DŽaja u lisicama

Policijske lisice na rukama Dragana DŽajića i Vladimira Cvetkovića, ruke iza leđa, zbunjeni pogled iz “marice”, munjevito su u neki drugi plan potisnuli izborni duel Borisa i Tome, sudbinu Vlade Srbije i Kosova, političkog sporazuma s EU... Klinički mrtvi srpski fudbal pokazao se kao najvažnija – ne samo sporedna – stvar na svetu. Uz treću “Zvezdinu zvezdu” i nekadašnjeg trofejnog košarkaša u utorak ujutru uhapšen je i dugogodišnji sekretar “Crvene zvezde” Miloš Marinković; kako su uhapšeni, onako pred kamerama, sva je prilika da će im biti određen jednomesečni pritvor. Pre njih, prošle nedelje, takođe pred policijskim kamerama lisice su stavljene i živopisnom Bati Kankanu, Ratku Butoroviću, predsedniku FK Vojvodina. Da li je, to, država konačno krenula u obračun s fudbalskom mafijom i raščišćavanje mutnih radnji koje su srpski fudbal istrebile od navijača a domete vodećih srpskih klubova i reprezentacije u evropskim takmičenjima svukli na nivo s koga nam uspesi Hrvatske ili Bugarske deluju kao nedostižni san? Decenijska šuškanja o kriminalu u srpskom fudbalu u žižu su dospela krajem prošle godine; povod je bio gotovo trivijalan iako umalo tragičan – divljanje navijača “Zvezde” na utakmici protiv “Hajduka” iz Kule i umalo izbegnuto linčovanje policajca koga su navijači pokušali da zapale bakljama. Tada su uhapšeni Zoran Damjanović, generalni sekretar FK “Crvena zvezda”, kao prva “velika zverka” koja se našla u pritvoru, te još tri čoveka zadužena za bezbednost na utakmicama. Uprkos velikim očekivanjima, Damjanović je ubrzo pušten i stekao se utisak da ponovo od svega neće ispasti ništa. Ali provetravanje “Zvezdine” dokumentacije i tajna policijska istraga bili su nastavljeni. Tako je, iznenada, prošle nedelje najpre uhapšen Ratko Butorović, čovek koji se prezivao Buturović dok to prezime nije počelo da mu stvara izvesne probleme s inostranim policijama. Butorović se sumnjiči za nameštanje utakmice “Vojvodina” – “Mladost” iz Lučana, a hapšenje koje je usledilo posle predaje novca sudiji Mihajlu Jekniću, kao i hapšenje posrednika u ovom dilu, svedoči da su svi zajedno bili na policijskim merama makar otkako se sporna utakmica završila rezultatom 0:1 za klub Bate Kankana. Pitanje je da li je ova nameštena utakmica i jedino što može doći glave Bati Kankanu. Sada, kada svi fudbalski transferi dobijaju epitet potencijalno sumnjivih, nema sumnje da će policija preispitati i dva nedavna velika transfera igrača “Vojvodine” – Gojka Kačara u berlinsku “Hertu” i Ranka Despotovića u “Rapid” iz Bukurešta”, ukupno za više od pet miliona evra – a interesantnim se mogu pokazati i Butorovićeve zavičajne veze sa svojim rođacima Milom i Acom Đukanovićem, te njihovim starim drugom Branom Mićunovićem, sivom eminencijom crnogorskog i srpskog fudbala. No, policijska istraga vodi se u velikoj tajnosti, formiran je i specijalni tim policajaca, i detalji njihovog rada poznati su samo najužem krugu ljudi iz vrha MUP-a i tužilaštva. Dok ne dođe do hapšenja. Možda su i zbog toga DŽajić i Cvetković pomislili da mogu da budu spokojni, toliko da je Dragan DŽajić čak i postavljen za potpredsednika Fudbalskog saveza Srbije i direktora naših reprezentativnih selekcija samo nekoliko dana