Mladosrpska srdžba

Tog 17. februara samo retki izuzeci od kojih se to i očekivalo nisu osetili nacionalnu poniženost i kosmičku nepravdu. Ona se spustila nad nebom Srbije, kao i tuga za stotinu dvadeset hiljada Srba na Kosovu. Onda se na televizijskim ekranima pojavio kordon policije naspram momaka koji su nasrtali na “Mekdonalds” i sve druge “prozapadne” izloge. Oni su im bili na putu između dva glavna odredišta – američke i slovenačke ambasade. Nema te emocije koja opravdava nasilje. Niti na svetu ima te države čije je stanovništvo do te mere “civilizovano” da na secesionizam reaguje u tišini doma svog. Nakon svega, kako bi uopšte mogla da izgleda dostojanstvena reakcija na otimanje dela teritorije? Teško je reći da su dvadesetogodišnjaci koji su u nedelju po podne kamenovali prozore i policajce osvetlali obraz Srbije, ali je sasvim sigurno da je tišina u kojoj je Srbija bila tog prvog dana bila zastrašujuća za svakog ko nije podlegao nametnutoj iluziji da su jedino sramotna nacionalna obeležja Srbije. I da je usred evropskog “bogatstva raznolikosti” jedino nedozvoljen srpski nacionalni identitet. Mlade generacije, srednjoškolci i studenti, danima su već na ulicama svojih gradova uzvikujući parole poput “Kosovo je Srbija”. Iznenadni entuzijazam mladih, građani Srbije, slični gostima u loži kosovskog parlamenta prilikom proglašenja nezavisnosti, pokušali su da objasne pukim “bežanjem sa časova”. Premda bežanja sa časova nije bilo prilikom nedavnog protesta jedne druge grupe studenata čiji je slogan bio “Beograd – Brisel – Bolonja”. Tim pre što je neorganizovano, okupljanje mladih povodom kosovske krize utešno je sa stanovišta neprihvatljive pomirljivosti srpske političke elite. Dnevno politikantstvo naprasno je izbilo u prvi plan čak i u najtragičnijem trenutku u skorijoj istoriji Srbije. Elita je uspela da zakaže miting građana tek četiri dana posle proglašenja nezavisnosti, ali je ispalo važnije ko će se obratiti milionima građana koji su pozvani na taj miting. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je prilikom spontanih okupljanja više desetina hiljada građana u prva tri dana protestovanja “došlo do oštećenja većeg broja objekata, među kojima su zgrade diplomatsko-konzularnih predstavništava SAD, Kanade, Slovenije, Turske i Irana, deset 'Mekdonalds' restorana, 52 trgovinska objekta i četiri zgrade u kojima se nalaze prostorije političkih stranaka. Takođe je oštećeno i više vozila, kao i ulična rasveta i signalizacija... Prilikom obezbeđivanja zaštite pomenutih objekata povređeni su 51 policijski službenik i 34 građana”. U izveštaju policije se ne navodi, jer se simultano dešavalo, razbijanje predstavništava banaka iz onih zemalja koje su priznavale nezavisnost Kosova. Organizacija “Mlada Bosna” preuzela je odgovornost za postavljanje bombi ispred “Merkatora” i sedišta Evropske misije u Kosovskoj Mitrovici, a odmah potom se oglasila i “Familija srpskih navijača” čiji predstavnici od nedelje štrajkuju ispred američke ambasade u Beogradu. Jedan od vođa “navijača”, međutim, odbija da kaže da li je i kamenovanje u nedelju bilo organizovano ili spontano. “Ja sam Srbin svetosavski i pozivam na mirne demonstracije. Vidim šta vi hoćete, ali nemojte da provocirate. Zdravo!”, rekao je Major Skadar. Pretpostavimo, neorganizovano razbijanje Beograda (mada su se pripadnici te neformalne grupe telefonski dogovarali o “metama”) pretvorilo se, spolja gledano, u svoju suprotnost – mirne proteste u Kragujevcu, Nišu, Kraljevu, Čačku, Užicu, Banjaluci, čak i Podgorici. Da li je, međutim, jedan organizovan protest, koji se dao očekivati umesto standardnog obraćanja premijera javnosti, mogao da usmeri taj gnev u konstruktivan i “diplomatski” protest? Doktor Miša Đurković sa Instituta za evropske studije kaže da je veoma diskutabilno da li bi uopšte omladina išla za političkom elitom: “Policija je obezbeđivala i državne institucije, što nam pokazuje koliko poštovanje one imaju kod mladih. S druge strane, te slike su deo komplikovane priče koja se lomi preko svega što su nam obećavali