Plava strana mutacija

Postoji priča iz vremena odmah posle Prvog svetskog rata o nekom plavookom Svrljižaninu koji je u nemačkom zarobljeništvu svuda pričao da je potomak Fridriha Barbarose. Riđobradi kralj se, navodno, spuštao sa svojom vojskom niz Timočku Krajinu grabeći ka Srednjem istoku da bi tamo vodio Treći krstaški rat. Prolazeći sporo kroz današnju istočnu Srbiju, Fridrih bi tu i tamo, pričao je Svrljižanin zadivljenim Nemicama, ostavljao pokojeg potomka. “Eto”, govorio je on, “i ja sam iz te loze”. Plavooki zarobljenik, radnik na imanju nekog starijeg Nemca, bio je poznat i po tome što je osam litara mleka mogao popiti iz četiri puta i po neizmernim količinama alkohola koje niko nije merio jer bi svi Nemci već bili pijani pre demonstracije te veštine i sposobnosti. Svrljižanin se tamo oženio, dobio je plavookog sina koji je četrdesetih godina svirao u Berlinskoj filharmoniji, u doba kad je njom dirigovao i onda mladi Herbert fon Karajan. O doživljajima plavookog Balkanca opširno su pisale berlinske novine i ondašnje “Vreme”. Svrljižaninu se može verovati na reč o pripadnosti lozi Fridriha Barbarose, ali njegove plave oči i tolerancija na velike količine mleka i alkohola najpre su posledica genetičke pripadnosti evropskim narodima koji žive u istočnoj Evropi, a koji zajedno sa severnjacima daju 40 odsto plavookih Evropljana i odlikuju se sklonostima ka mleku kad su trezni, a alkoholu kad su uzbuđeni. Nedavno je sva svetska i domaća štampa pisala o zajedničkom pretku svih plavookih ljudi na ovom svetu. Taj predak, znatno tamnije boje kože i kose nego njegovi današnji potomci, živeo je negde pre 6.000 ili 9.000 godina u našem komšiluku, na obalama Crnog mora, verovatno tamo gde su danas Ukrajina ili Turska. U 120 generacija, od 9000. do 6000. godine pre Hrista, trajalo je brutalno menjanje načina života, sve dok se nije dospelo do zemljoradnje i stočarstva. Bilo bi čudno da se tako nešto nije odrazilo i na sadržaj Starog zaveta: Bog grmi dovikujući palom Adamu: “S mukom ćeš se od nje (zemlje) hraniti, do svojega vijeka.” Ali, seljak u pobedničkom pohodu nezadrživo napreduje. Žitarice su bogate kalorijama, tako da onaj ko za stalno ostaje na zemlji i obrađuje je, ima šire i sigurnije oslonce od ostalih. Već u sedmom milenijumu pre Hrista, prvobitni seljaci naselili su plodne ravnice u Persijskom zalivu, oko Crnog mora i na ušću Dunava. Tamo su naučili veštačko navodnjavanje i kako se bočnim kanalima na njihove oranice može dopremiti rečni mulj. Za kratko vreme stanovništvo se višestruko povećalo. Seljaci su procvetali, neumorno nagomilavajući denjkove žita i praveći brane na rekama. Nastali su gradovi opkoljeni zaštitnim zidinama, razvijen je pravni sistem, ali i želja za posedovanjem i vlasništvom. Čovek, nekada bezbrižno i čisto dete prirode, izgubio je svoju nevinost. Pretvorio se u varalicu koja je trgujući podvaljivala i koja se sukobljavala sa svojim susedima. Zakoni su stoga postali neophodni, da bi se sprečila ubistva i nasilja. Nastala je civilizacija! U Bibliji se najbolje odslikava ondašnje stanje stvari, jer kad je Bog video kakvo zlo beše na Zemlji, posegao je za osvetom i potopio je sve. Ali, to je iz svetih spisa. U svakom slučaju, jedan od ta dva regiona, Turska ili Ukrajina, postojbina je Indoevropljana koji su govorili zajedničkim jezikom. Iz tog jezika kasnije su izvedeni skoro svi savremeni jezici, osim manjih izuzetaka. Kad poredimo genetičku strukturu Evropejaca kao i jezike kojim govore, uprkos velikim razlikama, genetičke i jezičke sličnosti su sasvim očigledne i govore o zajedničkom poreklu tih ljudi. Pre nešto više od 230 godina, prvi put je saopšteno da arhaični jezik, zvani sanskrit, pokazuje neodoljivu sličnosti sa latinskim, grčkim i persijskim. Ser Vilijem Yons, filolog i pravnik iz Kalkute, izražavajući svoje ubeđenje da su svi ti