pre nego što će biti uhapšen. Uostalom, koliko ništa nisu slutili svedoči i to što su svi pohapšeni u svojim kućama; mediji, čak, tvrde i da se DŽajić vratio u zemlju, iz koje je navodno otišao upravo iz straha od hapšenja. Dve legende srpskog sporta pale su na transferu Gorana Drulića u “Saragosu” 2002. godine. Posle odličnih igara u Kupu UEFA te sezone vrednost talentovanog Negotinca na evropskom tržištu prerasla je 20 miliona, da bi “Saragosa” na kraju isplatila “Zvezdi” i Druliću ukupno 27 miliona maraka. E, sad, gde je kvaka? Zvanični papiri u “Crvenoj zvezdi” kazivali su da je od ukupne cifre fudbaleru pripalo 18 miliona maraka, a klubu preostalih devet miliona. Uzgred, ovoliki procenat od transfera koji bi pripao igraču potpuno je neverovatan, budući da igrači nikad ne dobijaju više od 30 odsto, a najčešće i mnogo manje. Faktičko stanje stvari, međutim, ispostavilo se bitno drugačijim, a sve je učinjeno i uz saglasnost španskog kluba, koji je na ovaj način uštedeo na porezu koji bi morao da plati: “Drulićevih” 18 miliona, zapravo, raspodeljeno je tako što je igraču trebalo da pripadne svega 6 miliona, dok je preostalih 12 miliona (do onih 18 iz “Zvezdine” dokumentacije) otišlo na famozni račun u Komercijalnoj banci; račun otvoren na ime Gorana Drulića ali bez njegovog znanja, s falsifikovanim potpisom (ćirilicom, umesto latinicom kako se Drulić potpisuje). Policija je utvrdila i da su račun zajedničkim snagama otvorili uhapšeni sekretar Miloš Marinković i tadašnji direktor Komercijalne banke LJubomir Mihajlović, koji je u Skoplju dočekao vest da mu se smeše lisice i policijske kamere. Novac sa ovog računa, sumnja se, koristili su i DŽajić i Cvetković, a možda će dalja istraga utvrditi da li je nezadovoljstvo raspodelom “Drulićevih” 12 miliona maraka bilo uzrok razlaza dotad nerazdvojnog dvojca iz “Zvezdinog” vrha, koji se dogodio nekako baš u to vreme, 2002. godine. Veliko je pitanje da li bi ove priče, uopšte, i bilo da Goran Drulić na kraju nije bio zakinut i za dobar deo od onih 6 miliona maraka koji su mu po dogovoru sledovali. Nezadovoljan što nije dobio novac, dolazio je u “Zvezdu” da pregovara s tadašnjim predsednikom FK “Crvena zvezda” Draganom Stojkovićem Piksijem, podneo i tužbu, na kraju razgovarao i sa srpskim policajcima i tada “dao značajnu pomoć u istrazi”. Druga značajna pomoć stigla je iz dokumentacije UEFA; sve zajedno, ovo ukazuje na put kojim treba ići da bi se raspetljalo klupko sumnjivih transfera i proneverenih para – uz međunarodnu pomoć neophodno je da progovore i akteri transfera, prvenstveno sami igrači. I jedno i drugo, naravno, neće ići lako, jer su vrlo često svi namireni u prljavom dilu, i strani i domaći klubovi i igrači i njihovi menadžeri, te nemaju razloga da otkrivaju tajne svog poslovanja, pogotovo ako bi te tajne mogle da im obezbede mesto u zatvoru ili na poternici. A, o kolikom je novcu reč, može samo da se nasluti, naročito kada se baci pogled na spisak transfera samo “Zvezdinih” igrača koji objavljujemo. Teško je poverovati da je slučaj Gorana Drulića bio jedina mahinacija, ali i da se time bavilo samo rukovodstvo “Crvene zvezde”. Što se pak “Zvezde” tiče, procene mogućih utaja sežu i do 50 miliona evra, samo u DŽajićevo