Putin dao zadatke Putinu

“Jedinstvena Rusija” je parlamentarne izbore dobila pozivajući birače da glasaju za „Putinov plan”. I to je bilo dovoljno iako su mnogi ne bez ironije pitali šta konkretno sadrži taj, zapravo, nepostojeći dokument. Koji su Putinovi ciljevi i kako zamišlja budućnost Rusije moglo se zaključiti samo na osnovu njegovih obraćanja naciji, a pogotovu na osnovu poslednjeg, kada je prvi put jasno stavio do znanja da njegov odlazak s mesta predsednika ne znači i odlazak iz visoke politike. Tada je zacrtao plan za razvoj Rusije u periodu koji uveliko prevazilazi njegov mandat. A kad se tome doda sve što je govorio u drugim prilikama, dobija se jasna strategija razvoja koju je punih osam godina uspevao da sprovede. Ipak, na kraju mandata, samo mesec dana pred napuštanje Kremlja, Putin je smatrao za shodno da podvuče crtu i, formalno Državnom savetu, a zapravo celoj zemlji, kaže šta je uradio za osam godina i kako zamišlja budućnost države. Putinov plan je konačno postao dokument pod nazivom “Strategija razvoja Rusije do 2020. godine”. Da bi se mogla oceniti dostignuća osmogodišnjeg perioda, Vladimir Putin je još jednom podsetio kakva je bila Rusija koju je zatekao kad ga je, pred Novu 2000. godinu, Boris Jeljcin predstavio naciji kao budućeg predsednika. Besneo je rat na Kavkazu, teroristički napadi su bili redovna pojava, zemlja je bila na ivici raspada, ekonomija i standard bili su u katastrofalnom stanju. Narod je gladovao, vojska je bila ne samo gladna, već i bosa i gola i bez normalnog oružja. Teška situacija u svim životnim sferama „dovela je do gubitka mnogih vrednosnih orijentira i nanela psihološki udarac društvu. Pojačane su socijalne bolesti, korupcija, kriminal. Zaoštrila se demografska kriza. Natalitet je pao, smrtnost je rasla. Bogata Rusija pretvorila se u zemlju siromašnih ljudi”, rekao je Putin. Iz tog haosa, verovali su mnogi, zemlja se neće izvući decenijama – ako se uopšte izvuče. Ali, da parafraziramo Putina, Rusiju “Bog nije uvredio kad je delio prirodna bogatstva”, a izgleda da je pomogao i kasnije – situacija na tržištu nafte i gasa išla je naruku ambicioznom rukovodiocu. Novcem koji je punio državni kasu, čvrstom rukom i samouvereno, novi predsednik počeo je da rešava državne probleme. Bogata zemlja siromašnog naroda polako je počela da se izvlači iz nevolja. “Mi smo potpuno dostigli nivo socijalno-ekonomskog razvoja koji je izgubljen devedesetih godina. Realni prihodi građana premašili su pokazatelje pre reforme. Prošle godine dostignut je najveći bruto nacionalni proizvod za poslednjih sedam godina – 8,1 procenata. Po rezultatima 2007. godine, Rusija je pretekla takve zemlje iz G-8 kao što su Italija i Francuska, po obimu bruto nacionalnog proizvoda ušla je među sedam najjačih ekonomija sveta”, istakao je Putin. Državni dug smanjen je na tri procenta bruto nacionalnog proizvoda. Stvorene su značajne finansijske rezerve koje štite zemlju od kriza i garantuju izvršavanje socijalnih obaveza u budućnosti. Realni prihodi ljudi za osam godina porasli su 2,5 puta. Penzije takođe toliko. Nezaposlenost i nivo siromaštva smanjeni su za više od dva puta. Zlatnovalutne rezerve iznose 484 milijarde dolara. Prošle godine zabeležena je rekordna dinamika nataliteta za poslednjih 25 godina i rodilo se dece koliko se nije rađalo za poslednjih 15 godina. I da se tu zaustavio, s pravom bi se moglo reći da je Putin, opraštajući se, hteo da pokupi za sebe lovorike i obezbedi pobedu svom izabraniku Medvedevu. Ali, usledio je hladan tuš posle koga je postalo jasno da je urađeno mnogo, ali da to ne znači ništa ako se ne nastavi na pravi način. Teško da bi i najogorčeniji opozicionar strože opisao stanje u današnjoj Rusiji – ekonomija je katastrofalno zavisna od sirovina i živi na račun izvoza nafte, gasa, drveta... Krajnje je niska produktivnost