jezici potekli iz istog izvora, napisao je, po sadržaju i po dužini, vrlo poznatu rečenicu: “Sanskrit, koliko god da je star jezik, čudesno je lepe strukture, savršeniji je nego grčki i složeniji nego latinski, prefinjeniji je i od jednog i od drugog, mada ima afiniteta prema oba ta jezika, bilo po korenu reči, bilo po gramatičkoj formi, što je sve moglo nastati slučajno, ali je tako ubedljivo da ih nijedan filolog ne može proučavati zajedno a da ne poveruje da su se pojavili iz zajedničkog izvora, koji verovatno više ne postoji.” Na primer, tri se na latinskom kaže tres, na grčkom treis, na srpskom tri, a na sanskritu trias. Sasvim je sigurno da je nekad na jednom mestu postojao narod koji je govorio jednim jezikom, a njegovi potomci su prenosili svoje gene i svoj jezik na najudaljenija mesta kao što su Irska ili Indija. Genetička geografija nam daje mogućnost shvatanja različitih kulturnih mapa u Evropi, kojih ima pet. Kad su krenuli sa obala Crnog mora, zemljoradnici su se držali severozapadnog pravca. NJihov jezik je indoevropski, ili već neka od njegovih varijanti, a uzorak je blizu 98 odsto svih pristiglih. Drugi, koji su govorili uralski a ne indoevropski, krenuli su ka severoistoku; treći su se kretali prema Volgi i Donu, četvrti prema Grčkoj, dok peta grupacija na genetičkoj mapi Evrope pripada Baskima, odnosno narodu sa nekim specifičnim genetičkim odlikama, koji je već bio u Evropi i preživeo paleolit. NJihov jezik nema nikakve sličnosti sa indoevropskim ili bilo kojim drugim jezikom. Naravno, pridošlice su mešale svoje gene sa genima starosedelaca, s tim što je uticaj osvajačkih gena bio najjači na istočnim granicama Evrope, ispod Dunava prema Srednjem istoku. Ženski geni šire se, migriraju, osam puta brže od muških, što je dokazano poređenjem mitohondrijskih gena (lociranih izvan ćelijskog jedra, u plazmi, koji se nasleđuju jedino po ženskoj liniji) sa Y genima koji se nasleđuju jedino po muškoj liniji. To je zato što su ljudske ženke često bežale iz grupe ili su bivale otete i odvođene daleko od svog habitata. Slična situacija je i sa majmunima bez repa. Mutirani gen koji je svetu dao prvog plavookog čoveka danas je (u Danskoj) identifikovan kao HERC 2, dok se glavni gen za boju kose, kože i očiju OCA2, nalazi u susedstvu, na dugom kraku 15. hromozoma, između pozicija 12.2 i 12. Ovo izgleda komplikovano, ali za mlađe generacije, koje uče biologiju, to je jednostavno kao što su njihovim dedovima bila jednostavna Mendelova pravila nasleđivanja (nekada dokazana ukrštanjem raznih vrsta graška iz crkvene bašte prečasnog Gregora Mendela). Boja očiju ljudi tokom neolitskog eona, koja je bila crna, u slučaju mutacije gena OCA2 katkad bi bila kestenjasta ili zelena. Međutim, za plavooke ljude kojih ima najviše u severnoj Evropi, a ovde, kod nas, u istočnoj Srbiji i u Podunavlju, mutaciju nije bilo moguće dokazati. Od 1. februara ove godine, međutim, mesto mutacije je pokazano, ali ne na OCA2 već na prvom sledećem, tj. kontrolnom, HERC 2 genu. Mutacija se odigrala u vreme kad su ljudi pre 6.000 ili 9.000 godina, sa obala Crnog mora krenuli u osvajanje Evrope. Boja očiju, kože i kose zavisi od količine sintetizovanog pigmenta melanina, koji, u suštini, štiti ljudsko telo od sunca i ultraljubičastog zračenja. Logika stvari nam govori da je posle napuštanje Afrike, evolucioni pritisak na OCA 5 smanjen, jer melanin nije više bio potreban u ranijoj meri, a i pojava plavih očiju jedan je od dokaza udaljavanja od Afrike i vreline sunca. Što dalje na sever, to su svetliji kosa, koža i, naravno, oči. Ali, sve to ima biološko opravdanje, jer u hladnim predelima čoveku su potrebni sunce i vitamin D, koji se bez sunca ne može sintetizovati. Svetla koža prihvata sunčane zrake i odmah sintetizuje vitamin D, a njena svetla boja je kompenzacija za slabašno sunčevo zračenje na