplovstva takođe nije donelo nikakve vojne uspehe. Zašto je Izrael uopšte napao Liban? Šol-Latur: Najvažniji razlog bio je plan da se unište šiitski gerilci, Hezbolah. No, oni i dalje postoje. Liban je neobična zemlja. Pola njenih vojnika su muslimani, ali šiiti. Ne vidim brzo rešenje za tu državu. To je jasno iz kratkog pregleda novije istorije. Do „nacionalnog dogovora“ glavnih političkih stranaka došlo je 1943. Princip podele zemlje je verska pripadnost. Tada su hrišćani, a pre svega maroniti, činili polovinu stanovništva Libana. Iza njih po brojnosti i uticaju bili su muslimani–suniti. Danas imamo drugu situaciju. Promenila se demografska slika. Šiiti čine blizu pedeset odsto stanovnika Libana. Dolazi vreme za novi dogovor i za promenu ustava zemlje.