Trijumf terora

U ovim burnim danima često su me pitali da li će napeta politička situacija uticati na ekonomska kretanja: cene, kurs, berzanske indekse, priliv kredita i investicija iz inostranstva? Kako će se to odraziti na zaposlenost, proizvodnju i potrošnju kod nas? Nema privrede u svetu koja bi mogla ostati zaštićena od ovako krupnih šokova. Mnogi se građani boje osvete svetskih lidera zbog naše eventualne “tvrdoglavosti”. Osim toga, svi intuitivno osećaju da je ranjivost naše ekonomije na spoljne potrese veća od one koju standardi struke (i dobre ekonomske politike) dozvoljavaju. Strah i opreznost uzimaju maha. Svaki put kad razgovarate sa evroatlantskim prijateljima, imate utisak da im je iza leđa lansirna rampa sa već pripremljenim “tomahavkom” uperenim u vas, a ruka nonšalantno leži na slavini koja može da zatvori dotok (uvek spasonosnih) deviznih priliva, što pomalo ubija živahnost u diskusiji. Pokušavao sam da dam slikovito objašnjenje na postavljeno pitanje (uzvratna pitanja su ponekad najbolji odgovori): “Da li će vas boleti ako vas siledžija udari nekoliko puta pesnicom u glavu?” Niko nije ostao ravnodušan, ali je malo njih objasnilo kako će da reaguju. Najverovatnije tako što bi viknuli: “Jao!” nekoliko puta, ali bilo je i onih koji bi povikali “U pomoć!”. Sa silom se nije igrati, a ponos treba prepustiti školskim čitankama. Pa se onda čudimo što deca, rastrzana između onoga što vide i onoga o čemu uče, smišljaju razne bezobraštine (neki čak postaju skloni huliganstvu). Naša privreda je lako ranjiva, a ta ranjivost je glavni predmet ozbiljnih analiza. Izveštaj MMF-a (februar 2008) ukazuje na mnoge “otvorene rane”: brzi rast deficita spoljne razmene, rast spoljne zaduženosti i visok stepen “evrizacije” privatnih kredita (što bi se moglo pretvoriti u pravu dužničku eksploziju u slučaju uspostavljanja realnijeg kursa dinara). Visok deficit u spoljnoj razmeni, precenjen (a tržišni!) kurs dinara, kao i otvoreni i prikriveni deficiti u javnoj potrošnji, mogu se održavati (u stvari prikrivati) jedino u uslovima visokih, ali nažalost neobnovljivih, deviznih priliva iz inostranstva. Sve dok iz evroatlantske (ili neke druge) slavine teku evri i dolari za kupovinu domaćih firmi (ovaj vid investiranja suštinski se razlikuje od investicija u nove kapacitete, mada naši eksperti vole da zamagle ovu razliku), sve dok pritiču devizni prilivi u obliku kredita, održavaće se iluzija ekonomskog prosperiteta i bengalske vatre šoping molova. Ali mnogi su zabrinuti zbog toga što privreda i stanovništvo “jedu svoju budućnost”, odlažući trenutak istine, kada se budu morali suočiti sa realnim deviznim kursom i otplatom dugova, uz činjenicu da u Srbiji, adaptiranoj na visoku potrošnju, neće ostati skoro ništa da se proda strancima. Taj trenutak će jednom doći. Da li je bolje da to bude ranije, ili kasnije? Pitanje kojim se često zastrašuje javnost glasi: šta ako se “inatimo”, ako ne slušamo one iz čijih izvora pritiču sredstva? Šta ako zavrnu slavine? Potrebno je, međutim, postaviti obrnuto pitanje: Zašto je srpska privreda dospela u ovako slabu poziciju? Zašto je deficit toliko visok, zašto zaduženost tako brzo raste. Zašto se u predizbornim govorima obećavaju novi krediti i investicije od inostranih prijatelja? Poznato je da se privredni prosperitet gradi na suficitima, a ne na deficitima u razmeni sa inostranstvom, na jačanju, a ne na slabljenju konkurentske snage. Koliko još može da potraje ova sadašnja iluzija? Slaba ekonomija, opterećena deficitima, ima kao posledicu poniznu politiku koja će se možda miriti sa svakom vrstom nasilja, pa na kraju odustati i od suvereniteta i integriteta države. Žalosno je što niko ne zna kako svetski lideri (globalni gospodari) vide Srbiju na završetku tranzicije. Da li kao zemlju u kojoj caruju nezaposlenost, korupcija, droga, prostitucija, kocka i nasilje (može se zapaziti “konstrukcija” i ovakvih zemalja na svetskoj sceni), ili kao zemlju u kojoj vladaju čvrst pravni poredak i ekonomska sloboda, bez obzira na to što se, na svetskoj pozornici, pravni poredak (i sloboda) sve više potiskuju u drugi plan. Po mišljenju nekih analitičara u svetu, Kosovo je još jedna kriminalizovana država, ali ono što može da nas brine mnogo više je pitanje: da li je i Srbija na putu da postane takva? Svedoci smo trijumfalnog pohoda nasilja i terora. Posle 17. februara, za nas ništa više nije isto kao pre. Nasilje trijumfuje, terorizam je nagrađen. Čak i naivnima je jasno da su načela na koja se oslanja međunarodno pravo “fleksibilna” i podložna proizvoljnim tumačenjima onih koji u ruci drže topuzinu moći. Za Srbiju nije najvažnije pitanje šta nam znači Kosovo, nego da li smo spremni da se bespogovorno mirimo sa pravom jačeg? Ako jesmo, onda lako možemo progutati licemernu priču o “dva nezavisna koloseka”: jednom, koji nas vodi u Evropu, i drugom, koji cinično bagateliše naša prava i otima Kosovo i Metohiju. Reč je, u stvari, o samo jednoj jedinoj pruzi (njen naziv je: pravni i ekonomski red) na kojoj se mogu lako sudariti dva voza, ako idu u suprotnim smerovima. Kada se zaborave pravni poredak i opšteprihvaćena načela odnosa među zemljama i narodima, ne može se znati gde je kraj samoponižavanju. Odgovor na pitanje: “Na šta ćemo onda još morati pristati?” je kratak: “Na sve!” A da li možete da zamislite zemlju koja, na takvim načelima, gradi ekonomski prosperitet? Treba otkloniti rasprostranjenu zabludu: ekonomski napredak, objektivno (i nezavisno od volje ljudi) nije razmenljiv za samopoštovanje i dostojanstvo građanina – pojedinca i države. Možda bi neki, svakako malobrojni, pristali i na takvu razmenu, ali čak i kada bi svi na to pristali, ona ne bi bila moguća, pošto su sloboda, samopoštovanje i integritet uslov bez kojeg nema dobrog ekonomskog sistema. Ekonomisti se teško odlučuju da građanima obznane da bliska budućnost ne može biti blistava u pogledu potrošnje (javne i individualne), ukoliko zaista žele da dalja budućnost bude bar podnošljiva. Nije ovde reč o sadašnjim odricanjima, radi daleko boljeg života u budućnosti (ta priča više nikoga ne može da ponese). Reč je o elementarnim ekonomskim zakonima, koji nalažu da se postojeći deficiti zatvore. Politička elita ne voli da o tome govori. Prvo, zato što time smanjuje broj svojih glasača, uvek spremnih da radije prihvate lažna obećanja. Drugo, zato što bi saopštavanje ekonomske istine od političke elite zahtevalo da i sama demonstrira štedljivost (i skromnost), što oštro protivreči ideji o skupu ministara kao “klubu instant milionera”, koji se brzo bogate zahvaljujući “opštem prosperitetu” u zemlji.