Kad se podvuče crta

Ako Srbi žele da pobede protivnike, moraju da plate više od njih. Da li u parama ili u krvi, srpski je izbor. Tako nekako pokušao je da mi objasni pre više godina situaciju na Balkanu američki analitičar iz korporacije „Rend” koja okuplja trust mozgova vojnog, obaveštajnog i političkog establišmenta Sjedinjenih Američkih Država. Sada, posle američkog priznanja Kosmeta kao nezavisne države, ispada da nismo dovoljno platili. Kako i zašto? Ko je „zeznuo” stvar? Ili bi dobitak celog Kosmeta i vladanje Albancima na tom prostoru za Beograd bio košmar bez kraja? Ako je to „opravdanje” za učinjeno i neučinjeno pre 17. februara 2008. godine, hajde da nam to neko i javno saopšti! Ovako, mislimo da nas je Zapad „izdao”. Jer, posle 5. oktobra 2000. godine spoljnopolitička orijentacija Srbije bila je isključivo okrenuta Zapadu, odnosno ka SAD. Bilo je skoro normalno da se za nekog ministra, ili čak generala, kaže da je „prozapadna” ličnost i da se to u javnosti ne shvata niti doživljava u pežorativnom kontekstu. Tek za nekolicinu političara tvrdilo se da su „prosrpski”. U Srbiji!? Kosmet je malo ili skoro nikako povezivan sa nacionalnim opstankom Srba i Srbije i time je ovaj problem postepeno i gubio podršku u delu srpske javnosti. Skoro da niko od političara javno nije označio Kosmet kao vitalan nacionalni interes Srbije. Vreme je prolazilo, a službeni Beograd gotovo da ništa nije preduzimao za vraćanje do 1.000 vojnika i policajaca na prostor južne srpske pokrajine, na šta je imao pravo po Vojnotehničkom sporazumu iz Kumanova i po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN. Naravno da je o tom vraćanju u krajnjem slučaju odlučivao Vašington, ali Beograd se uopšte i nije pretrgao da taj ograničeni broj vojnika i policajaca pokuša da vrati barem na sever Kosmeta. Isključiva strateška orijentacija Beograda na Vašington najviše se odrazila u sferi vojnih odnosa. Naime, Vojska Srbije podvrgnuta je proteklih godina pravoj lobotomiji. Pod hitno su penzionisani skoro svi ratni kadrovi, vojska je u ime transformacije i reformi iz godine u godinu smanjivana, kao da nikakav teritorijalni problem Srbija zapravo i nema. Uporedo sa tehničkim razoružavanjem oružanih snaga išao je i proces intelektualnog razoružavanja, tradicija je naprosto ukinuta, jedinice kopnene vojske dobile su nove, potpuno bezlične nazive. O tradiciji i novim oznakama činova odluke su donošene u uskom krugu od dvojice, trojice ljudi, pa su se oznake generalskih činova menjale po nekoliko puta u kratkom vremenu. Neozbiljno! Reforme su vršene s naglaskom na potencijalne „misije” Vojske Srbije u inostranstvu, čak je i reč „zadaci” skoro izbačena iz upotrebe. U vojsci su zavladali termini od „kriznog menadžmenta” do „menadžmenta u reformama”. Osnovna stvar za napredovanje u karijeri i za uspeh postalo je znanje engleskog jezika i rad na kompjuterima. Iz Vojne akademije izlaze potporučnici, svi kompjuterski obrazovani i svi sa znanjem stranih jezika, ali koji u jedinicama kasnije imaju grdnih problema kada, recimo, dođe do zastoja u funkcionisanju automatskog bacača granata. Obični vojnici se onda tome smeju. Dakle, vojska je brojčano smanjena tako da na teritoriji cele Vojvodine danas postoji samo jedna brigada kopnenih snaga, sve one koji su kritikovali smanjivanje