vreme. Kao što je rečeno, provetravanje “Zvezdine” dokumentacije započelo je u decembru prošle godine, i odmah je javnost bila i fokusirana na Drulićev slučaj, premda sada vidimo da je u toku i provera transfera Zorana NJeguša u “Atletiko” iz Madrida 1998. godine. I on je dao iskaz policiji. U svakom slučaju, kada je akcija počinjala, i DŽajić i Cvetković trudili su se da se pokažu samouverenim. DŽajić: “Dok sam bio predsednik, policija je dolazila tri-četiri puta, čak i posle Drulićevog transfera, i nikada nije našla ništa sporno. Ukoliko sada nešto sumnjaju, slobodno neka ponovo proveravaju, ja sam raspoložen za svaki vid saradnje.” Cvetković: “Čuo sam da pominju mene i DŽajića u vezi sa Drulićevim transferom. Mogu samo da kažem da istina stoji u ‘Zvezdinim’ poslovnim knjigama. Neka policija samo radi svoj posao, i ako pronađe dokaze da je neko prekršio zakon, neka hapsi.” Skrećemo pažnju na deo Cvetkovićeve izjave koji se odnosi na “istinu u ‘Zvezdinim’ poslovnim knjigama”. Ove knjige proveravane su, pored ostalog, i davne 1988. godine. Radilo se o akciji koju je sprovodio Savezni MUP, od LJubljane do Skoplja. Kod Vladimira Cvetkovića, generalnog sekretara FK “Crvena zvezda”, otišli su jedan mladi inspektor Gradskog SUP-a i jedan devizni inspektor, sa zahtevom da pripremi dokumentaciju o transferima igrača u inostrane klubove. Dijalog koji je usledio, iako je od njega prošlo dve decenije, nimalo nije izgubio na aktuelnosti, a poslužiće nam i kao verodostojan primer matrice po kojoj su čelnici klubova manipulisali transferima fudbalera. Dakle: Inspektor: Spremite dokumentaciju, ugovore i propratna akta o transferima fudbalera. Cvetković: Mladiću, slušaj da ti kažem nešto. Da tu ima kriminala – ima. Ali, ti ovde ništa nećeš naći. Jer, ugovori su na iznos koji je i uplaćen. A iz inostranstva možeš tražiti šta hoćeš, ali ništa nećeš dobiti jer ti to niko neće dati. Nego, da ja tebi nešto drugo kažem. Je l’ možemo mi tebi nešto da pomognemo? Imaš li stan, kola, na kom si radnom mestu? Inspektor: Ne treba meni nikakva vaša pomoć. Obojica ustaju, inspektor i dalje insistira na dokumentaciji, uz opasku da će zbog toga ionako kontaktirati nadležne službe u klubu. Cvetković: Ma, ne ljuti se. Nisam mislio ništa loše. Pa, i tvoji šefovi ovde dolaze i mole mene za pomoć. Evo, budući ministar policije čeka tu pred vratima dok ti i ja razgovaramo. Hoćeš da te upoznam s njim? Inspektor: Ne želim, nema razloga za to. Cvetković: Dobro, dobro... Obgrli inspektora i prati ga do svoje sekretarice, kojoj kaže: Gospodinu da date svu dokumentaciju koju bude tražio. A vi, inspektore, ako budete imali nekih problema, dođite kod mene bez ikakve najave. Dok oni razgovaraju sa stolice, držeći tašnu s dve ruke, ustaje čovek koji je čekao da se ovaj razgovor završi i prilazi Cvetkoviću. Bio je to Radmilo Bogdanović, budući ministar policije. Šta vidimo iz ove priče? Poslovne knjige peglane su još tada, na upadljivo sličan način na koji je to urađeno i sa spornim Drulićevim ugovorom; u dilovima, očigledno, učestvuju i domaći i strani klubovi, što sa igračima i menadžerima zatvara krug koji policijsku istragu čini skoro nemogućom. Dodatno obezbeđenje predstavljala je potpora političke elite, ovde