Van svih šablona

Do juče bio je tu. Objašnjavao, kritikovao, pisao, davao intervjue, govorio na sastancima. Umeo je i da sluša, iako mu je sluh bio oslabio. Davao je, ali i tražio savete – u svojoj kancelariji, u hodnicima, u kafani, u restoranu, na ulici. Nije bio veliki stilista, ali je pisao lako, živo, jasno. Stil mu je bio neposredan, nepredvidljiv, često oštar, čak i podrugljiv, ali nikad uvredljiv. Slušaoci su često bili opsednuti njegovim mislima, njegovim poznavanjem istorije i sveta, zato što je preživeo iz nekakve nestale prošlosti a nije bio mumija ili relikvija. Često je išao na nerve političkim prvacima, crkvenim velikodostojnicima i ustanovljenim intelektualcima. Hrišćanin, pravoslavac, vernik, bio je antiklerikalac i oštro je kritikovao političke i nacionalističke stavove Srpske pravoslavne crkve. Rodoljub, bio je žestoko kritičan prema iluzijama o prošlosti. Poznavao je istoriju bolje od mnogih akademskih istoričara. Stari Evropejac već iz doba Žana Monea, osuđivao je bombardovanje Srbije od strane Severoatlantskog saveza. Aktivan u Beogradu sve donedavno, napustio nas je brzo, posle apela glasačima poslatog iz Oksforda gde je već ležao teško bolestan – da ne glasaju protiv budućnosti. Desimir Tošić je živeo i delovao van šablona. Rođen je 1920. u tek stvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, usred starih balkanskih planina. Na Pravnom fakultetu u Beogradu bio je demokrata. Prišao je stranci koja je bila uglavnom srpska i građanska, ali i jedina svejugoslovenska stranka sa KPJ, i koja je na Univerzitetu bila u “frontovskom” savezu sa komunistima sve do nemačko-sovjetskog pakta 1939. U ilegali, pod nemačkom okupacijom, Tošić i njegovi drugovi bili su dugo neodlučni između pokreta generala Mihailovića koji je bio vezan sa izbeglu jugoslovensku vladu u Londonu, i narodnooslobodilačkog pokreta KPJ i Tita. Ako su se ipak odlučili za Mihailovićev pokret, to je je bilo zato što su smatrali da je bio vezan za zapadne saveznike i manje opasan za posleratni poredak. Gestapo je uhapsio Tošića 1943. Interniran na Sajmištu, poslat na prinudni rad u Austriji, pobegao je i najzad dospeo do tek oslobođenog Pariza. Bio je pod uticajem francuske političke misli. Francuska je za njega bila izvor prosvećenosti, prava čoveka i građanina, uzor moderne nacije u smislu zajednice građana. Čim je stigao u Pariz, upisao se u Školu za političke nauke, a posećivao je još i Slobodni koledž ekonomskih i društvenih nauka. Slušao je predavanja politikologa i sociologa Rejmona Arona, iz kojih je mnogo naučio. Ipak je politika bila njegova strast. U atmosferi početka hladnog rata, kada je izbeglicama iz istočne Evrope sve izgledalo moguće, Tošić se odupire zavaravajućem militantizmu emigrantske sredine koja se veže za monarhiju i za strukture predratne Jugoslavije, pa čak i za neke naročite zapadne službe. Učestvuje u stvaranju, u Parizu, Srpske demokratske omladine koja se, već 1947, zalaže za demokratsku i saveznu obnovu jugoslovenske zajednice, i to u okviru ujedinjene Evrope. Istovremeno se osniva kreditna i samopomoćna zadruga, iz koje je stvoren mesečni časopis Naša reč koji će izlaziti sve do 1990, pa i izdavačka zadruga “Oslobođenje”. Naslov, u smislu oslobođenja od predrasuda, preuzet je od novina Svetozara Markovića, Tošić u Parizu radi u Međunarodnom centru slobodnih sindikata, zatim u Nacionalnoj fondaciji za političke nauke o poljoprivrednim i radničkim zadrugama u komunističkoj Jugoslaviji. Objavljuje članke u Revue d’histoire économiljue et sociale. NJegova prva knjiga, Totalitarisme et droits de l’homme pojavljuje se na francuskom 1948. Od 1959. učestvuje aktivno u Evropskom pokretu. Prelazi u London 1959. sa suprugom Koral, Engleskinjom