Iran, Rusija i gasni kartel

Kažu da 65 odsto rezervi „svetskog gasa” počiva pod rukom pet velikaša u snabdevanju ovim energentom – Rusije, Irana, Venecuele, Alžira i Katara. Blago prvih pet sledećih proizvođača, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Sjedinjenih Država, Nigerije i Iraka već je značajno manje. Ne doseže ni do 15 odsto rezervi. I prvi i drugi imaju svoje mesto u Forumu svetskih izvoznika gasa (obrazovanom 2001), ali tokom poslednje godine učestalo se postavlja pitanje neće li se „gasni moćnici” izdvojiti u nekakav sopstveni kartel za gas? Na primer, kao što su „naftaši” načinili OPEK, te propisuju kvote i dogovaraju se o ceni petroleja. U vreme drugog političkog udara cenama nafte na tržište (poskupljenjem za 263 odsto, između 1979. i 1981), OPEK je sa 13 članica kontrolisao 53 odsto petrolejskih rezervi. I bio je efikasan. Potencijal te trinaestorice je bio dovoljan da manipulacija cenom nafte u teatru svetske politike (u arapskom slučaju, prvo povodom Bliskog istoka i sukoba sa Izraelom, kasnije povodom revolucije u Iranu) postane izvodljiva. Da li bi današnje nezadovoljstvo Venecuele, Rusije, Irana i arapskih država politikom SAD i EU, moglo na isti način da stegne pesnicu i proizvođača gasa? Debata javnosti „o kartelu” otvorena je u vreme sastanka ministara zemalja izvoznika u Dohi (početkom 2007). Ali, u oči okupljanja Foruma krajem ovog proleća u Moskvi ona se nekako intenzivira. Verovatno i zbog vrlo aktuelnog pitanja „energetske bezbednosti” i uslova koje će možda postavljati Rusija. EU i SAD su istupile protiv stvaranja udruženja koje bi komandovalo cenom gasa. U jednom poverljivom izveštaju (novembra 2006) Ekonomski komitet NATO upozorio je, međutim, alijansu na mogućnost da se kartel stvori, aludirajući na opasnost „ucene Evrope”. U Dohi sednica Foruma protekla je iza dobro zabravljenih vrata, ali je saopšteno da će labavo telo „izučiti mehanizam formiranja cene” gasa za eksport. Rusija je u tome bila aktivna. Spolja gledano, rasuđivalo se da Moskva eventualno dograđuje poziciju „za kasnije”. Svi drugi učesnici političke igre ćutali su ili škrtarili rečima. Iran, zemlja s drugim po veličini rezervama gasa posle ruskih, nije skrivao da je za uticajnije udruženje. Jedan visoki funkcioner Irana već se bio za to založio tokom posete sekretara ruskog Saveta za bezbednost Ivanova Teheranu. Ipak, Rusija je u reakcijama na ideju ostala „na pola reči” – Putinovom izjavom da je iranska zamisao „interesantna”. U vreme hladnog rata Kremlj je odbacivao razmišljanja o pristupu bilo kakvom kartelu. Svojevremeno, SSSR je čak ostao po strani i u odnosu na OPEK. Nije želeo da svoj status samostalne naftne sile podredi odlukama nekog svetskog kolektiva izvoznika nafte. Ovoga puta izjava šefa Rusije navela je posmatrače na zaključak da Kremlj, u situaciji s gasom, možda menja gard. Bez obzira što Rusija sve vreme poriče aluzije da tobože stremi „diktaturi gasom”. U Kataru, Moskva je bila animator inicijative izvoznica. Postignuta je saglasnost da se povisi predstavnički nivo Foruma, ubacivanjem u reprezentaciju zamenika šefova energetskih resora država članica. Iz Alžira se moglo čuti da će tekuća nastojanja na kraju dovesti do obrazovanja neke grupe slične OPEK-u. Ali, ko zna kada. „Dugoročno, mi se krećemo u pravcu nekog gas-OPEK-a”, ali „biće potrebno vremena”, citiran je alžirski ministar energije. Alžir i Rusija napajaju gasom Evropu. Rusija približno polovinom ukupnog uvoza EU, Alžir jednom četvrtinom. Dok su glavni snabdevači objašnjavali, potrošači su već procenjivali svoju eventualnu ranjivost. Wihovi stručnjaci zauzeli su se oko tri pitanja: a) uticaja eventualnog kartela za gas na nacije velike potrošače, b) uticaja kartela na njegove sopstvene članice i c) uticaja kartela na globalno energetsko tržište. U tom smislu podvrgnuta je analizi razlika naftnog i gasnog tržišta, na štetu gasnog. Ono je lišeno pokretljivosti ponude kakvu ima petrolej, te je i manje pogodno u slučaju pokušaja “diktature” isporukama. Prirodni gas stiže cevima gasovoda, a cena se utvrđuje dugoročnim ugovorima proizvođača i kupaca. Samo mali deo prirodnog gasa odlazi u tečni, da bi bio transportovan van gasovodom utvrđene trase. (Mada, opet, sav gas koji uveze Japan i četiri petine onog koji kupi Južna Koreja stiže u te zemlje u tečnom stanju.) Može li neko sutrašnje udruženje najmoćnijih prodavaca da diktira cenu u uslovima kada je sputano ograničenjima tako neprilagođenog transporta? Krajnjeg zaključka još nema, ali u međuvremenu, prema ruskoj štampi – izvoznici gasa se kreću pravcem obrazovanja nekog tela sličnog OPEK-u. Navodno, u junu će se Forumu izvoznica ponuditi statut organizacije “skoro identičan” pravilima koja ima OPEK. Prema ruskoj štampi, predlog dokumenta spremio je Iran. “Glavno pitanje” dosadašnje debate unutar Foruma tiče se “preobražaja jednog neformalnog kluba bez centralizovane organizacije... u ozbiljnu međunarodnu organizaciju snabdevača gasom”, objavila je ruska štampa.