Živeti sa nepravdom

U nedelju uveče u Prištini se pevalo i igralo uz vatromet, a u Beogradu lomilo i palilo, uz tuču s policijom. Tako je obeležen početak kosovske avanture koja treba da izrodi novu balkansku državu Kosovo, u kojoj će se demokratija razvijati uporedo sa ekonomskim prosperitetom i čija multietničnost, kako su entuzijastično najavljivali vodeći zapadni mediji, treba da spoji miroljubive građane s obe strane Ibra. Ogromna većina građana Srbije nije u to poverovala. Beograd je u narednim danima slušao kako jedna za drugom evropske države priznaju svoju tvorevinu, spoplićući se o sopstvene principe na svakom koraku. Najneverovatnija objašnjenja stizala su u vidu potvrda o poštovanju teritorijalnog integriteta svake države i Ujedinjenih nacija kao najviše međunarodne pravne instance, posle čega je sledilo jedno – ali, ono je objašnjavalo da je Kosovo nešto drugo, u slučaju Kosova ti principi se ne poštuju, mada, opet, oni u stvari važe za sve druge. Veoma mnogo mašte upotrebile su vodeće svetske demokratije da bi pronašle nešto što bi ličilo na pravni okvir na osnovu koga je moguće priznavanje Kosova, koje će u stvari biti protektorat, sve dok ne postane nezavisno. U međuvremenu ono će biti nadgledano nezavisno, što ne sprečava one koji to žele da ga priznaju kao novu, nezavisnu državu. Diplomatskim jezikom moguće je mnogo toga reći i još više sakriti, ali ni najveštiji pisci saopštenja nisu uspeli da budu dovoljno uverljivi kada su se trudili da pronađu razloge za cepanje srpske države, nekako je iz te mešavine polupravnih, moralnih i demokratskih razloga izbijala na videlo gola sila koja je rešila da stavi tačku na pitanje Kosova. Albanci su zauzvrat, mada ne bez gorčine, poslušali svoje zaštitnike u svemu, uključujući i državne simbole. Na konkursu za zastavu, na koji je još prošlog leta trebalo da od pristiglih predloga izabere najbolji, pobedio je, ipak Vašington – nema orlova, nema crvene boje, nema ničega što bi podsećalo na simbole kojima su se krasili borci UČK pre nego što su zauzeli premijerska i ministarska mesta. Zastava Kosova ima plavu osnovu, luk od šest žutih zvezda i ispod njih kartu Kosova. Ta karta obuhvata tačno ono što obuhvata južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija, na kojoj je većinsko albansko stanovništvo sada rešilo da proglasi nezavisnost kroz privremenu instituciju kosovske skupštine. Privremene institucije nisu se proslavile u dostizanju standarda koji je trebalo da budu ispunjeni pre nego što se na dnevnom redu nađe pitanje statusa - pravna država, prava manjina, ravnopravnost, sloboda kretanja, bili su zadaci stavljeni pred kosovsko društvo u trenutku kada su najmoćnije zemlje sveta došle da ih oslobode Srba. U Prištini je to oslobađanje doslovno shvaćeno, pa se ubrzo pretvorilo u progon i pljačku na koju su međunarodne snage odgovorile odustajanjem od standarda. Sada lično Hašim Tači obaveštava javnost da je “Kosovo država svih građana” i da Srbi nemaju razloga da brinu za svoju budućnost, koja će, kako uglas govore albanski političari i evropski zvaničnici, biti obezbeđena usvajanjem zakona po planu Martija Ahtisarija. “Insistiraće se na pravima manjina”, poručuju države koje su već u prvim danima priznale novi kosovski status, a čiji su predstavnici za sve ove godine svojim očima gledali kako se ta prava razvijaju na terenu. Na