Centar za psovke

Prljavi jezik, kome pripadaju psovke, neke uvrede i opscenosti, najpotpunije, najubedljivije i po broju upotrebljenih reči najekonomičnije, izražava nečije trenutno emocionalno stanje. Naravno, taj jezik je tabu u skoro svim društvima. Tu ne pomaže ni činjenica da ključne reči psovki uglavnom simbolizuju fundamentalne aktivnosti ljudske egzistencije, a to su, složićemo se – seks i ekskrecija. U teoriji, prljavi jezik je forma, po svoj prilici, najbolja zamena nekom agresivnom fizičkom aktu: kad nekog opsujete, rekli ste mu da o njemu mislite sve najgore, čime ste prljavim jezikom izbegli fizički obračun. Da je psovka emocionalni atak i udarac posred lica, empirijski nam je svima poznato; mnogi uspevaju da se uzdrže od uzvratnog lingvističkog napada, bar u najvećem broju slučajeva, ali ima ljudi čije su kočnice slabe, ili ih uopšte nemaju. Sa evolucionog stanovišta, prljav jezik nam daje prednost jer stvari rešavamo sa distance. U novije vreme ovim problemom su se pozabavili i neurobiolozi koji su, koristeći se funkcijalnom magnetskom rezonancom (FMR), uspeli da identifikuju emocionalne centre u mozgu, koji po prijemu ili po isporuci uvredljivog verbalnog sadržaja svetlucaju iz njegove desne polovine. Prljav jezik se, mnogi neuropsiholozi tvrde, i po svojoj moždanoj lokalizaciji nalazi podaleko od korteksa namenjenog običnom jeziku! O tome najjače dokaze imaju oni koji su se bavili ili se bave žrtvama moždanog udara i oštećenja leve moždane hemisfere. U levoj polovini mozga, pored mnogih drugih, nalaze se i polja sa centrom za verbalnu ekspresiju i, dobrim delom, za apstraktni vid jezika. Ono što se manje zna, jeste okolnost da bolesnik koji ne može da saopšti ono što želi i ne izgovara nijednu reč, često psuje s lakoćom i vrlo maštovito! Jedan od primera koji su dokaz postojanja razdvojenih moždanih regiona za smeštaj svakodnevnog jezika i onog koji se smatra prljavim i emocionalno nabijenim, jeste i Šarl Bodler, poeta iz 19. veka, preteča simbolizma u literaturi, najviše poznat po skandaloznoj knjizi pesama “Les Fleurs de Mal” (Cveće zla). Knjiga je po izlasku iz štampe cenzurisana zbog eksplicitnog seksa i opscenosti i zbog nje su Bodler, zatim izdavač, pa i vlasnik štamparije, završili u zatvoru. Iako je koristio standardne pesničke forme i tradicionalne retoričke figure, poput metafora i alegorija, Bodler ih je radikalno izmenio time što se usredsredio na tamnu stranu ljudske prirode i na niske strasti i nagone kojih se nije stideo. U 45. godini pretrpeo je lakši moždani udar zbog koga mu je bila oštećena leva moždana hemisfera, a naročito onaj deo moždane kore iz kojeg neuroni daju elektrohemijske impulse i tako omogućavaju verbalnu ekspresiju. Sudeći po podacima iz prošlogodišnje studije Sebastijana Đegeza, švajcarskog neuropsihologa, jedine reči koje je veliki pesnik izgovarao posle moždanog udara bile su psovke i “Cre nom”, skraćenica od “Sacre nom de Dieu”, što je deo francuskog podrugljivog jezika. Oštećenje leve moždane hemisfere često izaziva psovačke simptome u skoro svih afazičnih pacijenata (ekspresivna afazija u kliničkoj psihologiji i agramatička afazija u kognitivnoj psihologiji označavaju nesposobnost govora), što je neurologe navelo na pretpostavku o razdvojenim skladištenjima reči običnog i prljavog jezika. U suštini, neuropsiholozi danas znaju da jednostavne i kratke jezičke formulacije poput: “hvala”, “da”, “ne”, “pardon”, “hoću”, “neću”, zatim, kratke pesmice, psovke, kletve i opscene sintagme stanuju u desnoj polovini mozga, dok je jezik koji zahteva gramatička pravila smešten na suprotnoj strani. Za razliku od “čistog” jezika koji se obrađuje u moždanom korteksu, i to u njegovom sloju koji je, evoluciono gledano, najmlađi deo mozga, psovanje i jezik opscenosti umreženi su sa emocijama u limbičkom sistemu, najstarijem delu mozga koji je po anatomskom izgledu među sisarima vrlo sličan. Lica obolela od Turetovog sindroma, koja su rođena sa nekim oštećenim strukturama u dubini mozga (uloga im je obuzdavanje limbičkog sistema), u najmanje 20 odsto slučajeva nesvesno psuju i izgovaraju najopscenije reči, što je, inače, poznato kao koprolalija. Čak i kad su rođeni kao gluvonemi, oni svoj prljavi jezik demonstriraju na način kojim se sporazumevaju gluvonemi. Prljavi jezik i psovke nisu samo znak neobrazovanosti i niskog društvenog ranga. Svima je očigledno da se danas psuje i tamo gde je to ranije bilo nezamislivo. Rado prihvatamo prljav jezik na filmu i pozorištu kao potrebu za stvaranjem atmosfere i vidimo da je on u žutoj štampi i na nekim blogovima isti kao i jezik ispisan po zidovima javnih toaleta. Ali, ne možemo prenebregnuti da je psovanje postalo deo svakidašnjeg jezika mladih i starih. Da li ćete psovku smatrati agresivnom ili ćete je razumeti kao poštapalicu siromašnog rečnika psovača, ili kao izraz pripadništva i ulaznicu u određeni socijalni krug, zavisi od konteksta. Zar nije šarmantno kad dama opsuje u visokom društvu? Izvesno je da psovka, kao retorički detalj, dami služi kao promotivna alatka za stvaranje i učvršćivanje društvenih veza sa prisutnima. Raznovrsnost garantuje dugovečnost prljavog jezika, naročito zbog toga što se on koristi u isticanju značaja događaja, kao i u pojačavanju pozitivnih i negativnih emocija. Bez “jebote” i bez “upiš'o se od sreće” ili “usr'o se od straha”, nezamisliv je jezik mladih i starih, obrazovanih i neobrazovanih, bogatih i siromašnih, ali i onih koji o tome pišu. Stari dobri Dante nije badava pevao o De vulgari eloljuentia, oko 1305. Mladi naraštaj neurologa i psihologa o ovoj temi naći će više u već pomenutom članku iz 2007: (Sebastian Dieguez, Fronttiers of Neurologdž and Neuroscience, sveska 22, str 121) i, naravno, u monumentalnoj monografiji “Klinička neuropsihologija” profesorke Gordane Ocić sa Medicinskog fakulteta u Beogradu.