Kako nadrasti Holivud

U NJujorku je 31. januara, u Muzeju moderne umetnosti, završena retrospektivna projekcija filmova našeg reditelja Gorana Paskaljevića. I za reditelja i za njujoršku publiku to je očigledno bio nesvakidašnji događaj jer su i prepodnevne i popodnevne projekcije četrnaest Paskaljevićevih filmova punile bioskopske sale Muzeja, a za razliku od naših medija, za koje, s nekim izuzecima, ovaj događaj nije bio od značaja pa ga nisu adekvatno propratili, američki mediji su Paskaljevićevu retrospektivu ocenili kao jedan od tri najznačajnija događaja u NJujorku januara meseca. Na predstojećem Festu Paskaljeviću će ambasador Francuske uručiti Orden umetnosti i književnosti, najviše odlikovanje koje francusko Ministarstvo kulture dodeljuje umetnicima za doprinos umetnosti. Uručenje je trebalo da bude 1. januara ili 14. jula (Dan francuske državnosti) u Jelisejskoj palati, ali je Paskaljević predložio da Orden primi u Beogradu u vreme ovogodišnjeg Festa zato što je Fest, kaže nam Paskaljević, pored Filmske akademije u Pragu i bioskopa Jugoslovenske kinoteke, najpresudnije uticao na formiranje njegovog filmskog obrazovanja. S obzirom na značaj ovog događaja, pitamo Paskaljevića kako je došlo do organizovanja retrospektive njegovih filmova u NJujorku. - Pre godinu i po dana Lorens Kardis, viši kustos filmskog odeljenja Muzeja modernih umetnosti u NJujorku (MoMA) poslao mi je pismo u kome mi je ponudio organizovanje retrospektive mojih filmova u NJujorku. Prilikom našeg prvog susreta, mesec dana kasnije u Karlovim Varima, rekao mi je da bi to bila prva kompletna retrospektiva jednog filmskog autora sa Balkana. Bio sam polaskan njegovom ponudom, ali i pomalo zbunjen. - Lorensa Kardisa sam pitao: zašto ste baš mene izabrali? On je spremno odgovorio da sam, po njegovom mišljenju, i oceni njegovih kolega iz NJujorka, autor u stalnom usponu i da im se posebno dopada to što se ne ponavljam iz filma u film, kao neki drugi značajni reditelji sa ovih prostora. Tokom našeg druženja u Karlovim Varima dogovorili smo se o svemu, ali je ostalo otvoreno pitanje da li ću moći da napravim nove kopije mojih ranih filmova, jer su postojeće u stanju raspadanja. Obratio sam se Kinoteci, a ona Ministarstvu kulture, i dobili smo neophodnu finansijsku pomoć. Kopije su napravljene, titlovane na engleski i posle retrospektive u NJujorku biće deponovane kao kulturno dobro u novim depoima Jugoslovenske kinoteke. To znači da ću moći da prihvatim i pozive za retrospektive, koji upravo stižu iz Soluna, Los Anđelesa i Amsterdama. Holanđani čak imaju nameru da u januaru iduće godine otvore svoju novu zgradu filmskog arhiva upravo retrospektivom mojih filmova. Retrospektivi i vama kao reditelju “NJujork tajms” je posvetio celu stanu? - Mesec dana pred početak retrospektive, na predlog MoMA, iz Beograda sam poslao kataloge i komplete DVD-a mojih filmova u američkom NTSC sistemu, titlovane na engleski. To je podeljeno tamošnjim značajnim filmskim kritičarima koji su mogli da se na taj način upoznaju unapred sa nekim filmovima koje nisu imali priliku da vide. Jer, ruku na srce, osim Tuđe Amerike i Bureta baruta, koje je tamo igralo u 200 gradova, ostali moji filmovi nisu bili poznati široj američkoj publici. Pred sam put u Ameriku javio mi se filmski kritičar NJujork tajmsa, Yon Anderson i zamolio me za razgovor. Pitao me je razne stvari tokom skoro sat vremena, a ja sam po njegovim pitanjima shvatio da je on odgledao svih deset filmova koji su bili u kompletu DVD-a. Te večeri je poslao i dva mejla sa dodatnim pitanjima. Tekst koji je na dan otvaranja retrospektive objavio u NJujork tajmsu bio je zaista studiozan i veoma afirmativan, i naravno da mi je mnogo