severu su odmah izbili neredi, kao što se i moglo očekivati – Srbi nisu poverovali da će im dve hiljade evropskih birokrata i policajaca pomoći da ostvare prava koja su Albanci ionako jedva pristali da unesu u zakonodavstvo žaleći se na bolni kompromis kojim će na papiru priznati da poneki Srbin možda može da ostane u državi Kosovo. Srbi su, naravno, opomenuti zbog nemira, zbog neprihvatanja realnosti, zbog namere da održavaju paralelni sistem umesto da podrže onaj koji im je do sada ponudio enklave i, uopšte, zbog svega što čine a što ne ide naruku albanskom „romantičarskom nacionalizmu uz malo terorizma” koji upravo dobija priznanje u svetu. Teško je razlučiti šta je odnelo prevagu u tom čudnom polupolitičkom eksperimentu koji treba da predstavlja, kako to bez previše srama i bez previše znanja vole da kažu zapadni zvaničnici, “završetak raspada Jugoslavije”. I koliku su težinu u tome imale ucene, strahovi, pretnje i ostale poluge kojima je u balkansku geografsku kartu ubačeno još jedno polje. “Ponavljajući stavove Tomasa Hobsa, velikog poznavaoca haosa, skeptici kažu da će nezavisnost Kosova – zemlje sa malo ljudi, još manje prirodnih resursa, neprevaziđenim međunacionalnim podelama i malo raspoloživih sredstava podrške – pokazati kao izolovana, siromašna, neugodna, okrutna i kratkotrajna” – piše londonski Gardijan, upozoravajući da će se Evropska unija suočiti na Kosovu sa “zastrašujućom perspektivom”. Većina kosovskih Albanaca, a većina je nezaposlena i mlada, veruje upravo suprotno – da imaju mnogo ljudi, mnogo resursa i mnogo podrške i da im je na putu stajala samo Srbija. Od svoje nove domovine očekuju posao, novac, napredak i pre svega ispunjenje sna o jednom sasvim drugačijem životu. Može biti da će ostati veoma iznenađeni ako se ispostavi da je politička podrška jedno, a ozbiljne investicije nešto sasvim drugo. “Albanci će i dalje pričati bajke o rudnom bogatstvu koje će doprineti njihovom blagostanju i sreći. I dalje će se držati dečijih priča da će nezavisnost momentalno privući investitore u velikom broju”, piše berlinski Velt. “Postoji opasnost da će Albanci odustati od civilizovanog ophođenja prema srpskoj manjini, koje su tako vešto ispoljavali.” Veliki fondovi predviđeni su za pomoć najsiromašnijem delu Balkana, ali nije izvesno kako će se u tu pomoć ukalkulisati kriminalizovano i korumpirano kosovsko društvo. Ukoliko nezavisnost ne zaleči najveću kosovsku boljku – siromaštvo, koje je do sada takođe stavljano na teret Srbima, albanska većina naći će se pred problemom koji se ne rešava oružjem. Najjači kohezivni faktor – mržnja prema Srbima, neće više biti dovoljan da drži pod kontrolom nezadovoljstva svih vrsta od kojih boluje samoproglašena država, čiju elitu čine nekadašnji gerilci među kojima su mnogi sasvim pristojni kandidati za Hag. Sa tim će, na kraju, morati da se nosi onaj deo EU koji se sada, istina bez previše entuzijazma, kao i bez previše dobre organizacije, upušta u još jednu neizvesnu balkansku avanturu. Autoritet Ujedinjenih nacija značajno popušta ovom prilikom, a primer Prištine pokazuje pravac kojim treba ići da bi se zaobišla ova nekada moćna organizacija. Ukoliko više od polovine država članica UN prizna samoproglašenu nezavisnost, kako albanski prvaci najavljuju, to će biti više i brže nego što je ijedna država nastala iz nekadašnje Jugoslavije uspela