dalekom severu. Genetička geografija ima čvrstu logiku i odlično nam povezuje istoriju sa preistorijom. Boja očiju je danas funkcionalno beznačajna, a pošto je to stvar mode, smišljena su sočiva kojima se dočarava ona boja očiju za koju njihov vlasnik misli da mu najviše pristaje. Šta reći o mutacijama koje se tiču učestalosti pojave karcinoma na različitim organima ili pojave anomalija u razvoju. To je složena priča ali, srećom, ne tiče se najvećeg broja ljudi. Bolje je baviti se, ovom prilikom, mutacijama koje čine život lakšim i lepšim. Uzmimo alkohol, koji je nastao fermentacijom žitarica nešto manje od hiljadu godina pošto su se pojavili prvi usevi i skladištenja plodova žetvi (pogledajte grafiku). Vino (indoevropski vin-o) pojavilo se, možda, 5.000 godina pr. Hr, pivo 3.000 godina pr. Hr, a sve vrste rakija tek u 12. veku. Postoje ljudi koji, jednostavno, padaju pod sto posle čašice alkohola, za razliku od nekih drugih ljudi koji pokazuju začuđujuću podnošljivost na sve vrste alkohola i time se ponose. Naravno da svi znamo kakva je i kolika je uloga jetre u razgradnji alkohola i zbog čega vremešni pijanci prelaze na pivo i lagano ga dolivaju u sebe, čim im jetra kao laboratorija za detoksikaciju popusti. Ali jetra ne bi ništa uradila da nije enzima alkoholne dehidrogenaze (ADH) čija sinteza zavisi od niza gena na 4. hromozomu koji za njega nose recept. Većina ljudi u Evropi i obe Amerike ima sposobnost povećanja i ubrzavanja sinteze ADH, čim se u organizam unosi velika količina alkohola, što nikada nije bila neka retkost. Gen koji su Nemci i Amerikanci, tačno pre pet godina, iz milošte nazvali “mister mamurlukom”, promptno se aktivira pri ubrzanom i povećanom unosu alkohola. Međutim, ispostavilo se da gen reaguje i na stres tako da u stresnim situacijama ubrzava sintezu ADH, što povećava otpornost na alkohol. Time se tumači alkoholizam ljudi koji, u dugotrajnim stresnim situacijama i zbog svoje dobre tolerancije alkohola, često i dugotrajno pribegavaju čašici. Uostalom, svako zna da se u stresnim situacijama skoro ne oseća dejstvo alkohola. To je zbog sinteze ADH koja je pod uticajem stresa neuporedivo brža. Vinska mušica, zvana drozofila, oduvek je bila omiljeni eksperimentalni objekt genetičara, tako da je na njoj ispitana i uzajamna veza koncentracije alkohola i uticaja stresa na otpornost prema alkoholu. Pošto je mušica u zatvorenoj tegli izložena alkoholnom isparenju, pala je posle nekog vremena, potpuno pijana, na dno posude, a trebalo joj je 20 minuta da bi se povratila i istreznila. U drugom eksperimentu, drozofila je izložena stresu, tako što je u tegli bila temperatura od 37 stepeni. Isparenje etanola bilo je kao i u prethodnim eksperimentima, ali je trajalo znatno duže, pre nego što se drozofila pijana stropoštala na dno tegle. Trežnjenje je, međutim, trajalo znatno kraće, što je ukazalo na povoljno dejstvo stresa na alkoholnu toleranciju. Ali, pitamo se kako je evolucija naterala gen na sticanje sposobnosti povećane sinteze ADH. Ova sposobnost se morala razviti jer su ljudi tokom istorije sve više koristili fermentisane tečnosti kako bi uništili bakterije u vodi. Kad se setimo lekcija iz istorije o ljudskim katastrofama posle epidemija dizenterije zbog prljave vode, onda postaje jasno zbog čega se u gusto naseljenim oblastima bez bistrih potoka moralo piti nešto fermentisano ili vino mešano s vodom, kako bi se voda dezinfikovala. Na kraju, “bevanda” nije ništa drugo nego bezbedna voda za piće, koja uz to donosi i dobro raspoloženje. Na kraju, retko ko od Evropljana i Amerikanaca pije “česmensku” vodu, a kad se ode u Afriku, pije se sve osim vodovodske vode. S druge strane, nomadi su živeli na nenaseljenim širokim prostranstvima sa mnogo čiste vode. Nisu proizvodili fermentisana pića kako bi sterilisali vodu, te nije bilo ni evolucionog pritiska na gene