koju je sreo u Parizu, sa časopisom i sa sedištem zadruge “Oslobođenje”. Od 1960. do 1980. objavljuje i Revienj of the Studdž Centre for Yugoslav Affairs, na engleskom, prvo sam, zatim sa sinom Milovana Đilasa, Aleksom, koji je došao u London da spremi doktorat. Časopis izlazi uz finansijsku pomoć jugoslovenskog brodovlasnika i dobrotvora Vaneta Ivanovića s kojim je Tošić radio u Evropskom pokretu. Članovi “Oslobođenja” su studenti, slobodni profesionalci, službenici, radnici, pa čak i bivši jugoslovenski oficiri i činovnici, raznih godina starosti, iako većinom mlađi, koji se ne snalaze u kalupima emigranata koji sanjaju o povratku na staro. Od 1970. Naša reč objavljuje sve više proglasa, protesta i peticija jugoslovenskih disidenata, pa čak i potpisane članke pojedinih disidenata – tako da časopis postaje glasnogovornik njihovog talasa. Izdaje i knjige, među kojima su i prva originalna izdanja na srpskom radova Milovana Đilasa, počev sa Novom klasom, 1961. Tako se stvaraju veze simpatije i poštovanja između Tošića i Đilasa. Ivanović i Tošić pokreću i sastanke tzv. demokratske alternative, gde se susreću i zajedno rade viđene ličnosti u inostranstvu – Srbi, Hrvati, Slovenci i Muslimani – da bi razmatrali kako se može izići iz komunizma kroz demokratsku evoluciju ka novom tipu pluralističkog federalizma. Tošić živi od politike, kao što su neki ponekad živeli od ljubavi ili od pesništva – od mršavih studentskih stipendija prvih godina, od fabričkog rada izvesno vreme, od troškova koje snosi zadruga, skoro od milostinje. Pomagao mu je jedan krug drugova i prijatelja, od kojih je prvi pomoćnik bila njegova supruga, sekretarica, organizator porodice, administrator domaće ekonomije, regulator trpeljivosti, neznani junak “Oslobođenja” i Naše reči, koji inače ne dobijaju finansijsku pomoć. To je doba kada su “rasejani” iz Jugoslavije oni posleratni pa i oni koji će postati “dijaspora”, većinom antikomunistički fundamentalisti što sanjaju o pobedničkom povratku, ili apolitički migranti koji su napustili SFRJ da bi je zaboravili ili da budu veći Srbi, Hrvati i ostalo. To je doba kada i zapadne vlade, fondacije i naročite službe podržavaju Titov režim. “Oslobođenje” i Naša reč ipak nekako žive, od pretplata, od članarina, od prodaje, od razumnih londonskih poljskih štampara, od individualnih povremenih darova. Sve to providno, javno i nestabilno. Dolazi 1990. Tošić je kooptiran za člana glavnog odbora nove Demokratske stranke. Naša reč prestaje da izlazi. On se vraća u Beograd posle skoro pola veka, uoči tragičnog i plahovitog raspada Jugoslavije. Iako ne misle svi da joj nema leka i da neće preživeti. Izabran je za potpredsednika DS. To mu je prvo zvanje od 1940. kada je biran za predsednika studentske organizacije tadašnje Demokratske stranke, ili od 1958. kada je izabran za urednika Naše reči. U emigraciji nije bio emigrant. U Beogradu nije uzjahao belog konja. Ipak je postao potpredsednik stranke. Jedan je od retkih živih spona sa predratnom Demokratskom strankom, ali je blizak starim, “liberalnim”, komunistima. Izabran je za poslanika na beogradskoj listi DS, 1992. Kao najstariji predsedava prvoj sednici prve višestranačke Skupštine. Za vreme svog mandata, najozbiljniji je član više zakonodavnih komisija. Na sednicama je revnostan, ali je i na terenu. Veran Evropskom pokretu, biće izabran za predsednika pokreta u Srbiji. Neumoran i pored svojih godina, ponovo je uživao u političkom radu i u skoro studentskom načinu života, i to u jednom Beogradu koji se mnogo izmenio poslednjih šest decenija. Bio je bliži mladima nego starima. Za starije je često bio suviše brz, ako ne i nezgodan. Mladi su ga bolje razumevali, i voleli su ga. Nadajmo se da ga neće zaboraviti.