I odgovornost

Skandal koji su provocirali srpski „kulturtregeri” (obrazovani Srbi se služe stranim izrazima) – nosioci kulture–nažalost je samo jedna u nizu srpskih sramota kojima obiluju aktuelna zbivanja u zemlji. Ali, vratimo se povodu protesta jednog Srbina iz dijaspore. Predstavljanje stranih umetnika, u ovom slučaju kosovskih Albanaca, uopšte nije problem nastavljanja rasprave povodom tog „velikog kulturnog poduhvata”, nego katastrofalna činjenica da ne samo organizatori nasilno sprečene izložbe brane svoje pozicije, nego i jedna vrhovna državna ustanova, Ministarstvo za kulturu. Ne radi se o kvalitetu i slobodi umetničkog stvaralaštva, nego se radi i o stavu autora portreta Jašarija, koji o svom radu kaže da ti „fašisti, varvari ili nacionalisti” (izjava za nemačku televiziju 3sat, Kulturzeit, 12. 2. 2008), dakle Srbi, nisu shvatili „realnost devedesetih godina”, a (suvišno je podsetiti na činjenicu) nijednu reč ne utroši na „nadrealističku realnost” nealbanaca na Kosovu posle okupacije 1999, pa do današnjih dana 2008. Time autor Dren Maljići nedvosmisleno potvrđuje političku poziciju, što je, naravno, njegovo neprikosnoveno pravo. Ali srpska katastrofa leži u držanju organizatora izložbe, od kojih očigledno niko nije (bar zvanično) uzeo u obzir da je Adem Jašari za Srbe terorista, zločinac, ubica koji je pre pogibije od tadašnjih srpskih vlasti bio osuđen na 20 godina robije! (Vidi i strane autore: Malte Olševski, Der Krieg um den Kosovo, Nidda Verlag Bad Vilbel, 1999, str. 14-17./ Matthias Kunzel, Der Weg in den Krieg, Elefanten Presse Berlin 2000. str. 40). I onda se na već pomenutoj nemačkoj televiziji – koja inače svojim emisijama dosad nije udostojila srpsku kulturu – pojavljuje kurator izložbe, Kristijan Lukić, i lupeta kojekakve budalaštine, kako se navodno nikada ne zna kada je pogodan trenutak za neki valjda kreativan čin. Sramota! Kao da živi na Marsu, kao da ne zna da neki narod i neku zemlju ugrožavaju egzistencijalni problemi. A onda je tu i direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju – uostalom jedan petparačko-provincijalni naziv za neku ozbiljnu instituciju – Borka Pavićević. Šta i koga i na koji način „oslobađa zaraze” gospođa Pavićević kada nije u stanju ni da pruži pristojno i razumljivo objašnjenje za svoj postupak, koji je inače lišen instinkta i poštovanja osnovnih pravila međuljudskih opštenja, čime se na tako površan i neodgovoran način odnose neki „nosioci kulture” – valjda neke druge Srbije. Borka Pavićević objašnjava kako je bila u Prekazu i videla tamošnje groblje gde je i Adem Jašari sahranjen, i da je umetnikov način prikaza Jašarija „neverovatan/popartistički pomak od tog realizma”. Demokratska i od takvih postupaka ugrožena javnost Srbije bi morala da pozove na odgovornost društveno-državne institucije kao i ličnosti kojima je povereno vođenje istih, a koje su barem u slučaju diskutovane izložbe pokazale profesionalno neznanje i neodgovorno držanje. Srbija i Srbi mogu, poštujući demokratska prava i slobode građana, da preispitaju i pozovu na odgovornost svoju vrhovnu instituciju za kulturu – Ministarstvo kulture – kao i „periferne” aranžere, direktora za „kulturnu dekontaminaciju”, gospođu B. Pavićević i gospodina kuratora. Živojin Dacić, Tibingen, Nemačka