rada, državni aparat veoma korumpiran, birokratija užasna, procedura registracije malog biznisa – prosto smešna. Infrastruktura je daleko od zadovoljavajuće, nizak nivo zdravstvene i socijalne zaštite... Razlika između bogatih i siromašnih subjekata federacije po većini osnovnih parametara je ogromna. Svi koji su bogati, osim Moskve, bogati su zahvaljujući nafti i gasu. I najvažnije: „Danas svaki drugi muškarac u zemlji nema šansu da doživi šezdesetu. Sramota! A građana Rusije je iz godine u godinu sve manje”, nabrajao je Putin. Usledili su zadaci koje je predsednik Putin dao budućem premijeru – Putinu. Do 2020. godine u Rusiji se mora modernizovati proizvodnja u svim sferama ekonomije, mora se formirati najbolji energetski sektor u svetu, mora se posvetiti posebna pažnja osnivanju preduzeća za proizvodnju visoke tehnologije, za preradu sirovina. Tempo inovacionog razvoja mora biti kardinalno veći od onog koji je danas. Ali ni sve to neće značiti ništa ako se ne promeni demografska situacija: „U naredne tri-četiri godine mora se stabilizovati broj stanovnika, iako su neki eksperti prognozirali da je to moguće tek za 10-12 godina. Smrtnost se hitno mora smanjiti za više od 1,5 puta, a prosečan životni vek mora do 2020. godine biti do 75 godina”, nabrajao je Putin. Za one koji misle da se tako ruski predsednik meša u kompetencije Gospoda Boga, treba reći da muškarci u Rusiji uglavnom umiru od alkoholizma, u saobraćajnim nesrećama, često i zato što u zabačenim krajevima nema bolnica, medicinskih aparata ili lekova... Za dvanaest godina zemlja mora biti pretvorena u “inovaciono društvo”, većina stanovništva, 60-70 procenata, mora pripadati srednjoj klasi... Sve to deluje veoma ambiciozno, na prvi pogled i nemoguće, ali treba se setiti proteklog perioda – da li je iko verovao pre samo osam godina da će se Rusija u tako kratkom vremenu oporaviti, da li je iko verovao kad je pre tri godine Putin postavio zadatak vladi da se do 2010. udvostruči bruto nacionalni proizvod? Svima je to tada delovalo kao fantastika koju čak ni ministri ekonomskog sektora nisu podržali. German Gref i Aleksej Kudrin su se čak usudili da javno izjave kako je predsednikov zadatak nemoguće izvršiti. Danas, međutim, Rusija bije bitku da je svet prihvati kao ravnopravnog partnera jer po svim parametrima ona to jeste, a bruto nacionalni dohodak je već toliko skočio da se može skoro sa sigurnošću tvrditi da će postavljeni zadatak biti ostvaren pre vremena – već 2009. godine. Iako su obelodanjeni samo mesec dana pred predsedničke izbore, Putinovi planovi nisu sračunati na to da se dobije poverenje naroda – ono već odavno postoji i vrlo je stabilno. Sve ono što je pre nekoliko dana prezentirano javnosti razrađivano je i planirano godinama, od trenutka kada je postalo jasno da je kriza prevaziđena, dugovi vraćeni, a ogromna količina dolara od prodaje gasa i nafte počela da se uliva u rusku državnu kasu. Još je vlada Mihaila Fratkova odobrila veoma ambiciozan plan razvoja Čuhotke do 2020. godine. Slične planove imaju i Rostovska, Samarska, Novgorodska oblast, kao i mnogi drugi regioni. Ministarstvo transporta napravilo je plan arktičkog transportnog sistema koji ima zadatak da Rusiji vrati status velike pomorske sile, a Petrograd, druga ruska prestonica, obnarodovao je svoj plan razvoja do 2017. godine samo dva dana posle Putinovog plana za celu zemlju... Sve su to grandiozni planovi, pogotovu kad se uzme u obzir da su se ti delovi Rusije takoreći do juče borili da dostignu nivo razvoja Sovjetskog Saveza iz 1990. godine. I, što je još važnije, jedan deo tih planova danas je već realizovan, pa kad se to zna, na Putinov plan da Rusija za 12 godina postane najprivlačnija zemlja za život ljudi, ne treba gledati kao na puste snove. Rusija je prešla značajnu etapu u razvoju, ali se danas ponovo nalazi