pomogao. U tom tekstu se potkrala i jedna mala greška. Verovali ili ne, dva dana kasnije NJujork tajms je ispravio tu greščicu u svojoj stalnoj rubrici, na drugoj strani, pod nazivom Ispravke. To je donelo novi publicitet retrospektivi. Kao što rekoh, sale su bile pune i ostale su pune tokom tri nedelje koliko je prikazivanje mojih filmova trajalo. Gospodin Kardis mi je ovih dana poslao pismo da je moje filmove videlo više od osam hiljada gledalaca i da su svi u MoMA prezadovoljni uspehom. Šta sama činjenica otkupa znači za Muzej, za vas, a šta znači za srpsku kulturu? - MoMA ima u svojoj kolekciji, pored najčuvenijih svetskih slikara i vajara, i oko 20.000 kopija filmova iz celog sveta. Praktično, oni su filmski arhiv koji stvara stalnu kolekciju od filmova koje smatraju značajnim u istoriji svetskog filma. Ponudili su da otkupe Bure baruta, San zimske noći i Optimiste, kao neku vrstu moje filmske trilogije. Već letos imaju nameru da nedelju dana prikazuju San zimske noći, koji je u NJujorku ostavio poseban utisak na publiku. Šta to znači za mene lično? Najveću moguću počast, a to bi, nadam se, trebalo da znači i za srpsku kulturu. A šta osim počasti? Naravno, meni sve ovo neće pomoći da lakše dođem do sredstava za novi film, jer u Srbiji uglavnom nema poštovanja onoga što ste uradili u prošlosti. Svaki uspeh u svetu se iz puke ljubomore relativizuje, a često se podržava krajnja osrednjost, bez ikakvih argumenata. Koliko puta je neki film kod nas bio unapred hvaljen, sa neprimerenim epitetima, kao što su: remek-delo, genijalno itd, a kasnije je propadao u bioskopima i nije se našao na programu nijednog važnog filmskog festivala u svetu, iako su to njegovi producenti najavljivali bez ikakvog pokrića. Time se čini loša usluga i tim filmovima i njihovim autorima, ali pre svega drugim autorima koji istinski naprave nekakav uspeh u svetu i zaslužuju veću pažnju. Da budem sasvim iskren, ja ne tražim kart-blanš na bazi minulog rada, ali nije mi baš pravo da svaki put počinjem iz početka i da se stalno dokazujem, veoma često pred gorima od sebe. U vreme retrospektive vaših filmova u NJujorku, američki nedeljnik “Tajm” je na naslovnoj strani doneo tekst u kome konstatuje da se desila “smrt francuske kulture” jer, prema “Tajmu”, francuska kultura više godina, pa i decenija, tavori u osrednjosti filmskog, romanesknog, muzičkog i likovnog stvaralaštva. Kako vi, kao srpski reditelj s francuskim državljanstvom i sadašnjim uspehom u SAD, gledate na decenijski spor između dva najdominantnija kulturna modela na planeti: američkog – tržišnog i francuskog – stvaralačkog? - U SAD film se na državnom nivou uvek tretirao kao industrija, a ne kao umetnost. Međutim, mnogi američki filmski stvaraoci dokazivali su suprotno, stvarajući svoje filmove u nezavisnim produkcijama. Od Orsona Velsa, generacije Kopole i Skorsezea do Klinta Istvuda i drugih. I ti filmovi su upravo bili najbolji. Ali, dosledni ideji da je film industrija a ne umetnost, SAD su pokušale da film gurnu u GAT, trgovinski sporazum, koji bi film tretirao kao robu i na taj način onemogućavao bilo kakvu državnu subvenciju u Evropi, bez koje bi se mnoge nacionalne kinematografije ugasile. Američki producenti svoje filmove uglavnom isplate na svom ogromnom američkom tržištu i kada ti filmovi stignu u Evropu i ostatak sveta, oni ubiru ekstraprofit. Ne zaboravite da je filmska industrija druga po profitu u SAD, iza vojne. Francuzi su se jedini u Evropi usprotivili da GAT obuhvati film i od tada su trn u oku Amerikancima. Mislim da postoji odavno surevnjivost između Amerikanaca i Francuza na tom polju, i da je tekst u Tajmu možda i rezultat te surevnjivosti. Takođe, ne zaboravite da su Francuzi