i broja vojnika i broja tenkova, faktori iz vojske nazivali su „protagonistima starog načina razmišljanja”. Protagonisti „novog načina vojnog razmišljanja” su diplome, na brzinu, dobili na Sorosovom univerzitetu u Budimpešti. Da, u međuvremenu smo sklopili celi niz vojnih sporazuma sa Amerikancima, izveli smo i neke vežbice sa Nacionalnom gardom Ohaja. Pripadnici Nacionalne garde Ohaja bili su u Srbiji, malo skakali padobranima, malo sa nama jeli zmije i žabe, više se slikali za novine i tako potvrđivali američko-srpsku savezničku idilu. Onda su naši oficiri i podoficiri ušli u Ohajo i tamo na obali nekog jezera u pustinji uvežbavali kao nekakav kontrolni punkt u nekoj imaginarnoj zemlji. Sve zadaci i „misije” adekvatni izazovima za državu Srbiju u vremenima koja su i koja dolaze. Zatim smo poslali naše pitomce i oficire da se školuju skoro isključivo na vojnim akademijama država NATO-a. Vojni vrh je javno zagovarao ulazak zemlje u NATO, a kada je to zbog razvoja situacije oko Kosmeta postalo nacionalno, ipak, nepristojno i politički dosta nekorektno pribeglo se formulaciji da su „NATO standardi i najveći profesionalni domet u armijama u svetu”. I tako, dok država nije mogla da za Srbe na Kosmetu obezbedi formulu „prvo standardi, pa onda status”, Vojska Srbije je standarde NATO-a praktično proglasila – najvišim ciljem. Zatim se vrlo perfidno prešlo na teren potpune profesionalizacije oružanih snaga, što automatski znači i smanjivanje brojnog stanja u uslovima kada se borbena tehnika ne modernizuje i ne obnavlja, čime je i potkopana logika mobilizacije. U Srbiji 1914. i delom 1941. godine opšta mobilizacija poslužila je kao trenutak ekstatičnog moralnog ujedinjenja vojske i građana. Naravno, ratne žrtve tada je bilo mnogo lakše prihvatiti, ne samo zbog visoke stope smrtnosti dece i raznih nekontrolisanih bolesti i epidemija, već i zbog tadašnje kulture koja je još uvek spajala identitet pojedinca sa identitetom nacije u ideju „konačne žrtve”, pri čemu je smrt u borbi i ratu ostajala ovenčana slavom. Afirmacija žrtve danas je u Srbiji potpuno prevaziđena, i u srpskoj postherojskoj kulturi ratnik je postao skoro nenormalna pojava. Vreme je prolazilo, razne afere doprinosile su padu ugleda vojske, javno insistiranje na „izgubljenim ratovima”, izjave čelnih ljudi vojnog sistema „videli smo 1999. godine kako to izgleda”, sve to delovalo je na deo javnosti u Srbiji da na Kosmet gleda kao na virtuelno pitanje u kojem su problemi negde jako daleko. Deo javnosti u Srbiji gleda na Kosmet, i zaista, kao „gledaoci”. Doduše, neko ih je svesno, ili nesvesno i doveo do tog statusa. Javnost je naprosto demobilisana i ko danas smogne hrabrosti da javno kaže da ako je zemlja napadnuta, svi njeni sinovi moraju da je brane, taj rizikuje da ga proglase ratnim huškačem, militaristom, možda i nacionalistom. Događaji u vojsci i oko nje produbili su i jaz između civilne i vojne kulture. Vrednosti koje je nekada vojska nastojala da usadi – čast, odvažnost, žrtva, ljubav prema otadžbini – sve se to razlikovalo i razlikuje od vrednosti nagrađivanih u civilnom životu. Time vojne vrednosti dobijaju manje automatsku saglasnost u društvu, što ima za rezultat politizaciju vojske. A politizacija vojske u Srbiji danas je prisutna i kroz činjenicu da samo jedna