poslednjih godina, a onda se preko noći desilo sasvim suprotno. Međunarodna zajednica godinama dovodi u nezgodnu situaciju Srbiju u ime nekih pravila i principa, a onda odjedanput napušta te principe. Od međunarodne i domaće elite mladi traže odgovor na pitanje zašto se to dogodilo. I ovako će se ponašati dok god ne dobiju te odgovore. Stoga verujem da radikalizacija kod mladih tek predstoji. Potreba mladog čoveka je da traga za odgovorima, da izlazi na ulice i menja svet, uvek prvi reaguje i nosi pobunjenički mentalitet. Ne divljak, nego mlad čovek u Srbiji, savremen je i civilizovan i odrastao na zapadnim medijima. Wegovo logično pitanje je: čega sve treba da se odrekne? Radikalizacija mladih tek predstoji.” To je u nedavnom intervjuu hrvatskom “Globusu” potvrdila i sociolog Latinka Perović kazavši da u Srpsku radikalnu stranku “sve više ulaze mladi i obrazovani ljudi”. Ti mladi ljudi, kao i oni koji su nosili nacionalna obeležja poslednjih dana, jedva da se sećaju devedesetih. Wihova potreba da se odrede prema sebi i svetu koji ih okružuje pod neprekidnim je pritiskom snažnih političkih podela srpskog društva. Fundamentalno prisutna u svim porama društva, politika nameće podele prema svim drugim linijama, dok mladim generacijama ne nudi rešenje u njihovoj potrazi za identitetom, a kamoli razlog za uzvišena osećanja poput časti i ponosa. Generacije koje će tek predvoditi Srbiju, a jedva da su punoletne, živele su u tri do četiri države i preživele isto toliko ratova. Oni su deca masovne kulture i komunikacija u paradoksalnoj realnosti u kojoj je šengenska viza najveće životno dostignuće. Đurković smatra da nasrtljiva britanska i američka politika u tom smislu proizvodi dvostruk efekat. “Politička elita je legla i šalje poruku da se ne buni i da, bez obzira na sve, ostatak Srbije mora da nastavi da ide dalje, dok mladi šalju poruku da je antizapadno raspoloženje dominatno među omladinom.” Istraživanja etničke distance su pokazala da se mišljenje omladine ne razlikuje po stepenu koji prema Albancima sa Kosova oseća dve trećine stanovništva Srbije. Daleko ispred drugih naroda, Srbima su Albanci u gotovo sto odsto slučajeva narod sa kojim ne bi ulazili u najbliskije rodbinske veze, a što je oličenje etničke tolerancije. Mladi se ne razlikuju ni po “kulturi protesta”. Iako lično nisu šetali sa pištaljkama u ustima, tek pamte da njihovi roditelji jesu. Stoga bi se moglo reći da, osim povoda, nema razlike u onome što danas čine srednjoškolci u srpskim gradovima. Čak i u onim od kojih se to nije očekivalo. Osećanje solidarnosti sa sopstvenim narodom i banjalučki studenti su iskazali pre nego dugogodišnju potrebu za pripajanjem Republike Srpske Srbiji. Dragan Popadić, socijalni psiholog, kaže da su i protesti 2000. godine bili deo logike po kojoj je u principu dozvoljeno činiti bilo šta: “Uzroci agresije mogu biti frustracija i nezadovoljstvo, ali i tradicionalna nespremnost našeg društva da energičnije reaguje na nasilje, jer se već dosta dugo takvo ponašanje pravda političkim ciljevima koji iza njega stoje. A onda je policija u problemu, jer se nasilnik koristi izgovorom državnog jedinstva i ako ga spreči u delu, ispašće da policajac nije za državno jedinstvo. Lakše je onda dozvoliti i materijalnu štetu, pa makar i krađe i kriminal. Vrlo je verovatno da oni nisu organizovani, ali čak i da jesu ili da su samo usmeravani, ne bi smeli da budu problem za policiju da ih kontroliše. Osećanje nepravde i frustracije koje su preživeli čini se da bi moglo biti opravdanje, jer takva stanja prirodno vode agresiji. U ovom slučaju ne radi se o tome. Jer to nezadovoljstvo prirodno vodi protestu i upornosti, a agresiji samo kada je instrumentalizovano. Takvi mladići imaju u svom ponašanju problem agresije. Pitanje identiteta je u ovom slučaju irelevantno, a na snazi je nedostatak brige o zajednici, a ne povišeno osećanje nacionalnog identiteta. Zapravo, oni koji ih pravdaju to čine zbog povišenog osećanja nacionalnog identiteta”, objašnjava Popadić. Nasilje je, međutim, imanentno protestima i Srbija