Naoružavanje svemira

Jedan od 420 američkih satelita rasprsnuće se (ili se, pak, već rasprsnuo, dok su NIN i ova vest bili u procesu štampanja!), oboren raketom SAD sa jednog od tri broda mornarice, određenih za tu naročitu misiju. “Zvezda” u koju se gađa služila je izviđanju za potrebe rata Amerikanaca u Iraku. Reč je o napravi veličine “školskog autobusa”. Satelit je težak približno dve i po tone, ali petinu tereta čini hidrazin, gorivo koje bi moglo biti opasno za ljude, opisuje se. Ne kruži to čudo odavno oko Zemlje. Navodno, američko izviđačko oruđe lansirano je decembra 2006. Međutim, nešto se poremetilo i uređaj, koji tokom svaka 24 sata načini po šesnaest krugova, leti oko planete na sve manjoj i manjoj visini. Vlasnici sprave kažu, ne žele da satelit grune i pričini štetu negde nepredviđeno, te će pokušati da to bude nad okeanom. Zbog toga se i ne kaže kada će tačno oni s brodova hitnuti, nego samo da će to biti “tri do osam dana od najave” (15. februara). S obzirom na to da je svet već mnogo šta i video i čuo, američki događaj ne bi trebalo da je nešto posebno. Ali, izgleda da jeste. Jer, ma koliko da je stvar intonirana kao rutinski izveštaj jednog “dežurnog saniteta”, u njenom drugom planu ima pojedinosti van konteksta “brige o bezbednosti planete”. Senzacija događaja je oruđe kojim se “padajući autobus” namerava pogoditi. Pokazuje se da je to američki antiraketni projektil, ali opskrbljen dodatnim svojstvima, specijalno za dejstva protiv satelita. Drugim rečima, isprobava se prvi put “nešto” čime se do sada nije baratalo, a kao ideja, pripada fantazmagoriji tzv. zvezdanih ratova. Rusi pišu da su SAD tehnološki odmakle u tom pravcu, i mogućno je da su više godina ispred potencijalnih rivala. Službena Rasijskaja gazeta, objavila je u ponedeljak “podozrenje” nacionalnog resora vojnog da je “padajući satelit, samo povod da SAD ispitaju novo kosmičko oružje”, rekavši da je u tom smislu zatraženo objašnjenje američkog Pentagona. Tobožnje kosmičko oružje su već poznate antibalističke SM 3 na krstaricama, međutim, opskrbljene softverom nekih drugih sistema, uključujući radare za detekciju “nailazećih” raketnih bojevih glava – što, sve skupa, do sada nije imalo priliku za stvarnu probu. Jedan jedini dosad oboreni satelit SAD “skinut” je sa putanje septembra 1985.(u vreme Regana), ali raketom ispaljenom iz aviona (F15). No, u ovoj prilici, “izvođač radova” ostaje pri svome, tvrdeći da je rušenje “u interesu bezbednosti” ljudi na Zemlji, nikako u svrhu eksperimentisanja oružjem. Šta je zapravo u stvarnosti, moglo bi se naslutiti po reakcijama američkih rivala u borbi za kosmos, Kine i Rusije. Namera SAD da “gađaju satelit” objavljena je jedva koji dan pošto su Moskva i Peking pokušali da odvrate “usijane glave u Vašingtonu” (izraz službene Rasijske gazete!) od nastojanja da se trka u naoružavanju prenese u kosmos. Predlog skice ugovora o zabrani razmeštanja oružja u vasionskom prostranstvu podneo je ruski šef diplomatije Lavrov, prošle nedelje u Ženevi (na Konferenciji o razoružanju). Reč je o usklađenom pokušaju Kine i Rusije da se spreči oživljavanje programa koji je Regan nazivao “ratom zvezda”. Pozivajući se na diplomatske izvore Kine, ruska Gazeta je navela bojazan da bi Amerika, produži li da program finansira tempom kao dosad (a to je 90 odsto ukupnih svetskih rashoda na vojne potrebe u kosmosu), mogla “već za sedam ili osam