stranka, DS, suvereno kontroliše oružane snage zemlje. Od nekadašnje, skoro histerične, povike o hitnosti civilne kontrole vojske, sada na javnoj sceni Srbije nema ni reči. Možda je doba vojne mobilizacije u Srbiji zaista prošlo, možda je u relativno bolesnom društvu kakva je danas Srbija i armiji teško da ostane zdrava, jer, konačno, socijalno i psihičko stanje vojske odgovara stanju države, ali vojska ne postoji sama po sebi ni radi sebe. Tačno je da vojska ne može da reši problem Kosmeta, ali je tačno i da ona mora da bude spremna da obezbedi Vladi Srbije, u svim okolnostima, najveću slobodu akcije u vezi s Kosmetom. Sposobnost za akciju uvek pripada vojnom sektoru, a sposobnost za upozorenje isključivo je u nadležnosti politike. Etape između toga mogu da budu vrlo različite: pretnja upotrebom sile, stvarna upotreba sile, demonstracija moći da bi se signalizirala takva namera, mere za jačanje poverenja među potencijalnim saveznicima, srdačni odnosi i aktivna vojna saradnja sa potencijalnim saveznicima, transfer oružja... Viši oficiri i funkcioneri u Ministarstvu odbrane Srbije morali bi da znaju onoliko o međunarodnim odnosima i spoljnoj politici koliko bi visoki funkcioneri u spoljnoj politici Srbije trebalo da znaju o tome kako da iskoriste vojnu sposobnost zemlje. Znaju li oni to? Ma, šalim se! To je potpuno zanemaren aspekt u obuci viših oficira Vojske Srbije, ali i visokih funkcionera diplomatije države Srbije. Jer, karakteristika moći, sadržaj i oblik donošenja odluka vezanih za vojnu sferu, sve to treba da odgovara ciljevima i zadacima spoljnopolitičke aktivnosti države i njenim prioritetima. Inače, može se steći utisak, pun teških komplikacija, o nekakvoj samostalnosti političke funkcije vojne moći, što je danas potpuno nedopustivo. Upravo po tom pitanju videćemo vrlo brzo da li Vojska Srbije vodi samostalnu spoljnu politiku, ili ne vodi. Ako je država Srbija vratila ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, hoće li vojska vratiti iz SAD pitomce i oficire koji su tamo na školovanju? Hoće li se to učiniti u slučaju svih zemalja koje priznaju Kosmet kao nezavisnu državu? Šta da uradi, recimo, srpski pitomac na školovanju u nekoj akademiji u SAD kada profesor geografije počne da tumači novu državu na Balkanu? Da izađe pred ostale pitomce i kaže da mi to ne priznajemo i pored toga što to priznaje država u kojoj se on trenutno školuje? Šta mislite, šta će ostali pitomci iz drugih država, pa i SAD, da misle o Srbiji i njenoj vojsci? Jer, u drugim armijama oficirska čast još nije ukinuta! Hoće li ugovori o međuarmijskoj saradnji sa SAD sada biti suspendovani do daljeg? Može li to Vlada Srbije da obezbedi s obzirom na odnos snaga u vladi? Nekadašnja Titova Jugoslavija vratila je momentalno iz Sovjetskog Saveza nekoliko hiljada naših pitomaca raznih škola, akademija i učilišta posle pisma koje je Staljin uputio Titu. Tada je bilo dovoljno samo pismo, sada ćemo da vidimo šta se radi kada vam uzmu teritoriju. I da ne zaboravimo, tada te 1948. godine Jugoslavija je bila potpuno sama. Nije imala saveznike ni na Zapadu ni na Istoku. Nesvrstani još nisu postojali. Dakle, u ovim okolnostima nepostojanje jasne granice između sposobnosti za akciju i sposobnosti za upozorenje, krije u sebi veliku nezgodu. Naime, u tim okolnostima pitanje