Žrtve tuge prevelike

Koliko smo se puta pitali zašto se o nekom važnom problemu nikad ne govori javno. Društveni tabu, naravno. Uzmimo samo erektilnu disfunkciju (ED), zbog koje je uvek tuga prevelika, sužava se svest, gube se samopoštovanje i razum, kao Šekspirovom Magbetu, čiji je problem, doduše, bio najviše vezan za alkohol. O ED je oduvek bilo nezgodno govoriti, jer čovek nikad ne zna kako stoje stvari sa sagovornicima, a još manje može prepoznati nesrećnice koje najbolje znaju kako izgleda biti žrtva nečije ED. Uzroci te najgore moguće disfunkcije uglavnom su fiziološki i psihološki, mada ih ima i patoloških. Fiziološki gledano, erekcija je hidraulički mehanizam zasnovan na nagomilavanju i zadržavnju krvi u organu, tako da oštećenje tog mehanizma narušava ceo sistem, dok su razlozi psihološke impotencije osećanja i pogrešna rezonovanja. Patološki razlozi ED su raznoliki, ali su najčešći posle radikalne operacije prostate i oštećenja okolnog spleta živaca, bez kojih one stvari ne idu. ED se ne uklapa u kulturni obrazac u kome su moć, uspeh i muževnost najvažniji u životu, iako svaki deseti muškarac, s vremena na vreme, bude u prilici da je doživi u paketu sa osećanjem sramote i niže vrednosti. Danas se sve promenilo. Čednost nije na nekoj ceni, a nauka i medicina su tako napredovale da se od peruti s kože može napraviti ljudski embrion, a kamoli ne i rešiti problem kakvoće i funkcije nekog organa. Nekad smo mislili da je za starca koji je pregurao 60. apsolutno nepristojno da se bavi biološkim radnjama koje priliče mladima, a danas znamo da je to sasvim razumljivo, kao i da su oni svojom mudrošću i novcem uloženim u nauku, uspeli da reše problem ED i oslobode muški svet nelagodne inferiornosti. Mračne staze i bogaze, kojima se, otkad se za svet zna, kretala potraga za večitom mladošću, pri čemu se uglavnom imao u vidu seks kao njen osnovni atrubut, nigde nisu dovele. Ali, staze i bogaze su zahvaljujući nauci postale prave avenije, naročito posle legendarnog postupka profesora fiziologije Gilsa Brindlija. Videvši da na jednom kongresu urologa, 1983. kolegama ne uspeva da dokažu kako se erekcija s lakoćom postiže primenom hemikalije fentolamina, iskoračio je ispred govornice i pred zaprepašćenim članicama i članovima Američkog urološkog udruženja skinuo pantalone i gaće, dograbio onu stvar, tj. “kelk šoz”, što bi rekle beogradske gospođe između dva svetska rata, i ubrizgao u mišić pola mililitra fentolamina. Posle toga, došlo je do trijumfalnog dizanja organa. Bio je to istorijski trenutak koji je pokazao da će impotencija biti pobeđena. Više ništa neće biti kao ranije. Nauka je, ubrzo potom, dala industriji u ruke hemikaliju koja onemogućava dejstvo grupe enzima označenih kao PDE5, inače odgovornih za sniženje volumena krvi u telesnim organima. Nekoliko varijanti te hemikalije, kobne po PDE5, poznate su kao sildenifil, verdanifil i tadalafil, a prodaju se pod zaštićenim nazivima (Viagra, Levitra i Cialis). Vijagra je dosad ostvarila najveći profit u istoriji farmaceutske industrije. Tableta bilo kog od ovih lekova u svetu košta od 3 do 4 dolara, dok naši seniori, koji finansijski, po pravilu, jedva sastavljaju kraj s krajem, moraju u apoteci plaćati po 2.000 dinara za tabletu, a ispod ruke oko 1.200 dinara. Ovaj podatak služi kao pokazatelj o nebrizi dela vlasti za dobrobit svojih starijih građana, a naročito onih koji ne žele da se odreknu zdravih navika iz sfere seksualnih zadovoljstava. Vijagra i njoj analogni lekovi, u svetu se prodaju po cenama koje ne ugrožavaju bilo čiji budžet. Kako se povećava broj starih i mladih koji svoje živote ulepšavaju vijagrom ili nekim sličnim lekovima, tako se pokazuje da među njima ima i onih sa srčanim smetnjama. Što je, po logici stvari, opasno. Srećom, nauka je tu, među nama. Stručnjaci pronalaze nova rešenja. Novembra 2000. pojavio se članak Marka Markova iz Čatanuge u Kaliforniji i Agate Kolbert sa Tafta u Bostonu (Journal of Back and Musculoskeletal Rehabilitation, sveska 15, br.1 str. 17-29) u kome su razmatrane mogućnosti elektromagnetske terapije u rehabilitaciji mišića, a naročito leđa. Posle toga proizvedeno je mnoštvo magneta u obliku traka, narukvica, pojaseva i slično. Između ostalog, tu je bio o magnet za lečenje najpoznatije i najskrivanije svetske disfunkcije. Proizvođač, firma Magnehance, koji u uputstvima tvrdi da možete poboljšati performanse svog organa kad god u donjem vešu nosite savitljivi magnet (neodimijum – gvožđe – boron), koji se stavlja na najnižu tačku stomaka, odnosno preko maljavog stidnog brežuljka. Ukoliko ste kojim slučajem žensko, proizvođač obećava da će za neko vreme na tržište izneti i žensku verziju naprave. Ortodoksni, što znači ozbiljni medicinski krugovi, izražavaju sumnju u dejstvo magnetske terapije na bilo šta, pa i na ED, ali tvrde da magnetsko polje poboljšava raspoloženje i cirkulaciju krvi. Ovo poslednje, o cirkulaciji, ključno je pošto je njena neometanost bitna za erekciju. Kad se pogleda njnjnj.magnehance.com, može se pročitati da trouglasti magnet, nošen u džepiću donjeg veša, održava optimalni protok krvi, a organ čini, kako pišu, readdž for action. Međutim, na istom sajtu firme Magnehance nema reči da li se naprava koja omogućava “prirodan, neinvazivan i na magnetizmu zasnovan način poboljšanja seksualnog doživljaja”, mora nositi i tokom samog akta. Osim toga, čovek bi se mogao zapitati šta se događa sa metalnim objektima kad se pored njih prolazi a magnet je u džepiću donjeg veša. Treba biti oprezan, jer ništa ne bi više upropastilo svečanu večeru (sa logičnim završetkom) nego kad bi noževi, viljuške i kašike poleteli sa stola prema stidnom brežuljku vremešnog džentlmena. Šta li bi pomislila mlada dama? Uostalom, šta tu ima da se misli.