I to će proći

U vrtlogu događaja u koji smo upali, nisam primetio da je iko obratio pažnju na jedan mali slučaj: oduzimanje putnih i ličnih isprava porodici Radovana Karadžića. Što se tiče našeg dela naroda s one strane Drine, on je izgleda već u Evropi. Pre svega, ima evropskog guvernera koji namešta i smenjuje koga god hoće. Evo, nedavno je naredio da se porodici Radovana Karadžića oduzmu svi lični dokumenti da ne bi mogli nigde da putuju sem po nesrećnoj Bosni, za šta će im biti izdati specijalni ausvajsi. Tako će Radovanova supruga Qiljana Zelen, njegova ćerka i njen muž, njegov sin, a naročito njihova deca, Radovanovi unuci, koji se nalaze na pasošima svojih roditelja, biti zatočenici nekadašnje kolevke bratstva i jedinstva, a danas čuvenog eksperimenta o multietničkom društvu. U čitavom ovom slučaju, za gospodina Lajčaka, guvernera, unuci su izgleda najopasniji: oni će naime, jednoga dana u slobodi koju će doživeti, pisati o merama ovog najvišeg činovnika koji je držanjem talaca, porodice Karadžić, prevazišao epohu turske vladavine Bosnom i znatno nadmašio upravljanje jednog od svojih prethodnika, nekadašnjeg austrougarskog namesnika, generala Oskara Poćoreka. Poznato je, naime, da austrougarske vlasti nisu dirale porodice atentatora iz Mlade Bosne, a ni Turci nisu za taoce uzimali familiju Starca Vujadina i ostalih hajduka. Namesnik Lajčak je to učinio u dvadeset prvom veku, u Evropi, čiji zakoni izričito određuju da je najbliža rodbina optuženih oslobođena bilo kakve odgovornosti za dela svog člana. Zamislite samo tu hrabrost, zabraniti unucima haškog optuženika da odu na skijanje na Kopaonik ili, ne daj bože, na letovanje na more, gde bi mogli da sretnu slučajno svog dedu koga neki od njih i ne poznaju jer ga nikad nisu videli. Uz to, porodici Karadžić blokirani su i računi sa nekom crkavicom, a i zabranjeno im je da se bave bilo čim i da rade bilo šta od čega bi mogli živeti. Čini se da je novi austrougarski guverner, gospodin Lajčak, malo preterao sa ovim merama; poznato je da familija Bin Ladena, svetskog neprijatelja broj jedan, ima firme svuda po svetu, da mu sin ima građevinsko preduzeće u Egiptu i da je pripadnik svetskog džet-seta, a drugi butike u Švajcarskoj. Jedan od sinova se nedavno uz veliki publicitet oženio Engleskinjom da bi dobio državljanstvo Velike Britanije. Gospodin Lajčak očigledno želi da porodicu Radovana Karadžića dovede do prosjačkog štapa i da je umori glađu, čime demonstrira najčistiji humanizam evropskog stila. Na ovom slučaju, Evropa upravo demonstrira svoju neodoljivu privlačnost, pozivajući nas da budemo njeni članovi. Druga stvar; Evropa vam jednim potezom oduzme čitavu pokrajinu, a uslovljava naš ulazak u nju hvatanjem jednog jedinog čoveka. To mi liči na bajku o Pepeljugi, kojoj, istina, zla maćeha dozvoljava da ode na bal i upozna princa, ali je uslov za to da pokupi punu posudu prosa pre toga, koje je upravo prosula na sve strane po patosu. Evropa nam očigledno postavlja nemoguće uslove. Jer šta i ako uhvate Mladića? Posle toga mogu mirno da traže isporučivanje Kraljevića Marka zbog uništavanja magistralnih evropskih saobraćajnica oranjem drumova, ili Gavrila Principa zbog terorizma na čijem bi suđenju glavni svedoci bili mudžahedini iz jedinica Zelenih beretki... A ne bi me čudilo da od nas, pre nego što nam dozvole ulazak u tu Evropu, zatraže da pre toga svi naučimo da igramo golf, pređemo sa duvana na kokain i da svi imamo plave oči. Vremena su teška, ali moderna. Hapse se članovi raznih mafijaša, ubijaju moćni ljudi, proganjaju bivši ministri, beže u inostranstvo čuveni direktori da ih ne uhapse, a jedna žena kaže svom mužu: “Blago ti je meni, što ti meni nisi ništa!” No, vratimo se nesrećnoj Bosni. Ko sve nije njom vladao i kroza šta sve nije morala da prođe? Smenjivali su se Turci, Austrougari, doktor Ante Pavelić, Branko Mikulić, sve do nasmešenog Evropejca, gospodina Lajčaka, koji sve radi fino i u rukavicama, uz to na besprekornom našem jeziku, da ga svi razumemo. Setih se Andrićeve priče “Zeka” iz vremena okupacije. Na obali Save kod “Šest topola” stoji stara daščara, u kojoj je sirotinjski bife, a ispred nje drvena tabla na kojoj piše I TO ĆE PROĆI. Kada je neki kupač upitao gazdu bifea šta mu to znači, ovaj je odgovorio da svako pametan zna šta znači, a da je ona napisana za budale koje to ne znaju.