Arhiva

Zašto sam otišla u Prištinu

Nikola Vrzić | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako ćemo da gradimo demokratsko i tolerantno društvo, za Srbiju je možda i dobro što u njoj ima i onih koji su javno podržali (samo)proglašenje nezavisnosti Kosova. S druge strane, prisustvo Nataše Kandić, izvršne direktorke beogradskog Fonda za humanitarno pravo, na svečanoj sednici kosovske skupštine na kojoj je usvojena Deklaracija o nezavisnosti izazvala je – blago rečeno – očekivano veliko nezadovoljstvo u najvećem delu srpske javnosti. Weno objašnjenje je: - Nisam dobila nikakav zvanični poziv, nego su me brojni prijatelji zvali. Poznajem veliki broj ljudi, veliki broj žrtava. Znam šta se dogodilo na svim tim mestima masovnih zločina, znam šta se događalo pre juna 1999, posle juna 1999, tako da mi se činilo vrlo prirodno i potpuno normalno da u tom trenutku budem na Kosovu. Što se tiče nezavisnosti Kosova, delim ono mišljenje koje dele, čini mi se, normalni ljudi, da je Kosovo postalo nezavisno od Srbije u julu 1999. godine. Ovo formalno priznanje za mene je to bila jedna svečanost. Čini mi se da je moje prisustvo tamo zapravo bilo u skladu sa onim što ja mislim. Vaš odlazak u Prištinu izazvao je burnu reakciju u Srbiji. - Ja bih rekla da vlada jedno užasno ludilo. Ako su nama glavni izvor informacija Marko Jakšić, Milan Ivanović, ako su ekstremisti najveći izvor informacija i ako mi ovde puštamo i danonoćno slušamo ekstremiste koji su u stanju da zapale ne samo Srbiju, koji imaju neviđeno iskustvo i u bacanju bombi, u ubijanju ljudi, u svemu... Ali ni Hašim Tači nije Majka Tereza... - Pa dobro, neka svako iznese dokumente. Ako neko ima protiv Hašima Tačija podatke, važno je da ih iznese, a ne samo da ostanemo na nivou priče. Kao kada je u pitanju, na primer, Ramuš Haradinaj. Naši političari će iz dana u dan da pričaju kojekakve političke floskule, a kad treba da iznesu dokaze, oni ih ne iznose nego su se pojavila dva istraživača Fonda za humanitarno pravo. Neki svedoci su ubijeni. - Da sad ne ulazimo u to da li su pobijeni ili ne, nego da se držimo onoga zašto je to suđenje takvo kakvo je. Zašto? Zato što Srbija nije dala nijedan odgovarajući dokaz. Da li vaš odlazak tamo može da se tumači kao podrška nezavisnosti Kosova? - Pravo da kažem, da. Ja sam mislila tad, u junu 1999. godine, posle svega što sam videla tokom ta tri meseca, da tu nema više nikakve zajednice. Jer, kad neko počini takav zločin kao što su srpske formacije počinile, onda držati nekoga u strahu da će se ponovo dogoditi neki zločin, to ne može da traje. Prema tome, da li ja priznajem nezavisnost Kosova? Naravno, od juna, od tih zločina. I ovo što je Kosovo danas posebna država, to je rezultat Miloševićeve politike, to je rezultat te jedne zločinačke politike. Mislite da je za to odgovorna isključivo vlast u Beogradu? - Apsolutno. Ako je reč o ratnim zločinima i kršenju ljudskih prava, ne mislim ja da nema odgovornosti i Albanaca. Naravno, posle juna 1999. godine tamo se dogodila jedna teška odmazda. Cenu su platili Srbi koji su ostali. Bilo je zločina protiv Srba i pre juna 1999. godine. Da vas podsetim samo na Radonjićko jezero. - Radonjićko jezero, to su i Srbi i Albanci i Romi i razni. Ali morate da uzmete činjenice. Te činjenice govore nešto na osnovu čega mi ne možemo reći: zločine su pravili Albanci. Albanci, naravno, rade nešto zbog čega oni moraju sami sa svojom prošlošću da se suoče, naročito posle juna 1999. godine. Ovo što govorite deluje mi kao da jedan zločin pravdate drugim. - To nije tačno. Kada je u julu 1999. godine počela ta organizovana osveta prema Srbima i prema Romima i prema takozvanim lojalnim Albancima, mi smo tada smatrali da je strašno važno to dokumentovati i objaviti. I objavili smo to. Nijedan drugi dokument o tome šta se sa Srbima događalo, sa Romima, ne postoji, osim knjige koju smo mi napravili 2000. godine. Vaša argumentacija zašto je Kosovo moralo nužno da postane nezavisno jesu zločini koji su vršeni, ali Albanci su tražili nezavisnost mnogo pre toga. - Albanci su od 1991. godine bili izbačeni iz svih institucija, tamo je policija vladala, tamo je vladala jedna represija i na taj način je držano Kosovo. Do ranih devedesetih godina postojala je šansa za jedan normalan život. Albanci su nekad voleli tu Jugoslaviju. Mislite da je isključivo srpska zasluga što nije stvoren taj normalni život? - Znate, ako nekoga držite kao roblje, to roblje se u jednom trenutku pobuni i neće više da trpi. Mislim da se to dogodilo sa Albancima. A Srbi, da li se oni plaše? Sedamnaesti mart 2004. nije bio baš davno. - Nije bio, naravno. I to daje Srbima razlog za i te kakav strah. - Sada se nova kosovska vlast trudi da popravi situaciju, a biće i pod jakom međunarodnom, evropskom kontrolom. Isti ljudi upravljali su Kosovom i 2004. godine. - Oni i te kako znaju da nezavisnost Kosova zavisi