na raskrsnici – ili će dopustiti dalju zavisnost od sirovina i opstati dotle dok se one ne istroše, a onda nestati, ili će se već danas, dok su kase pune, potruditi da diversifikuje ekonomiju, da izabere drugi, “kvalitativno novi” put. A dilema zapravo i ne postoji, “kakav može biti izbor između šanse za dostizanje liderskih pozicija u ekonomiji i socijalnom razvoju, u obezbeđenju bezbednosti zemlje – i gubljenja pozicija u ekonomiji, i u sferi bezbednosti, i konačno u gubljenju suvereniteta zbog svega toga”, zapitao se Putin. Etapa stvaranja tržišnih i državnih institucija je završena, sada se mora raditi na njihovoj efikasnosti. I tu je uloga vlade veoma važna. Ona mora da obezbedi antimonopolsko ponašanje, podršku malom biznisu i da stvori velike mogućnosti za veliki biznis. Borba protiv korupcije mora biti prioritet. Mora se smanjiti pritisak birokratije na ekonomiju. Taj deo govora izazvao je posebnu pažnju kritičara jer se zna da je upravo u Putinovo vreme broj činovnika značajno povećan. Pojavile su se državne korporacije, nacionalizovane su neke firme. Ipak, događalo se i nešto manje vidljivo, što govori o želji da se država povuče iz regulisanja ekonomije – liberalizovano je tržište akcija „Gasproma”, u velikoj meri je demonopolizovana elektroenergetika, reformisana je železnica, kako-tako – podstican je mali biznis. I sve to nije dovoljno prosto zato što je u ogromnim zemljama i inercija ogromna. Jeljcin je pokušao da lomi preko kolena pa je „slomio” državu. Zato je buduća vlada dobila zadatak da napravi plan akcije po etapama kako bi se predložena strategija na najbolji način ostvarila. Naravno, postavljanje velikih ciljeva bilo je svojstveno i ranijim rukovodiocima Rusije. Pamte se parole komunističkih vremena kad je cilj bio „stići i prestići Ameriku”, ali i razne ostvarene reforme, petoletke, osvajanje kosmosa... U Rusiji su svi ciljevi uvek dostizani na štetu pojedinaca. Čovek nikad nije bio prioritet već je olako žrtvovan industrijalizaciji, kolektivizaciji... Prvi put je u planovima jednog državnika prioritet – dobrobit čoveka i lični standard. Posebna pažnja biće posvećena tome da se dostigne standard adekvatan pripadnicima srednje klase. “Smatram da minimalni nivo srednje klase do 2020. godine ne sme biti manji od 50, a možda i 70 procenata stanovništva. Rusija mora biti najbolja zemlja na svetu po mogućnostima za karijerni rast. Za podsticanje talenta i uspeha”, naglasio je Putin, uveren da je u dugoročnoj perspektivi to neophodan uslov progresa savremenog čoveka. Budućnost Rusije, njeni uspesi, zavise od obrazovanja i zdravlja ljudi, od njihove težnje za usavršavanjem i korišćenjem sopstvenih navika i talenata. I, ono što je za Rusiju jako važno – čak i “rashodi u vojne svrhe moraju biti adekvatni mogućnostima zemlje i ne smeju da se izdvajaju na račun socijalno-ekonomskog razvoja”. To su planovi za razvoj Rusije koje je Putin “zaveštao”, najverovatnije, Dimitriju Medvedevu. Wegov govor može se tumačiti i kao želja da i novi predsednik bude bar onoliko uspešan koliko je on bio. Zato mu je pažljivo iscrtao put kojim treba ići, kako bi se to postiglo. I ponudio najveću moguću pomoć, da on, kao predsednik vlade, realizuje te planove. Jer ko će se, ako ne on, maksimalno truditi da ostvari svoje planove i vrati Rusiji nekadašnji sjaj i slavu. Pogotovu što, kako kaže, “nema nijednog ozbiljnog razloga da se ne postignu postavljeni ciljevi”. Neki će reći da to zapravo znači da Putin ne želi da ispusti iz ruku upravljanje zemljom. Može se i tako tumačiti. Možda će Medvedev želeti da Rusiju povede nekim drugim putem, ali poverenje građana Rusije on će dobiti upravo za realizaciju ovakvog plana. Zato je taj plan i obnarodovan pre izbora – da svima bude sve jasno. Da oni koji na izborima budu glasali, znaju za koji put Rusije glasaju, a onaj ko