godina da izbaci u orbitu Zemlje satelite novog pokolenja, pa i s laserskim oružjem”. “Osim toga, nad glavama Zemljana počeće da lete čitave formacije kosmičkih aparata, doslovno načičkanih američkim ofanzivnim oružjem”, objavila je Rasijskaja gazeta (“Pentagon istovaruje s nebesa”, 13.02.2008). To znači da će se balističke rakete eventualnog ili stvarnog protivnika SAD napadati tim oružjem još u fazi izlaska na položaj, objasnio je list. A, dalje zaposedanje pozicija u orbiti planete pomoglo bi da se u SAD pojavi “osećaj nekažnjivosti za naneti nuklearni udar.” Reagujući na vest o obaranju satelita, Kina je zatražila da se ne ugrožava bezbednost vasione, međutim ne povezujući američku nameru s pozivom dve zemlje da se zabrani stacioniranje oružja u kosmosu. Niti je pomenuto da je Peking takođe oborio jedan sopstveni satelit (2007), proizvevši utisak kod sveta visokim dostignućima u razvoju kineskih raketa. Uspeh u pogađanju satelita potvrdio je da Kina raspolaže mogućnošću da sutra, eventualno “skine s neba” i američki navigacioni ili osmatrački objekat, ostavljajući “slepim” ili delimično “slepim” njegove korisnike, negde na bojištu na Zemlji. Kinesko ministarstvo je samo izrazilo zabrinutost zbog namere, a u objašnjenju je navedeno da je satelit-meta nakrcan otrovnim gorivom. Osim toga, Vašington je upozoren na postojeću obavezu da izbegava ugrožavanje bezbednosti u vasioni i bezbednosti drugih država. I to je sve. Završnica službene izjave podseća da će “nadležni resori Kine pažljivo pratiti situaciju i raditi na preventivnim merama”. Tačka. Međutim, u kinesko-američkim odnosima već postoji uočljiva zategnutost, izražena utiskom Vašingtona da se Kina sprema da ospori pristup snagama SAD u zonama bliže svojoj obali. Dabome, računajući u takvu zonu najpre Tajvan. To znači, Peking u razvoju kineskih oružanih snaga čini sve, kako bi eventualni pokušaj Amerike da to ignoriše… učinio rizičnim. Simbol igre je epizoda iz novembra 2007, kada je američkom nosaču aviona Kiti Houk, uskraćena dozvola da poseti Hongkong. Čini se da su Rusi, u reakcijama na američku novost, bili rečitiji. Onespokojava ih osećaj da su SAD na određeni način već na problematičnom položaju. Prema moskovskoj Nezavisimoj gazeti, Amerika ima u orbiti oko 420 izviđačkih, komunikacionih ili meteoroloških satelita, dok prva sledeća – Rusija, ima oko 90, Kina 34, a svi ostali ukupno 382. Postoji uz taj broj još 200 “visećih”, koji ne kruže. Opasnost je da onaj ko već ima prednost ne dospe u priliku da raspolaže još i letelicama “ubicama satelita”, čime bi imao mogućnost da “oslepi” interkontinentalno i drugo satelitski navođeno oružje rivala na zemlji. Nagoveštena likvidacija američkog “iračkog špijuna” navodi Ruse na pretpostavku da se upravo isprobava sredstvo koje je možda s tim u vezi. Nezavisimaja se poziva na izvore u ruskom ministarstvu odbrane, da bi rekla kako “nije sve bezazleno”, kako se nastoji prikazati izjavama Amerikanaca. Telemetrijska aparatura na presretačima satelita-cilja ne služi ustanovljavanju činjenice pogotka, već testiranju samog presretača – projektila kojim je pogođen. Nije, kaže se dalje, opasan satelit, koliko je opasno to čime će on biti oboren. Ili, čime će se pokušati obaranje, ukoliko poduhvat ne uspe, s obzirom na to da SAD nisu previdele ili porekle mogućnost neuspeha. Ovako ili onako, ruska priča vraćena je na poznati problem američkog