Neke frke moje

Od “Čipke i tetovaže” 1995. nije bilo Vladete Andrića u Beogradu. U stvari, on je uglavnom bio tu, ali se njegove slike nisu dale videti. Sve do pre mesec dana, kada su kroz galeriju “Progres” između Božića i Srpske nove godine prodefilovali novi i stari ženski oblici, torzoi, tek pokoji provokativniji deo ženskog tela, bedra, vratovi, noge, poneka glava i lice. Rečju, Vladeta Andrić u svom prepoznatljivom vajarsko-crtačkom pogledu na ženskost. I posle 27 godina, kada je u Briselu imao prvu izložbu i kada su likovni kritičari pisali da je “probio prepreku otvorene golotinje ne bi li stigao da jedne druge stvarnosti”, Andrićeve slike izazivaju rasprave od vulgarnosti do metafizike i nazad. Uprkos proteklom vremenu, ne menjate temu. I uvek vas pitaju isto: zašto žena, i kako to da vam se ne dešavaju neki drugi motivi? - Nisam namerno ušao u to. Nije reč o doslednosti. Valjda je moguće predstaviti žensko telo na bezbroj načina. Mene zanimaju načini, a ne sadržaj. Uvek me je zanimalo kako će to da izgleda, neke likovne vrednosti, odnosi i mogućnosti. I dan-danas volim da menjam tehniku, jer svaka tehnika, novi materijal vuče i nova rešenja, nova pitanja. Đorđe Kadijević je, negde početkom osamdesetih, napisao da je “potrebna neizmerna drskost da bi se to stidno, vazda skriveno mesto, razjapljeno i raščepljeno, neiskazano besramno, predstavilo kao slikarska tema”. Od tada pa do “Omnibusa” u Progresu, i kritičare i publiku golica vaš odnos prema ženskom telu, raspravlja se da li je to vulgarnost ili metafizika, erotika ili mizoginija? - Baš sam, pod uticajem Đorđa Kadijevića, tu, doslovce, ženu iz pećine, kao temu – drastično suzio. I tad su mi bili najvažniji odnosi, kontrasti između nekih ravnih mirnih oblika i površina i nekih akcija. Dragana Kanjevac je u katalogu za izložbu “Čipka i tetovaža” napisala da su moje slike prividan raj za intelektualce i ljubitelje psihoanalize. Meni se najviše dobada ono s metafizikom... Kako vam danas izgleda sveopšta golotinja po ulicama, galerijama i medijima? - Ne izgleda mi. Ne iznenađuje me. Ja sam među prvima znao šta će da bude (smeh). Šalim se. Nisam se trudio da na taj način definišem svoj rad tih godina, niti me danas zanima da definišem tuđi rad tako. I bilo šta što se događa. Da li ste od onih kojima smeta prašuma bilborda i reklama ili ih ne primećujete? - Imao sam sklonost prema pop artu koji je promovisao i reklame i bilborde. Ali, pre pop arta, kad nije bilo ni televizije ni bilborda ni ničega, u srednjem veku, iznad krčme na tabli bilo je nacrtano nešto, labud ili kruna ili štagod. Ko je gledao i tada je mogao da vidi, a ko neće da gleda – sad može da ne vidi. Ostao je upamćen i vaš omot za album Riblje čorbe “Osmi nervni slom”, jedan od dva koja nije radio Jugoslav Vlahović. - I taj je radio Juga, odnosno, Bora je video jednu sliku kod mene koja mu se dopala, tema su usta kao u vrisku i gore, na tamnoj pozadini, ove neke frke moje. I Bora kaže, jao ovo taman za moju ploču. I šta ja znam, ja mu dao, oni to slikali, ali sam dizajn, slova, radio Juga. I ja sam se uvek zezao kao, stavio si mi ružna slova namerno! Zato što nije slika njegova. Ali je dizajn njegov. Šta pamtite iz tog doba? - Sve. Tad sam bio na nekom svom ličnom, dobrom talasu, tako da mi taj prelaz sedamdesetih u osamdesete godio. To onako vuče na nostalgiju, ali pitanje je da li je čovek nostalgičan za svojom mladošću ili za nečim što je bilo objektivno dobro. Potrefilo se i da sam ja imao godina taman koliko treba... 1978. imao sam 30 godina, a pošto sam uvek bio mlađi od svoje generacije, to je bilo taman. Vrlo brzo ste postali “bludni sin” Beograda, likovni Čarls Bukovski, “u pupku stvari”, kako je o vama pisala Mirjana Bobić-Mojsilović. - Pa, voleo sam kafanu. Volim je i sad, samo je sad to malo dosadno. “Manjež” i “Šumatovac” su tad bili glavne tačke između kojih smo se kretali, pa onda ping-pong, ping-pong pa se izleti... Legitiman način života. Onda kad je bilo lepo, i kad se nije baš znalo šta dolazi, ja sam valjda zbog tog balansa slikao nekakvu opomenu, nešto što je bilo s one strane lepog, a kasnije, kad su počela ružnija vremena, moje su slike postajale lepše. Znači li to da vas nije morila teskoba ružnih vremena? Niste se osećali zakinuto, kao slikar, kao čovek? - Ne, nikad. Lako je saznati šta se dešava zahvaljujući modernim tehnologijama. A i ja sam više gledao svoja posla. Čak me nije ni u patriotskom nekom smislu posebno diralo. Ja sam neki umereni patriota, nije da nisam, ali ništa fanatično. Kad svi upadnemo u to, i mene obuzme. Više sam se osećao izolovano, kao vrsta. Srbi, Hrvati, Eskimi, Beograđani. Kad kažem Beograđani, ne mislim na nekog ko je rođen u Beogradu, i kome je baba iz Beograda, više mislim na Beograd kao psihološku odrednicu. Beograd – ne u geografskom nego u mentalnom značenju? - Da. Kad je počelo sve ovo, da ne psujem sad, prosto je počelo da se natura to ko je odakle ili odakle su njegovi. Ranije, kad se kaže Beograđanin, to je bilo nešto fino, imalo je prepoznatljiv ukus, Beograđani su bili i mnogi koji nisu rođeni u Beogradu. Danas ima onih koji su treća generacija u Beogradu, ali odavno više nisu Beograđani nego su neki kreteni. Zašto? - Ne znam. Pitajte mrtve. A gde su nestali ti Beograđani? - Šunjaju se. Ne vide se i kad su tu. Sad se vide i čuju samo oni najopasniji i najbogatiji, najgrlatiji.