nije nikakav izuzetak u tome. Nekadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je pre postavljanja na tu neodoljivu funkciju i sam bio nasilan u demonstracijama koje je u rodnoj Španiji predvodio protiv ulaska ove zemlje u Severnoatlantski savez. Prvi specijalni izaslanik UN Bernar Kušner nazvao je masovna ubistva Srba na Kosovu “razumljivim revanšizmom”, a Nataša Kandić, koja samoproklamovanje nezavisnosti opravdava nasiljem Srba, pogrom 17. marta podvela je u svojoj beležnici zločina pod “rezultat obe strane”. Demonstracije kao građanski vid otpora ili građanski metod pritiska samo u ovom trenutku šire se svetom i zbog mnogo manjih povoda od narušavanja teritorijalnog inegriteta. Pre dve godine se vasceli islamski svet podigao protiv jedne karikature Muhameda. Prošle nedelje pet najtiražnijih danskih listova je ponovo objavilo karikaturu, a za samo jednu noć protesta podmetnuto je čak 169 požara. Proteste koje predvode mladi emigranti dodatno je, kako se navodi, rasplamsala “policijska brutalnost” iako je za sedam dana uhapšeno tek jedanaest demonstranata. Nešto ranije se u Francuskoj ponavljaju protesti započeti još septembra 2005. godine, dok se protiv demonstranata kao ministar policije tada borio današnji predsednik Francuske Nikola Sarkozi. Isti povod, policijska ubistva dvojice mladića muslimanske manjine i afričkog porekla, izazvala su u vrlo kratkom roku potpuno uništavanje predgrađa naseljenih građanima Francuske poreklom iz kolonizovanih zemalja, predgrađa koja su iz perspektive “čistokrvnih” Francuza izgledala kao afrička. Oni koje je Sarkozi nazvao “smećem koje treba isprati jakim sredstvom za čišćenje” za samo tri dana protesta su ranili 120 policajaca, dok podatak o ubijenim afro-Francuzima nije objavljen. Ti primeri su dovoljni da opišu karakter protesta i veliku verovatnoću štete u eksploziji gneva ma koliko policija bila ekspeditivna. Pa čak i kontraefekat sa aspekta reda, kakav je imao ne tako davno i u Srbiji, kada se policija služi batinom. Dovoljni su i da posluže kao odgovor britanskom ambasadoru u Savetu bezbednosti DŽonu Soeresu kome su se kamenice u Beogradu učinile mnogo većom brigom od bilo kog od nekoliko kosovskih činova protiv međunarodnog prava. Ali, ti evropski primeri autodestruktivnosti ne moraju i ne bi trebalo da posluže Srbiji za kanalisanje srdžbe. Boris Mitić, reditelj dokumentarnih filmova (između ostalih i filmova sa Kosova) i koautor projekta njnjnj.kosovocompromise.com, kaže da protesti doprinose stvaranju slike o problematičnosti proglašene nezavisnosti, “koju njeni pobornici uporno pokušavaju da zataškaju”. “Da nije bilo “uličnog gneva” po gradovima centralne Srbije, “neprijatelj” bi tu prećutnu pasivnost manipulativno okarakterisao kao nezainteresovanost naroda za sudbinu Kosova, isto kao što iskorišćava i našu umerenu i miroljubivu politiku po tom pitanju. S druge strane, malo uličnog haosa zna da zastraši one koji se pre svega boje kriza i nasilja, što može da nam posluži i kao dodatni adut u daljem razvoju situacije. Bolje je praviti se fin i nepredvidivo lud nego fin i uvek džentlmen.” Mitić, međutim, smatra da bi ulični gnev bio neuporedivo efektniji da je “u potpunosti izbegnuta sporadična desničarska retorika i da nisu stradali semafori i izlozi nedužnih albanskih i goranskih poslastičarnica i pekara, već samo simbolične mete, koje opet ne bi trebalo demolirati, već na duhovitiji i medijski simpatičniji način oskrnaviti bojkotom, parolama, performansima i blažim oblicima vandalizma”. Za simbolične mete Mitić tako ima i neke kreativne predloge kojima bi moglo da se dobije i par “medijskih poena”. “Verujem da uzrok gneva nije nekakva kriza identiteta, bilo nacionalnog ili evropskog, već dubok politički osećaj nepravde koji oseća svako od nas, nezavisno od upućenosti u problem i od starosnog, obrazovnog ili socijalnog statusa. Taj gnev treba ovih dana kanalisati i pretvoriti ga u umereni, trajni, konstruktivni i kreativni vid otpora prema nezavisnosti, koji bi odražavao ne samo naše političke argumente, već i stav i duh