oličene u Radmilu Bogdanoviću. Naravno, ni tada nije samo “Zvezda” bila preispitivana. Nekih godinu dana posle ovog pokušaja istrage u “Zvezdi”, slično se dešavalo i u “Partizanu”. General Zdravko Lončar, predsednik Skupštine FK “Partizan”, optužio je Žarka Zečevića, još tada važnog funkcionera u “Partizanu”, i generala Jova Popovića, komesara za bezbednost FSJ, za marifetluke prilikom kupoprodaje igrača. Usledilo je pismo generala Popovića, upućeno kolegi Lončaru, u kome on nije ni pokušao da se odbrani od optužbi, već je naveo kako je i sam Lončar učestvovao u ovim mutnim radnjama. U pismu se taksativno nabrajaju transferi i koliko je kome novca pripalo. Nisu bila navedena puna imena već inicijali, a mnogi delovi pisma bili su napisani u šiframa razumljivim samo veoma dobro upućenima. Lončar će kasnije to Popovićevo pismo predati tužilaštvu, tvrdeći da sve što je vezano za njega nije tačno, i da zahteva da se čitava stvar razreši do kraja. Policija je krenula u ozbiljnu proveru, došla do generala Jova Popovića, i naletela na sasvim neozbiljan odgovor: “Deco, ma ja sam se to samo zajebavao.” Sve je, na kraju, završeno tako što je general Lončar izgubio bitku a optuživani Zečević postao sve i svja u “Partizanu”. Da je saradnja klupskih rukovodstava i vlasti bila dvosmerna, pokazuje i primer s početka devedesetih godina. Radnici Industrije motora Rakovica (IMR) stupili su u štrajk, koji je dobro potresao tadašnju vlast u Srbiji. U pomoć je pritekao FK “Crvena zvezda” – dobacili su državi 60 miliona tadašnjih dinara, kojima su radnici podmireni da prekinu štrajk. Gensek “Partizana” Žarko Zečević, pak, u kasnim večernjim satima igrao je košarku s tada prvim srpskim policajcem Radovanom Stojčićem Badžom... Treba li, stoga, da nas čudi što nijedno luftiranje dokumentacija fudbalskih klubova nije imalo efekta, još od osamdesetih godina prošlog veka naovamo. Iako se, kako smo videli, fudbalerima nelegalno trgovalo još tokom osamdesetih godina, pravi haos nastaje raspadom države i uvođenjem sankcija. Kao i kada je reč o trgovini naftom, cigaretama i alkoholom, i trgovina fudbalerima tada izmiče baš svakoj kontroli organizovane države. Nelegalnu trgovinu dodatno potpomaže to što su trgovci fudbalskim dušama svoje poslove obavljali u Sofiji i Budimpešti, pošto zbog sankcija to nije bilo moguće u Beogradu. Novac je, po obavljenim transferima, podizan sa računa u bugarskim i mađarskim bankama i u Srbiju unošen u džakovima, što je svaku kontrolu potpuno onemogućavalo. Galimatijas je nehotice potpomogla i UEFA, kada je 1994. godine dozvolila nacionalnim savezima da sami izdaju licence za menadžere. Pored tri-četiri renomirana menadžera, na ovim prostorima se pojavilo još stotinak njihovih kolega kojima ništa ljudsko nije bilo strano, prvenstveno malverzacije svih vrsta u poslovanju sa mladim i ne preterano obrazovanim fudbalerima. Divljanje ovih menadžera, od kojih su mnogi obični kriminalci, išlo je dotle da su selektorima naših reprezentacija timovi određivani na nekim sasvim drugim mestima, a sve u cilju bolje prodaje određenog igrača. Nesrećni Slobodan Santrač imao bi štošta da kaže, što je novinarima NIN-a potvrdio i jedan bivši reprezentativac, napominjući da je Santraču