da ugrabi u prvoj godini svog nastanka. To je, takođe, i put kojim će se ta nezavisnost ustoličiti, bez obzira na sve pravne lekove koje Srbija može da iskoristi. Srbi na Kosovu, pak, imaju nešto ozbiljnije sumnje da bi “Albanci mogli da odustanu od civilizovanog ophođenja”, njihove veze sa Srbijom, koje su im toliko zamerane, sada mogu da postanu samo još veće, a inkorporiranje u kosovko društvo, koje je toliko zahtevano, sve je dalje. Možda je u razvijenim zapadnim demokratijama vešta diplomatska igra rečima dovoljna da uveri društvo da je moguće poštovanje prava istovremeno sa njegovim kršenjem i da je slovo na papiru zakon koji se poštuje, kada se već našao na papiru. Ali kosovska realnost o kojoj se toliko govori u krugovima pristalica kosovske nezavisnosti pokazala je da ni šesnaest hiljada stranih vojnika nije uspelo da zaštiti ni srpske živote, a ni spomenike kulture, koje sada treba da zaštiti dobra volja Albanaca koju je kroz svoj predlog formulisao Ahtisari. Možda je prištinsko nedeljno slavlje uspelo da u svet pošalje sliku nenasilja, kako to zaključuju albanski mediji, ali za srpsku manjinu koja kosovsku stvarnost ne posmatra kroz kamere Si-En-Ena i Bi-BI-Sija, već kroz prozor svoje kuće, biće potrebno mnogo više od toga. Šta Srbija treba da čini Milovan Danojlić, pisac Moramo čekati da se ispuni vreme Tokom 20 godina sistematski je uništavana naša odbrambena moć, u čemu je, ponavljajući propagandne laži naših neprijatelja, učestvovao i deo naše elite. Tako smo ostali bez vojske, bez oružja, sa obezglavljenom policijom, i sa nametnutim osećanjem krivice što smo uopšte pokušavali da se branimo. U ovom trenutku Kosovo je mogao zauzeti ko god hoće. Evropa i ceo razvijeni svet sa njom razumeju jedino jezik sile, a mi smo danas nemoćni i ekonomski, i vojno, i duhovno. Moramo jačati, naoružavati se, čekati da se ispuni vreme. Što se sada čini nemoguće u povoljnom času obaviće se lako i brzo, takoreći samo od sebe. Pitanje Kosova će se, dakako, rešavati između Beograda i Tirane. Sve ostalo je kriminalna improvizacija bahatih pljačkaša kojima ovo nije prvo razbojništvo. Između 1915. i 1999. Evropa nas je bombardovala šest puta. Šta treba još da učini da bismo shvatili s kim imamo posla. Vuk Drašković, pisac i političar Slediti nemački primer Najpre, nacionalna ogorčenost zbog nezakonite nezavisnosti Kosova i Metohije ne sme prerasti u destruktivni bes. Da bi se Srbija vratila na svoje Kosovo, ona mora postati snažna država, i ekonomski, i vojno, i snažna po broju saveznika u svetu. Treba razmišljati o pobedi i okrenuti se ka pobedi, ali ne možemo krenuti tim putem ako napokon ne izvršimo javnu i temeljnu analizu i raskrinkavanje uzroka i uzročnika ovog velikog nacionalnog poraza. Nikud nećemo stići ako okrivljujemo samo druge a ne tražimo krivicu i kod nas. Opasnim mi se čini to što neki političari, koji su uzrokovali nacionalne poraze devedesetih, vide kosovski poraz kao rehabilitaciju njihove politike. Ne. To je potvrda da ta politika mora biti sklonjena. Iako paralela sa Nemačkom ne može da stoji, ilustrativan je njen primer. Posle Drugog svetskog rata bila je razbijena na dve države i nekoliko okupacionih zona. Bila je na međunarodnom stubu srama. Ali, Nemačka se korenito okrenula od politike poraza i takva, nova Nemačka, došla je do pobede. To treba da bude i put Srbije. LJubodrag