bili protiv rata u Iraku i da su tada postali najomraženija nacija u Americi, zahvaljujući neviđenoj kampanji u medijima, koja je išla do apsurda, pa se čak i prolivalo najbolje francusko vino po ulicama kao “nepodobno”. Ali u Americi postoje i one druge snage koje su se oštro usprotivile takvim glupostima, i danas se njihovo mišljenje uvažava i preovlađuje. Verujem da će doći vreme kada će se situacija promeniti, jer se u poslednje vreme u samim SAD javlja sve veći interes publike da vidi i nešto drugačije priče nego one koje stižu iz “fabrike snova” u Los Anđelesu. Eto, zar retrospektiva mojih filmova u NJujorku to ne pokazuje? Ha, ha, ipak se samo šalim. A možda se i ne šalim? Pošto stvaraoci imaju svoje načine gledanja i vrednovanja umetnosti u odnosu na ocene profesionalnih kritičara, pitam vas kako, kao filmski stvaralac, gledate na srpski i evropski film danas? - Danas sve manje ima prostora za prikazivanje autorskih filmova u evropskim bioskopima. Distributeri ih kupuju samo kada uz film dobiju i subvenciju, ili ako je određeni film dobio visoko priznanje na nekom od velikih svetskih festivala. To jeste tužna realnost, međutim mi se u Evropi ne možemo suprotstaviti holivudskim filmovima kopirajući ih, jer osim surogata nećemo uspeti da napravimo ništa više. Ono što nam preostaje jeste da se nametnemo dobrim i originalnim pričama iz naših sredina i da radimo na proširenju evropskog tržišta za evropski film, uz državne subvencije. U Srbiji nema dovoljno para za skupe filmove, ali nađe se podrška za filmove skromnog budžeta. Upotreba digitalne tehnologije značajno je smanjila troškove snimanja. Mlađim kolegama stalno ponavljam da ne treba da gube vreme čekajući idealne uslove. Ako imate šta da kazete, upustite se u film, snađite se sa onim što imate i – biće rezultata. Pogledajte neverovatan uspeh rumunske kinematografije poslednjih godina. Oni su se nametnuli svetu zahvaljujući hrabrim temama, jednostavnim ali odličnim pričama i svi ti filmovi su niskobudžetne produkcije. Što se zapadne Evrope tiče, Francuzi imaju najbolji sistem pomoći domaćem filmu. Snima se oko dvesta filmova godišnje, što smatram da je previše. Ipak, najvažnije od svega je da se publika opredeljuje sve više da gleda domaći, francuski film, i producenti su ohrabreni da uđu i u neka visokobudžetna dela kojima mogu da konkurišu holivudskoj produkciji. Ja sam, za sada, skeptičan. Možda i zato što sam oduvek vaspitavan da je film umetnost i da nije, pre svega, sredstvo za zarađivanje para. Najavljivali ste snimanje filma o Albancima i Srbima, ali posao kao da je stao? - Voleo bih da snimim prvu srpsko-albansku koprodukciju. To bi svetu dokazalo da smo u stanju da sarađujemo i da je umetnost jača od istorijski prolaznih konfrontacija. Ali, pre svega, voleo bih da snimim taj film jer je scenario odličan, a i tema je sazrela u meni. To nije priča o Kosovu, kako bi svako danas odmah pomislio. Medeni mesec (radni naslov filma) govori o dva para mladih ljudi koji žele da odu u Evropu, jedni iz Albanije, drugi iz Srbije. Čini im se da će imati više šansi za bolji život, ali se ispostavlja da ih, kada tamo stignu, tretiraju kao građane drugog reda. Asimilacija je, po meni, velika i značajna evropska tema i nadam se da ću uskoro moci da realizujem taj film. Trenutno sam zastao, kao sto kazete. Čekam ipak da vidim razvoj događaja sa Kosovom i nadam se da ce se, na ovaj ili onaj način, sve završiti bez nasilja, jer to je ono sto je najvažnije. Sto se sredstava tiče, ona su delimično obezbeđena u Albaniji. NJihov filmski fond je doneo odluku da sufinansira film. Postoje i sredstva u Nemačkoj, a postoji mogućnost da se nešto nađe i u Italiji. Što se Srbije tiče, videćemo.