tako pomagao pokojni Branko Bulatović. I u tome treba tražiti uzroke sunovrata naše fudbalske reprezentacije, a možda i nekih fudbalskih smrti. Sredinom devedesetih godina čelnici “Zvezde” i “Partizana” nisu zarađivali samo na prodaji igrača. Dva kluba zajedno su držali igru na sreću “Fonto”, u kojoj nije baš sve zavisilo od sreće; “Partizan” je osnovao i dvadesetak ćerki-firmi različitih delatnosti (od auto-škole do hot-lajna i agencije za promet nekretninama), dok je veliku stvar za “Crvenu zvezdu” 1995. godine uradio Vladimir Cvetković, koji je stadion i zemljište u njegovoj okolini preveo u klupsko vlasništvo. Naravno da nije sve što su uradili bilo nelegalno, ali svakako da bi bilo interesantno pročešljati poslovanje rukovodstava ovih klubova i ćerki-firmi – ako dosad nije nastupila zastarelost eventualnih krivičnih dela. Promena vlasti 5. oktobra 2000. godine nije donela baš ništa novo. Interesantno je poređenje, recimo, sa švercom cigareta – šverc je prekinut, dok se u fudbalske transfere nije ni dirnulo. Dokaz tome je upravo slučaj Gorana Drulića, iz 2001. godine. Uostalom, zašto nijednoj od postpetooktobarskih vlada nije uspelo da donese zakon o sportu, koji bi pored ostalog regulisao i status klubova, još uvek nazoviudruženja građana i neprofitnih organizacija. Takođe, i sva ostala regulativa iz ove oblasti sasvim je zastarela i prevaziđena. Kome je to u interesu? To možemo da naslutimo iz primera C marketa – direktoru Slobodanu Raduloviću nikako nije odgovarala privatizacija ovog društvenog preduzeća jer mu je društveno vlasništvo, koje ne pripada nikome, omogućavalo nekontrolisano raspolaganje pa i prisvajanje imovine preduzeća. Jedino što je od 5. oktobra 2000. godine naovamo pokušano, jeste preispitivanje poslovanja Arkanovog FK “Obilić”; njegova udovica Svetlana-Ceca Ražnatović bila je i uhapšena tokom “Sablje”, ispitivani su transferi fudbalera “Obilića” i protivpravna korist koju je ona navodno stekla u ovim poslovima. No, tada je to učinjeno više iz besa i osvete zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića nego što je bilo plod neke organizovane akcije državnih organa, pa se stvar tako i završila, bez rezultata. Sada se očekuje ponovno otvaranje i ove priče. Osnovano se sumnja da će, pored “Obilića”, biti tragano i za nepravilnostima u ostalim srpskim klubovima. Zanimljiv će, naravno, biti pre svega “Partizan”, na čijem će se slučaju proveriti rešenost države da se do kraja obračuna s kriminalom u sportu. Podsetimo, (bivši) predsednik FK “Partizan” Nenad Popović tražio je od Žarka Zečevića uvid u transfere igrača, ali je ovaj bio dovoljno moćan da taj zahtev odbije. To se smatra i jednim od razloga Popovićevog odlaska iz kluba posle samo šest meseci. Vrlo važna će biti i provera OFK “Beograda”, kluba na čijem su čelu bili Zvezdan Terzić i Miko Brašnjović. Terzić je postao predsednik Fudbalskog saveza Srbije, Brašnjović okončao u zatvoru, u kome se našao kao jedan od organizatora stečajne mafije. Usred sadašnje gužve oko čelnika “Vojvodine” i “Zvezde”, Terzić je na stručnom usavršavanju. U Feniksu, Arizona, SAD. Van zemlje su, javljaju mediji, i Žarko Zečević i Nenad Bjeković. Možda i to nešto govori. Nameštanja rezultata utakmica i