Dimić,istoričar Ne napuštati integracije u EU Država sada treba realno da sagleda okolnosti u kojima se nalazi. Da odredi nove, realne i dugoročne ciljeve i da predano radi na njihovom ispunjavanju uprkos nedaćama i bez sumnje u sebe. Srbija ima određenih prednosti na svojoj strani, ima mogućnost da pravno deluje i toga ne treba da se odrekne. Meni se čini i da posle onako sramne rasprave u Savetu bezbednosti, koja dovodi u pitanje samu svrhu tog organa Ujedinjenih nacija, spoljnopolitička pozicija Srbije nije tako loša. Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, bez obzira na to ko ga je priznao, ne znači i stvarnu nezavisnost Kosova. Kosovo će sada biti pod većom lupom međunarodne zajednice, što za Srbe u pokrajini može biti od koristi. Srbija sada mora da odredi jasne nacionalne prioritete. Brineći o Kosovu, što nesumnjivo mora da radi, ne sme da zanemari ni ostale prostore gde živi srpski narod. Srbija sada svu svoju energiju treba da iskoristi u integraciju celokupnog srpskog naroda. Jer, ovog trenutka ni albansko ni srpsko pitanje i dalje nisu rešeni. A to nisu tako marginalna pitanja. Srpsko pitanje je uvek prelazilo granice srpstva i Srbije. Možda će se ono najbolje rešiti u ujedinjenoj Evropi. Zato, smatram da bi apsolutno napuštanje evropskih integracija bilo slepilo. Kao što smatram da je uspostavljanje što bližih odnosa sa Rusijom, Dalekim istokom i muslimanskim zemljama od prvorazrednog značaja za ovu zemlju. LJuba Popović, slikar Mač sa dve oštrice Strani moćnici nas godinama pritiskaju i mislim da pod pritiskom velike sile nemamo puno izbora. Wihovi noževi su toliki da se bojim da, ako žele, sa Kosova mogu da dopru i do Beograda. Lično smatram da je Kosovo mač sa dve oštrice: ako uzmeš kajaćeš se, ako ostaviš kajaćeš se. Potrebno je da se u našim ljudima probudi svest o moći Zapada. Oni su doprineli tome da karta Srbije, kakvu je Hitler još 1941. planirao, nema nikakve razlike od one kakva je ona danas pod voljom stranih moćnika. Ovih dana na francuskoj televiziji niste mogli da čujete ništa o Kosovu što nije po volji ovdašnje politike. Ni jednog srpskog intelektualca nisu zapitali za mišljenje. Druga strana se ne čuje. Prikazuje se samo to da je na Kosovu većinsko stanovništvo albansko i da time oni stiču pravo prisvajanje zemlje, a ne poteže se pitanje kako je do takvog demografskog rasporeda došlo. U nedelju je u Parizu bio miting na kome su se okupili svi koji su protiv nezavisnosti Kosova. Bio sam tamo i ja, ali kada sam se vratio kući ni na jednoj stanici vest o tom okupljanju nisam mogao da vidim. Tako funkcioniše njihova demokratija. Siniša Kovačević, dramski pisac Strpljenje kao oružje Nama se oduzima identitet i to zaista treba prezirati. Ovi strani moćnici ne priznaju nikakav pravni postupak. Moramo se naoružati upornošću. Nama je potrebno strpljenje kao glavni adut. Ne smemo odustajati od masovnih protesta po Srbiji, ne smemo napuštati gradilišta koja smo na Kosovu započeli. Protestima izražavamo svoj lični stav, ili stav cele nacije, jer mislim da Zapad jedino taj jezik razume. Juče su gajbama piva razbijali izlog na prodavnici ispred moje kuće. A taj jadni gazda je samo izbeglica sa Kosova. Samo da ne budem pogrešno shvaćen: nije potrebno nijedan prozor razbiti na tim protestima. Protiv sam takvog odnosa, ali treba u svakom slučaju ispoljiti adrenalin i bes.