dobije poverenje naroda da zna da je dobio mandat za ostvarenje tačno određenih ciljeva. Nova trka u naoružanju Iako nije rekao ništa novo govoreći o trci u naoružanju, taj deo Putinovog govora privukao je veliku pažnju i ruske i svetske javnosti. Toliko, da je portparol NATO-a Yejms Apaturai našao za shodno da poruči: „Nema potrebe za retorikom koju Moskva upotrebljava jer postoje prilazi i kanali neophodni za produktivne i prijateljske razgovore. Trebalo bi da iskoristimo prednosti njihovog postojanja i da se ne upuštamo nepotrebno u vatrenu retoriku.” Čime je Putin toliko rasrdio „partnere” Rusije? U njegovom govoru nema ničega što već nekoliko puta nije rečeno. Putin je pre godinu dana u Minhenu potpuno otvoreno i jasno svima stavio do znanja kakvi su stavovi Rusije i o naoružanju, i o odnosima snaga u svetu, a pogotovu o odnosu sveta prema Rusiji. Ne bi se moglo reći da se od tada ništa nije promenilo; naprotiv, situacija se drastično pogoršala. Očigledno je da i mašinerija NATO-a i zapadnih država funkcioniše po inerciji, i da oni koji njome rukovode još nisu stigli da izdaju naređenja da se strategija mora menjati. I zato je Putin još jednom podsetio da je Rusija svesna da se „u svetu odvija nova faza trke u naoružanju”. I da to ne zavisi od nje. “Mi to ne počinjemo. Najrazvijenije zemlje, oslanjajući se na svoja tehnološka preimućstva, usmeravaju mnogo milijardi sredstava na razradu odbrambenih i invazivnih sistema sledećih pokolenja. I njihova ulaganja u odbranu prosto su neuporediva čak i s onim što mi radimo – desetine puta više”, istakao je on. Rusiju posebno iritira što se NATO širi, približava svoju vojnu infrastrukturu njenim granicama: “Mi smo likvidirali svoje baze i na Kubi i u Vijetnamu. A šta smo dobili? Nove američke baze – u Rumuniji, Bugarskoj, očigledno će biti uskoro stvoreni novi pozicioni rejoni u Poljskoj, i u Češkoj.” Beskrajne razgovore i dogovore u kojima se predstavnici NATO-a trude da objasne kako to silno naoružanje, baze po svetu i u susednim zemljama nisu usmerene protiv Rusije, Putin tumači samo kao “diplomatsko pokriće za realizaciju sopstvenih planova. Nikavih realnih koraka za traženje kompromisa još uvek ne vidimo. I nas faktički dovode u situaciju da moramo da donosimo odgovarajuće odluke.” Posle takve analize situacije, Putin je objasnio da na te nove izazove „Rusija ima i uvek će imati odgovor”. Zato će u bliskoj budućnosti započeti proizvodnju novih vidova oružja koje „po svojim karakteristikama ne zaostaje za onim koje imaju druge države, a u nizu slučajeva ih i prevazilazi”. Počinje i žestoka borba za resurse. I mnogi konflikti, spoljnopolitičke akcije, diplomatski demaraši, “mirišu” na naftu. “Mi se sve češće susrećemo s recidivima politike obuzdavanja. Ali, iza svega toga, u suštini, često stoji težnja da nam se nametne nepoštena konkurencija i da se obezbedi pristup našim resursima.” Najvažnije je da će i u takvoj situaciji Rusija sačuvati stabilnost i uzdržanost i da neće dozvoliti da bude uvučena “u gubitničku konfrontaciju, niti u trku u naoružanju koja bi rušilački delovala na našu ekonomiju i bila pogubna za unutrašnji razvoj Rusije”. Nova strategija Oružanih snaga do 2020. godine imaće u vidu savremene izazove i pretnje interesima zemlje. To sve podrazumeva korišćenje najnovijih tehnologija, naučna istraživanja u oblasti bio, nano i informacionih tehnologija koja mogu dovesti do revolucionarnih izmena u oblasti naoružanja. Putin nije propustio da ponovi staru tezu da “svet danas nije postao jednostavniji, nego komplikovaniji i suroviji. Mi smo svedoci kako, prikrivajući se visokim parolama slobode, otvorenog društva, začas uništavaju suverenitete zemalja i celih regiona, kako uz gromku retoriku o slobodi trgovine i investicija u najrazvijenijim ekonomijama i zemljama pojačavaju politiku protekcionizma.”