mućke s transferima, naravno, nipošto nisu samo srpski specijalitet. Nedavno je po beogradskim kladionicama bio blokiran jedan meč brazilskog fudbalskog prvenstva, posle dojave jednog našeg fudbalskog gastarbajtera iz Brazila da je meč namešten i da se treba kladiti na prelaz “iz dvojke u keca”. Ili je bilo obrnuto, nije ni bitno. Šta, tek, reći o italijanskom fudbalskom prvenstvu, ili o spornom “vlasništvu” nad Karlosom Tevezom, centarforom “Mančester junajteda” ili Havijerom Maskeranom iz “Liverpula”? Nigde, međutim, zbog ovakvih mućki fudbal nije ovoliko unakažen kao što je učinjeno kod nas. 100 “Zvezdinih” transfera Spisak fudbalera koji su po najrazličiti-jim cenama prodani u inostranstvo i koji su našem najvećem klubu doneli nekoliko stotina miliona maraca Kruna zajedničkog rada Dragana DŽajića i Vladimira Cvetkovića je titula evropskog šampiona, koju je “Crvena zvezda” osvojila 1991. godine. Odmah posle osvajanja evropske titule “Zvezda” je prodala nekoliko igrača iz prvih 11 (Prosinečkog, Binića, Šabanadžovića i Marovića) ali je, uprkos tome, sledeće godine osvojila Interkontinentalni kup i ponovo ušla među četiri najbolje ekipe u Evropi. Iako joj je UEFA zbog početka rata u Jugoslaviji zabranila da igra na svom terenu, pa je protivnike dočekivala u Bugarskoj i Mađarskoj. Međutim, sledeće godine “Zvezdi” kao i drugim našim sportskim klubovima potpuno se zabranjuje takmičenje u Evropskim kupovima. Od kluba koji bi nesumnjivo tokom devedesetih sa “Milanom” i “Barselonom” borio za vrh Evrope, “Zvezda” je postala klub koja se u izolovanoj Srbiji takmičila sa “Partizanom”, inflacijom, ratom, siromaštvom, Arkanovim “Obilićem”... Devedesete je “Zvezda” preživela prodajom fudbalera. Samo od 1991. do 2004. kada se DŽajić povukao iz “Zvezde”, iz kluba je u inostranstvo otišlo više od sto fudbalera. U zemlji u kojoj je sto maraka bilo sve, fudbaleri su prodavani za milione maraka. Zbog zatvorenih granica novac je uglavnom stizao u obližnju Sofiju ili Budimpeštu, pa je onda džakovima prenošen u Srbiju. Prema podacima sajta “Transfermarkt.de” u zamenu za Dejana Stankovića “Lacio” je “Zvezdi” uplatio 30 miliona maraka, Dejan Savićević je otišao za 15 miliona, a za tadašnjeg juniora Marka Pantelića grčki “Iraklis” je isplatio 4,2 miliona nemačkih maraka. NIN donosi spisak 100 fudbalera koji su po najrazličitijim cenama u tih 13 godina prodani u inostranstvo (neki su bez sumnje otišli i besplatno) i koji su našem najvećem klubu doneli nekoliko stotina miliona maraka. Na listi su samo fudbaleri koji su iz “Zvezde” otišli u inostranstvo, i to ako je pouzdano utvrđena bar zemlja u kojoj su nastavili karijeru. Dok iznos transfera stoji samo pored onih fudbalera za koje postoje podaci na nemačkom sajtu “Transfermarkt.de”. Aleksandar Kocić, Etnikos (Kipar) Aleksandar Kristić, Salernitana (Italija) Anto Drobnjak, Bastija (Francuska) Blaže Georgioski, Pobeda Prilep (Makedonija) Božidar Bandović, Grčka Branko Bošković, PSŽ (Francuska) 6 miliona evra Branko Jelić, Koreja Bratislav Živković, Sampdorija (Italija) Dalibor Škorić, Kina Darko Anić, Briž (Belgija) Darko Kovačević, Šefild (Engleska) 10 miliona maraka Darko LJubojević, Kadiz (Španija) Darko Pančev, Inter (Italija) Darko