naroda. Ubaciti brazilske, južnoafričke, kineske i indijske zastave među srpske i ruske, objediniti simbole navijača ’Zvezde’ i ’Partizana’ i praviti nerede u duhu fer-pleja. Simbolično sahraniti međunarodno pravo ispred odgovarajućih ambasada, plasirati duhovite slogane tipa Albanci – Kurdi 2:0, Albanci – Baskijci 2:0. Jednom rečju, ponoviti energiju sa protesta iz sredine 90-ih. Materijala za protest ima na pretek, a i povod je sada neuporedivo značajniji”, predlaže Mitić. Ne zbog Sarkozija, Nataše Kandić, Solane i njima sličnih nego zbog činjenice da mladi umeju bolje, ako ne i zbog računa koji je Slovenija već ispostavila za oštećenu imovinu ambasade a koju će poreski obveznici platiti. Dobro, njima ništa ne bi trebalo platiti makar dok ne isplate zaostale penzije, vrate Titove automobile i odštetu porodicama nastradalih vojnika JNA. Tek, ne bi bilo zgoreg diplomatski se uzdignuti iznad politike dvostrukih aršina. Dok premijer i predsednik Srbije nisu pozvali na mirne proteste i sve dok se nisu desili incidenti na graničnim punktovima u Jerinju i Brnjaku, većina evropskih medija tek je sporadično prenosila događaje sa ulica. Miša Đurković smatra da strani mediji imaju potrebu da pošalju poruku o pomirljivoj Srbiji. “Ako se bunite, uzimaju vas za ozbiljno, naravno najozbiljnije vas uzimaju kada imate oružje. Zato je užasno bitno da se pošalje slika da se niko ne buni i da će sve da legne za deset dana.” Čim su se pojavili pred neuralgičnim tačkama kakva je američka ambasada, grupi mladića su oni koji ih danima nazivaju “huliganima i divljacima” pripisali odgovornost za još jednu “lošu sliku koju Srbija šalje u svet”. Tako se još jednom potvrđuje teza transnacionalnog lutanja Srbije, čijem je velikom delu više stalo do slike koja će se emitovati jedan dan nego do zaštite prava njenih građana. U svet, jedino, međutim nije otišla najstrašnija informacija tog “huliganstva” – razbijanje novinarskih glava i kamera. Demonstranti nisu birali medijske kuće koje će napasti, ali političke partije jesu. Tako su demonstrirali i svoje duboko ideološko opredeljenje koje potvrđuje moguću radikalizaciju mladih. Elem, u naslovima stranih medija reč nasilje, a u vezi sa Srbijom, u trenutku dok su padali prozori američkog konzularnog predstavništva, pominjala se jedino kroz usta predsednika Borisa Tadića koji je i pred Savetom bezbednosti ponovio da se Srbija neće koristiti nasiljem. Neočekivano, svetska slika se fokusirala na Albance i na Srbe tek toliko da podseti da je od dolaska mirovnih trupa 1999. godine do danas sa Kosova otišlo dve stotine hiljada Srba, a da se tek šesnaest i po hiljada vratilo. Ti podaci retko su do sada bili viđeni u bekap pričama izveštača iz Prištine. Pod naslovom “Kraj multilaterizma”, britanski “Gardijan” piše da je uprkos demokratskoj promeni vlasti u Beogradu došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova, a da će priznavanje te nezavisnosti od strane vodećih svatskih igrača “dovesti do ozbiljne dalje erozije dva osnovna međunarodna postulata: jednakosti suvereniteta i neprikosnovenosti granica”. “Dejli telegraf”, podsećajući na istoriju Srba od Berlinskog kongresa 1878. godine naovamo, kao jedno od ključnih pitanja postavlja logičnu analogiju koju bi nezavisnost Kosova trebalo da ima sa Republikom Srpskom. I tako redom. Korisnije od prelistavanja strane štampe bi u ovim trenucima, valjda je to svima jasno, bilo spasti ono što se još spasti može. Dušu, pre svega, spasavajući život Srba koji su ostali na Kosovu. Izgubljena je svaka mogućnost da ovdašnje vlasti posle osam godina pokažu smelost poput Titove u tršćanskoj krizi 1952. godine, ali nije da se ljudski dogovore oko načina, ako su već složni da je život Srba na Kosovu ovog momenta prioritet Srbije. Bez ikakve potrebe i mada verovatno nisu hteli da ispadne kao podrška političkim liderima, mladi širom Srbije ponudili su se kao masa za oblikovanje za državni plan. Ali ta ponuda nikada više neće biti bezuslovna. Jer, generacije koje dolaze pragmatičnije su od romansiranih reformatora prošlog veka.