protivraketnog oružja, s položajima na Aljasci, avio-bazi Vanderberg i Poljskoj – ukoliko se rusko-američki spor povodom te namere ne reši sporazumom. E, sada, pitanje je: sporazum ili ne? Dolazak Lavrova u Ženevu s rusko-kineskim papirom nije nova stvar. Inicijativa Moskve i Pekinga traje već od 2002, kada su afirmisani “elementi”, na osnovu kojih je uobličen današnji “nacrt” predloga za dogovor. Međutim, Vašington ne pokazuje veliku volju za sporazum, koji bi po predlagaču bio sveobuhvatan, pozivajući u klub i druge potencijalne potpisnice dogovora. Doduše, sa stanovišta mogućnosti da finansiraju skupu trku, sve redom autsajdere. SAD ne kažu da su protiv, već da sporazum već postoji – od januara 1967. Reč je o “principima” u istraživanju i korišćenju kosmosa, uključujući Mesec i druga nebeska tela, na osnovu kojih su u početku na obe strane gurnuti “pod led” pojedini vojni programi. Moskva smatra da bi postojeću regulativu sada valjalo dopuniti, jer Pentagon tobože koristi “sive zone” sporazuma. NJime se zabranjuje da su izvodi u orbitu oružje za masovno uništavanje, na koje se u tom trenutku prevashodno mislilo – a nigde se ne pominje to o čemu se sada govori. Ako SAD ostanu pri svome, to dabome neće valjati za odnose Vašingtona, Moskve i Pekinga, ali ni za svet, koji bi drhtao pred mogućnim posledicama naoružavanja vasione. Preteći efekti nesporazuma uočeni su već u uznemirenju Rusije povodom nameravanog instaliranja američke PRO u Evropi. Nastojanje Vašingtona da priđe s oružjem bliže Rusiji, duboko je uznemirilo Moskvu. Postoji teza da se time skraćuje potrebno vreme američkog raketnog doleta do takvih ciljeva, pa se navodno umanjuje ruski potencijal zastrašivanja tzv. nuklearnom odmazdom – u čemu je jedna od glavnih poenti apokaliptične matematike nuklearnih supersila. Kada još razmišljaju i o “satelitima-ubicama”, i svemu tome čega su svesni samo posvećeni vojni stručnjaci, Rusima se čini da ravnoteža “klizi u stranu”. Samo je istovetni osećaj, da je baš o tome reč, mogao ohrabriti predsednika Buša da objavi istupanje SAD iz ugovora Vašingtona i Moskve o zabrani razvoja protivraketnog oružja (posle prve inauguracije 2000). To je ukazalo na uverenost Amerike da je, sa stanovišta vojnih činjenica, uspela da stekne premoć. Pitanje je koliko je takav zaključak ispravan i na osnovu čega je stečen. Oslonac je pronađen u pojedinosti da su američke rakete-presretači, posle prvih “promašaja” počele da pogađaju školski lansirane projektile “protivnika”. To je valjda ta ideja da se na rivalsko balističko oružje dejstvuje iz kosmosa i sa Zemlje, u slučaju da se odozgo ne može neutralisati baš svaka raketa. Moskva je saopštila da Rusija ima konja za trku, jer raspolaže oružjem “sposobnim da probije bilo koju protivraketnu odbranu”. Predsednik Rusije je izjavio da njegova zemlja raspolaže bojevom “glavom” koja se “praktično ne može uništiti” sredstvima PRO sa zemlje. Dakle, ni američkim. Tako se došlo do doktrine o tzv. asimetričnom odgovoru, kao ruskom maču, pod čijim udarom puca svaki štit, pa i antiraketni. Ali, nema sumnje da će, u slučaju američkog odbijanja da SAD, Kina i Rusija sednu za sto i dogovore pravila, sve tri sile, a ne samo Amerika, požuriti da ukrcaju oružje u kosmos. Fenomen planetom zaklonjenog Meseca, lako bi mogao ostati u senci pomračenog razuma. Ali možda je to ljudska priroda – poraz humanog, pred instinktom da se vlada.