je da li Vlada Srbije može da „dozira” dejstva koristeći se realnim ili akcijama, i virtuelnim, odnosno pretnjom? Šta ćemo uraditi ako trupe Kfora potpuno blokiraju administrativnu granicu za ulazak na Kosmet bilo kojeg funkcionera Vlade Srbije? Hoće li ministri pokušati da uđu koristeći šumske staze i bogaze? Šta će vlada uraditi ako Unmik i Kfor na zahtev Prištine, ili bez tog zahteva, ukinu kancelariju Vlade Srbije u Kosovskoj Mitrovici? Pa posle sve ostale simbole prisutnosti države Srbije na Kosmetu? Ima li vlada odgovor na sve te moguće izazove? Ima li vojska spreman plan za moguće izazove, ako vlada vojsci nešto naredi? Ili vlada vojsci, zapravo, ništa i ne može da naredi? Kao i u doba naših očeva, novac je podloga skoro svake akcije i sigurno svakog rata. Međutim, kao što bogatstvo neke države ne obezbeđuje automatski i savršenstvo njenog odbrambenog sistema, ni stalno pozivanje i dokazivanje na nedostatak para ne može da bude opravdanje za slabu armiju i stratešku nepripremljenost zemlje za krizne situacije. Finansijski alibi u nekim situacijama omogućava da se krivica za vlastite greške prebaci na druge, ali danas posle svega što se dogodilo na Kosmetu, takvog opravdanja nema. Ni za jednog političara u Srbiji, ni za jednog generala u Srbiji! Ko je to javno tražio više para za vojsku, a ko nije dao pare? Ko je zbog toga dao ostavku? Sve dok to ne vidimo, borba za Kosmet biće, nažalost, virtuelna. I neko bi morao da plati ceh za ovo nacionalno poniženje! Jer, bilo je vremena da se mobilišu sva potrebna finansijska sredstva da se stvori armija od 250.000 vojnika sa modernim naoružanjem. Prodavale su se kompanije, preduzeća, celi privredni sistemi, pare su mogle da se obezbede. Konačno, mogli su da se uzmu i krediti za tako nešto od Rusije. Javnost je trebalo da na vreme bude psihološki mobilisana za slučaj otimačine državne teritorije. Drugoj strani trebalo je na vreme saopštiti da je Srbija spremna i da vojno brani Kosmet! S jakom armijom, ozbiljnom državom i stanovništvom spremnim na sve, Beograd je imao šanse da mnogo povoljnije reši pitanje Kosmeta. Možda će neko reći da stanovništvo, posle svega, nije više spremno na sve? Naravno, to je moguće, ali u ozbiljnim državama ta se vrsta spremnosti godinama neguje, trenira, stimuliše raznim merama, i na kraju država odlučuje! Pod uslovom da se na stvar zaista iskreno gleda kao na pitanje nacionalnog opstanka. Beograd je stalno davao izjave „da će Srbija braniti Kosmet isključivo mirnim i diplomatskim sredstvima i bez nasilja”. Čudno, niko od Beograda takve izjave na Zapadu nije ni tražio. Mnogi od Beograda takve izjave nisu ni očekivali. Još čudnije, za takve izjave i takve konkretne poteze nismo ni nagrađeni. Prvo pravilo dobre diplomatije jeste da se protivniku nikada ne govori šta ćeš da uradiš, a još manje šta nećeš da uradiš! Svet iz 2008. godine nije svet iz 1999. godine. Miloševića nema i Srbija je demokratska zemlja. SAD i NATO do guše su upleteni u ratove u Avganistanu i Iraku, vojnici im nedostaju dnevno. U Moskvi je Vladimir Putin, a ne Boris Jeljcin. Srbiju 2008. godine niko ne bi opet bombardovao zbog Kosmeta. Jer, svet se promenio i ništa više nije isto kao 1999. godine. Ovo je totalni krah srpske diplomatije i srpske strategije. Vreme je da se konačno podvuče crta.