Književne nagrade

Uobičajeno je da se početkom godine objavljuju imena novih laureata književnih nagrada (ima ih 350!). Neke su vrlo glasne a za neke se gotovo ne zna. Godišnje se objavi više od hiljadu književnih dela! Niko od čitalaca nije u mogućnosti da sve to prati pa čekamo izvešća žirija. Ali kako smo toliko puta bili iznenađeni onim što je nagrađeno, ne možemo da se ne upitamo: ne deluju li u tim žirijima piščevi „dragoceni” prijatelji, ili književni klan, ili korupcijski Mobi Dik, ili pisan lično? Da li je i ovoga puta neko „semolj” dijalekatska kaža proglašena za najbolji roman godine, što je sasvim moguće u književnosti u kojoj nema Skerlića. Hoćemo li, kao toliko puta, zastati u čitanju nagrađene sretnice u čudu se pitajući: je li moguće da se ovakva puka osrednjost vozdiže u nebo? Moguće je, dešavalo se i dešavaće se jer je korupcijski duh zagospodario i ovde. Za to nisu odgovorni samo žiriji, ti nesrećni suditelji, kojima je tokom godine na sto stiglo 100 knjiga, neke čak 150. Jedna od niza književnih nagrada u Srbiji tiče se svih objavljenih književnih dela, dakle svih žanrova, što znači da za nju konkuriše možda i hiljadu knjiga!) Ko to može pročitati i promisliti nad svakom rečenicom, kako bi moralo da se čita kada se bira najbolja? Trebalo bi imati na raspolaganju pet godina za čitanje, a ako se to radi uz druge poslove – i više. Dakle, besmisleno je od tih „sudija” očekivati da sve to pročitaju. Šta sve pisac mora da poradi da bi ušao u igru za nagradu, o tome je pre nekoliko godina jedan od nagrađivanih dao uputstvo u našem najstarijem književnom časopisu. I, naravno, to uputstvo i u njegovom slučaju apsolutno potvrdilo: podobijao je sve – do poslednje! – nagrade. Pisci koji drže do spisateljskog dostojanstva nikada se neće odlučiti da na taj način pomognu svome delu. Radije će sačekati vreme kada više neće biti živi i kada nagrade onih drugih budu zaboravljene – jer se i one zaborave – kada na rešetu vremena ostanu samo knjige, a pomru, ili se otklone, oni koji su činili skandale od nagrada. Taj sudija – vreme će doći svakoj knjizi kako je to govorio i Mark Tven, ali će možda doći sa velikim zadovoljstvom. Ja sam jedan od onih sve malobrojnijih čitalaca koji potrče za nagrađenom knjigom kao ovce na solilo – kad tamo – gorka so! Kao običan čitalac nisam pozvan da o ovome što se zbiva u našem književnom životu sudim; ali neka sude oni pozvani i odgovorni. Nije moguće da među njima nema onih koji ne vide šta se sve čini u našoj tako ozbiljno ugroženoj književnosti. Zašto ti ćute? Prof. Milan Cvetković, Beograd