od poštovanja prava manjina. Pitanje je kako će Srbija to da pomogne. Govorite o zločinima počinjenim u vreme Slobodana Miloševića. Ne mislite li da se Milošević malo previše koristi kao argument i opravdanje za sve što se sada dešava? - Ja se slažem sa vama, zato što je s Miloševićem tu i čitav jedan sistem. Nije samo on. To su brojni oni koji su danas još uvek u institucijama. Ipak, za sve to vreme i pre toga, Srbi su se masovno pod ovakvim ili onakvim pritiskom Albanaca iseljavali sa Kosova. - Uzmite knjige koje su radili demografi, pa ćete onda videti šta ti podaci kažu, gde su se iseljavali Srbi i kako je dolazilo do tih iseljavanja, pa ćete onda videti da je većina Srba koja se iseljavala u to vreme, dobijala fantastične kredite, da su ovde gradili kuće, da su onda prodavali stanove na Kosovu, prodavali svoju imovinu, da su ovde sticali jednu novu imovinu. Ispada iz ovoga što ste vi rekli da su maltene Srbi sami sebe očistili. U svakom slučaju, uz severno Kosovo i Štrpce, preostali Srbi na Kosovu praktično žive kao u getu. Govorim o desetinama hiljada i više od sto hiljada ljudi koji su pobegli sa Kosova. Kako tumačite to što se oni ne vraćaju na Kosovo? - Pa, jedan broj se vraća. To je mali broj. - Po mojoj proceni, sigurno od tih 120.000, ako je to 120.000 Srba na Kosovu, 120.000 uključujući onu regularnu policiju koja je bila na Kosovu, znači ne uključujemo policiju, vojsku koja je otišla da ratuje tamo... Čini mi se da izbegavate odgovor na pitanje koje sam vam postavio? - Ako hoćemo da kažemo zašto se ne vraćaju, pa ne vraćaju se, naravno, zato što nisu uslovi za povratak. Nema masovnog. Zašto se Srbi nisu vratili u Hrvatsku, recite mi. Kažite vi meni. - Pa nisu se vratili zato što nema tog iskustva u istoriji – kada dođu ratovi – da ima masovnog povratka. To nema. Znači, ne vraćaju se zato što je nesigurno. Zašto je nesigurno? - Nesigurno je zato što su Srbi navikli da na Kosovu žive uz srpsku policiju i vojsku. Navikli su da Kosovom vlada srpska policija i vojska. To je jedan od razloga. A drugi razlog je zato što se promenila sada međunarodna zajednica i ono što je izvesno, Albanci formiraju tu vlast. Ma koliko bilo govora o tome da je Kosovo multietničko, ali na Kosovu preko 90 posto stanovništva su Albanci. Prema tome, nema više srpske dominacije, nema više srpske policije, nego postoji kosovska policija. I naravno da je ta kosovska policija u najvećoj proporciji albanska. Verujem da onaj broj Srba koji bude ostao, da će oni vremenom videti valjda i neke dobre stvari na Kosovu. U ovom trenutku za mene je strašno važno da neko ohrabri Srbe da ostanu tamo... Noćas je prebijena starica od 86 godina (Jelica Arsić iz sela Gornji Livoč kod Gnjilana). - Ne znam koji su vaši izvori. Bilo je na svim vestima. - Pa na vestima sam ja čula i drugu informaciju, da su neki lopovi ušli u njenu kuću i da su je odgurnuli, ali niti da je pretučena, niti nešto drugo, niti da je to etnički motivisan incident. Prethodno veče kamenovane su i srpske kuće pored Kline. - A niste čuli za spaljivanje carinskih punktova? Hajdemo dalje. U startu, čini mi se, postoji raskorak između reči i dela. Deklaracija govori o multietničkom karakteru Kosova, a srpskim poslanicima nije dozvoljeno da se obrate skupštini a i deklaracija je usvojena bez njih. Kakvu to poruku šalje Srbima? - Procedura je takva da nema pojedinačnog obraćanja. Znači, govori predsednik skupštine, premijer i predsednik Kosova. I niko više apsolutno. U Srbiji je uvreženo shvatanje da su i oni sami žrtve koje niko ne priznaje. Hrvatska je dobila državu praktično bez Srba, Albanci su dobili državu na Kosovu, Crna Gora se odvojila, Republici Srpskoj se ne dozvoljava po analogiji sa Kosovom... - Ne znam. Imam uvek problem da razumem šta je to narod. Hoću da mislim da mi živimo u nekom... da imamo društvo, da smo izgradili ovde neko političko društvo. Hoću da se ugledam na neka evropska društva, a ne da govorimo o nekim pretpolitičkim organizacijama nekih društava. A zašto poistovećujete brigu za narod, teritoriju, bilo kako da nazovemo, društvo, automatski kao da je to nešto što je nazadno? - Pa da vam kažem, navedite mi jedan primer o tome da je neko kome je teritorija uvek bila preča od ljudi, da je imao neki civilizacijski progres, da je imao neki demokratski progres. Pa eto, Britanci su ratovali sa Argentinom zbog Foklandskih ostrva koja su na drugom kraju sveta. Ili, Slovenija i Hrvatska se i dalje spore zbog onih nekoliko stotina metara u Piranskom zalivu. Očigledno, nije baš da je svakome apsolutno svejedno. - Ja mislim da posezati za teritorijom na kojoj žive drugi ljudi, da je to uvek toliko opasno da se vraća na jedan loš način. U našem slučaju, niko nije došao na teritoriju Srbije da uzima. Svuda je Srbija išla. Odavde su policija i vojska išle u Bosnu, išli su u Hrvatsku, na kraju su išli na Kosovo, ali ovde niko nije došao.