Spalević, Bugarska Dejan Ilić, Istr (Francuska) Dejan Pešić, Brašov (Rumunija) Dejan Petković, Real Madrid (Španija) Dejan Savićević, Milan (Italija) 15 miliona maraka Dejan Stanković, Lacio (Italija) 30 miliona maraka Dejan Stefanović, Šefild (Engleska) 6 miliona maraka Dragan Bogavac, Burghauzen (Nemačka) Dragan Mićić, Kopar (Slovenija) Dragan Vulević, Salamanka (Španija) Dragan Mladenović, Glazgov Rendžers (Škotska) 1,5 miliona evra Dragiša Binić, Slavija (Prag) Dragoje Leković, Kilmanrok (Škotska) Dragoslav Jevrić, Vitese (Holandija) Dražen Podunavac, Koreja Duško Radinović, Degerforš (Švedska) Goran Bošković, Kina Elvir Bolić, Galatasaraj (Turska) 0,5 miliona maraka Goran Bunjevčević, Totenhem (Engleska) 12 miliona maraka Goran Đorović, Selta (Španija) Goran Drulić, Saragosa (Španija) 27 miliona maraka Goran Jurić, Selta (Španija) Goran Vasilijević, Koreja Igor Bogdanović, Debrecin (Mađarska) Ilija Ivić, Olimpijakos (Grčka) Ilija Najdoski, Valjadolid (Španija) Ivan Adžić, Logronjes (Španija) Ivan Dudić, Benfika (Portugal) Ivan Gvozdenović, Briž (Belgija) Ivan Vukomanović, Dinamo Moskva (Rusija) Ivica Milivojev, Denizli (Turska) Jovan Gojković, Iraklis (Grčka) Jovan Stanković, Majorka (Španija) Leo Lerinc, Sent Galen (Švajcarska) LJubiša Milojević, Aris (Grčka) Marko Pantelić, Iraklis (Grčka) 4 miliona maraka Marko Perović, Kremoneze (Italija) Mihailo Pjanović, Spartak Moskva (Rusija) 1,5 miliona maraka Milan Martinović, Ovijedo (Španija) Milenko Aćimović, Totenhem (Engleska) Milivoje Vitakić, Lil (Francuska) 2 miliona evra Milorad Ratković, Selta (Španija) Miodrag Belodedić, Valensija (Španija) Miodrag Pantelić, Kina Miodrag Božović RKC Valvijk (Holandija) Miroslav Tanjga, Herta (Nemačka) Mitko Stojkovski, Ovijedo (Španija) Nebojša Krupniković, Standard Lijež (Belgija) Nemanja Vidić, Spartak Moskva (Rusija) 5,6 miliona evra Nenad Lalatović, Šahtjor (Ukrajina) Nenad Maslovar, DŽef Junajted (Japan) Nenad Sakić, Leće (Italija) Nenad Stojanović, Genk (Belgija) Nikola Radmanović, Merida (Španija) Nikoslav Bjegović, Peking (Kina) Perica Ognjenović, Real Madrid (Španija) 5 miliona maraka Predrag Đorđević, Olimpijakos (Grčka) Predrag Stanković, Herkules (Španija) Rade Mojović, Slovenija Rade Tošić, Merida (Španija) Refik Šabanadžović, AEK (Grčka) Risto Vidaković, Betis (Španija) Robert Prosinečki, Real Madrid (Španija) 16 mil. maraka Sanibal Orahovac, Vitoria Gimaraeš (Portugal) Saša Drakulić, Koreja Saša Marković, Štutgart (Nemačka) 3 miliona maraka Siniša Mihajlović, Roma (Italija) 9 miliona maraka Slobodan Marović, Norčeping (Švedska) Sorin Vlajku, Unuverzitatea (Rumunija) Srđan Bajčetić, Selta (Španija) Srđan Maksimović, Jang Bojs (Švajcarska) Stevan Stojanović, Antverpen (Belgija) Stevo Glogovac, Anži (Rusija) Vidak Bratić, Dinamo Moskva (Rusija) Vinko Marinović, Harts (Škotska) Vlada Stošić, Majorka (Španija) Vladan Lukić, Atletiko Madrid (Španija) Vladan Milojević, Panelinios (Grčka) Vladimir Dišljenković, Metalurgs (Ukrajina) Vladimir Jugović, Sampdorija (Italija) Zoran Đorović, Selta (Španija) Zoran Jovičić, Sampdorija (Italija) Zoran NJeguš, Atletiko Madrid (Španija) Zoran Riznić, OFI Krit (Grčka) Zoran Mašić, Apolon (Kipar) Zoran Urumov, Koreja Zvonko Milojević, Anderleht (Belgija) Karijere Dragan DŽajić je igrao za “Crvenu zvezdu” 15 godina, i za to vreme odigrao 590 utakmica i postigao 287 golova. Proglašen je trećom “Zvezdinom” zvezdom, i smatra se najboljim igračem kluba u istoriji. NJegov rekord od 85 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije tek je nedavno oboren. Po završetku igračke karijere, 1979. godine, postaje tehnički direktor kluba. Zajedno sa Vladimirom Cvetkovićem, doveo je “Zvezdu” do titule prvaka Evrope i sveta. Na čelu kluba ostaće duže od dve decenije. Povlači se 2004. godine. U srpski fudbal se vraća preuzimajući funkciju u nacionalnom savezu samo nekoliko dana pre hapšenja. Fudbalski savez tadašnje SCG izabrao ga je 2003. godine za najboljeg fudbalera države u proteklih pedeset godina. Vladimir Cvetković kao košarkaš igrao je za KK “Crvena zvezda” trinaest godina. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je 149 puta. Ostaće upamćen po slobodnim bacanjima koje je pogodio u poslednjim sekundama meča protiv SSSR-a na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Smatra se prvim čovekom u vođenju FK “Crvena zvezda” do povlačenja 2001. godine. U Vladi Mirka Marjanovića imao je funkciju ministra za sport. Miloš Marinković bio je najbliži saradnik Cvetkoviću i DŽajiću. Posle odlaska Cvetkovića iz kluba, obavljao je dužnost generalnog sekretara. Fudbalsko podzemlje Posebna strana priče o “fudbalskoj mafiji” u Srbiji je ulazak u ovu igru ljudi iz podzemlja, koji još početkom devedesetih uzimaju pozicije predsednika klubova, fudbalskih menadžera ili slična mesta “uglednih sportskih radnika”. Željko Ražnatović Arkan je svakako najekstremniji primer koji je za samo dve sezone zavladao srpskim fudbalom. Priče o njegovom “Obiliću”, novcu koji je kroz klub prolazio i okolnostima u kojima je postao šampion države, ni danas nisu do kraja ispričane. Svoje klubove su imali i neki drugi pripadnici srpskih klanova. Recimo, Radoslav-Bata Trlaja i Jusuf-Jusa Bulić. Obojica su ubijena u mafijaškim obračunima. Trlajina “Bežanija” ostala je u nasledstvo nedavno ubijenom Goranu Mijatoviću Miti, dok je Jusu Bulića u “Železniku” nasledio njegov sin Dragan, poznatiji kao Aca. Mada “Železnik” više ne postoji, Aca Bulić je aktivan u fudbalskom životu kroz zajednicu prvoligaša. Nedavno je ušao u sukob sa predsednikom Saveza Zvezdanom Terzićem, ističući da srpski fudbal treba da se oslobodi “crnogorskog uticaja”. A Crnogorac koji važi za uticajnog u srpskom fudbalu je svakako Brano Mićunović, prvi čovek nikšićke “Sutjeske” i biznismen koji se raznim kanalima povezuje sa najmoćnijim ljudima iz sveta biznisa, politike i podzemlja. Mnogi opasni momci iz devedesetih, koji nisu više među živima, voleli su da se igraju fudbalskih menadžera. Vođe zemunskog klana takođe, a radio je to i Sredoje Šljukić Šljuka. I današnjim momcima sa asfalta imponuje druženje sa fudbalerima, ali i mogućnost da na njima zarade. Česti posetioci utakmica su (bar doskoro) bili i Dejan Stojanović Keka i braća Predrag i Nenad Asanović, poznatiji kao braća Bambalić. Potpunu sliku o srpskom fudbalu daće odgovori na nerešena pitanja o ubistvu Branka Bulatovića, generalnog sekretara Fudbalskog saveza. I bez tih odgovora, slika je suviše mračna.