Demokratija i/ili empatija

U kakvoj su vezi ratnici-heroji/zločinci Jašari, Legija, Mladić, Gotovina i umetnička sloboda? U ratništvo se razumem koliko i svaki eks-Jugosloven čiju je mladost obeležio rat. Umetnost mi je draža. Naime, kao neko ko je trećinu života proveo na anglo-evropskom tlu i njihovim jezicima i kulturi posvetio život, neko ko dane u Dubrovniku smatra najlepšim delom rane mladosti, Zagreb intelektualnim centrom Balkana a hrvatske filozofe Supeka i mladog H. Jurića intelektualcima koji služe na čast ne samo hrvatskom već i ljudskom rodu, kao neko ko je poznavao kafiće u Prištini pre nego što su ih profesionalni branitelji demokratije videli na televiziji, neko čija je familija nacionalno šarolika i uz to prilično renomirana na intelektualnoj i umetničkoj sceni eks-Ju-država, dakle, kao neko takvog mentalnog habitusa, svakako ne zastupam ideje srbovanja i narodnjaštva (ma šta to značilo), kao ni ideje sužavanja umetničkih sloboda. Svako bandoglavo isticanje nacionalnog ponosa i suverenosti je besmisleno jer u XXI veku, kada se u Evropi vodi (sve prljavija) bitka između države i korporativnih feudalaca, suverenitet se brani na međunarodnim berzama jakim državnim kompanijama (koje smo rasprodali), jakim državnim investicionim bankama (koje smo ukinuli) i resursnom bazom (koju smo poklonili sumnjivim licima i još sumnjivijim finansijskim fondovima). Mi smo, baš kao i Hrvati, Bošnjaci i Albanci sa Kosova, suverenost rasprodali u bescenje. Sve naše granice, svi naši ponosi, sve naše prošlosti i budućnosti nalaze se u rukama MMF-ovih banaka, njihovih lokalnih feudo-komitenata i sumnjivih fondova koji kao pečurke niču posle svake lokalne krvi i globalnog lopovluka. Jedini suverenitet, jedini ponos i jedina sloboda koje danas na našim jugo-prostorima još možemo da branimo su suverenitet, ponos i sloboda bola desetina hiljada eks-Jugo-žrtava i stradalnika svih nacionalnosti. Upravo taj suverenitet, taj ponos i ta sloboda su ono zbog čega nikada slika Jašarija (makar bio heroj-ikona za albansku omladinu) ne sme da se nađe pred očima srpske majke, slika Legije (makar ga pravdali snimci na kojima iznosi albansku decu iz požara) pred očima kosovsko-albanske majke, slika Mladića (makar ga lično Karla del Ponte proglasila nevinim) pred očima bošnjačko-muslimanske majke, slika Gotovine (makar i bio spasilac Hrvata) pred očima srpske krajiške majke. Jer, pre demokratije, ili baš zbog demokratije, treba i mora da postoji empatija. Pre nego što je neko umetnik i Albanac ili Srbin, Hrvat, Musliman, prvo treba da bude čovek. I da poštuje bol drugog čoveka. U medijima su se ovih dana oglasili mnogi umetnici (politikantski kategorični a umetnički nepriznati), braneći umetničke slobode albanskih slikara i domaćih organizatora (ipak sramne) izložbe. Sve koji nisu ustali u odbranu ovakve ideje o slobodi proglasili su srbo-primitivcima koji ne razumeju istu. A upravo takvu ideju o „umetničkoj slobodi usred evropskog progresa” imao je „veliki evropski” slikar A. Hitler. On doduše nije mnogo slikao ratnike, prepustio je to Musolinijevim „velikim evropskim” umetnicima. Istorija umetnosti je kasnije dala sintagmu za njihovu „progresivnu” umetnost – vulgarni provincijalizam. Evropa je, dakle, već proživela fazu političkog nacizma umotanog u umetnički provincijalizam. Oživljavanje iste je jako opasno, gospodo profesionalni branitelji evropskih vrednosti. Jer, vaš bolesni nedostatak empatije i umetnički provincijalizam iskazan ovakvim izložbama mogu, nažalost, da izazovu ne samo cepanje (svakako pogrešno!) vulgarnih oblika umetničkog izražavanja, već i potpuno pogrešan ali razumljiv izliv mnogo goreg i po Srbiju mnogo opasnijeg gneva osiromašenih, prognanih i poniženih. Organizator(ka) izložbe, vi, njeni vajni branioci, kao i „veliki” albanski slikar ne samo da ste ovakvom izložbom počinili zločin nad svim žrtvama svih naših ratova već i nad samom umetnošću. Ako ne umete ljudima, izvinite se Umetnosti u čije ime gazite bol, afirmišete rat i širite kvaziumetnički provincijalizam. Anja Lakićević, Beograd