koji bi povećali sintezu ADH, neophodnu za detoksikaciju alkohola. Na našem, domaćem terenu, manje od deset odsto ljudi pokazuje sniženu toleranciju na alkohol, dok bi ostatak mogao ući u ravnopravnu trku sa Rusima, Skandinavcima i Škotlanđanima, iako su mehanizmi razvoja njihove tolerancije na alkohol pre u vezi sa učestalošću konzumiranja i s klimom, a manje sa ranijim evolucionim pritiskom. Jedna od najkorisnijih, ali i najkasnijih odlika koju su ljudi stekli zbog evolucionog pritiska, odnosi se na razgradnju šećera zvanog laktoza, kojeg ima pretežno u mleku. Ali gen na 1. hromozomu, koji bira proteine za sintezu enzima laktaze, bivao je sve do kraja neolita neutralisan odmah pošto životinjsko ili ljudsko mladunče prestane da sisa. Gen se nikad više ne bi uključivao, jer je smisao mleka bio vezan za dojenje. Svaka dalje proizvodnja laktaze bila je sa energetskog stanovišta opterećenje za gen. Ali pre 8.000 godina shvaćeno je da pripitomljavanje životinja donosi mnogo veće koristi od njihovog ubijanja za hranu koja bi se odmah trošila. Svega nekoliko hiljada godina od početka praktikovanja pripitomljavanja životinja, došlo je do mutacije koja je sprečavala isključivanja gena za proizvodnju laktaze. Kako se ispostavilo da je mutacija korisna za stočare, mutirani gen se velikom brzinom (evoluciono gledano) počeo širiti celom Evropom, tako da se smatra da skoro 90 odsto evropskog stanovništva lako vari mleko. U Aziji i u Africi, gde krava i ovaca nije bilo u tako velikom broju kao u Evropi, mutacija gena za laktazu nije se odigrala, te oko 80 odsto Afrikanaca, Afroamerikanaca i Latinosa ne toleriše mleko. Tu su i ljudi iz centralne Azije, koji u više od 90 odsto slučajeva pokazuju netoleranciju za laktozu, a nije daleko odmakao ni Homo balcanicus koji osim u istočnoj Srbiji, u 55 odsto slučajeva ne pije mleko. Kad se pogledaju najveći proizvođači sireva, čovek bi se morao zapitati otkud da to budu baš Francuzi i Italijani. To je zato što najmanje 65 odsto Francuza s juga zemlje ne podnosi mleko, ali savršeno dobro vari sireve u kojima ima malo laktoze. To važi i za Italijane koji ne podnose mleko u oko 20 odsto slučajeva. Mleko je danas hrana koju neko voli a neko ne, tako da osim beba svako može potrošiti ceo svoj vek a da se i ne primeti da u životu nije popio ni šolju mleka. Ali, nekad su stočari i ratari znali da je mleko čisto, da se može piti bezbedno i da rešava problem nedostatka vode. Doduše, oni koji ga nisu podnosili zbog netolerancije na laktozu, dobili bi proliv i grčeve u stomaku, ali na tome se završavalo. S druge strane, na severu Evrope, gde je, u poređenju sa ranijom prapostojbinom, bilo tri do četiri puta manje sunčeve svetlosti, nije se moglo sintetizovati dovoljno vitamina D, tako da je mleko, i inače prepuno tog vitamina i kalcijuma, bilo spasonosno protiv rahitisa i možda osteoporoze. To je i razlog viševekovne tradicije obilne potrošnje neprerađenog mleka, u kojoj su Skandinavci oduvek bili na prvom mestu u svetu (godišnje piju oko 190 litara po stanovniku). Naravno, velika stada ovaca, koza i krava davala su mnogo mleka, što je bila i prilika za stvaranje zaliha njegovom preradom u razne vrste sireva. U 62 različite svetske kulture koje tradicionalno troše mleko, ne postoji nikakva korelacija sa količinom sunčeve svetlosti, odnosno količinama čiste, pitke vode i broja ljudi tolerantnih na laktozu. Sasvim je očigledno da tamo gde ima najviše stoke, ima i najviše ljudi koji piju mleko. Kad se pogleda ogromna Afrika, vidi se da na ostrvcima zemlje gde se tradicionalno čuvaju stada stoke, kao što je teritorija Tutsa, svi poseduju enzim laktazu i lako vare mleko, dok na drugim ogromnim površinama Afrike gde nema stoke, ljudi ne tolerišu laktozu. To važi i za Beduine u pustinjama koji su ogromni potrošači mleka, valjda i zbog nedostatka vode, ali i za Čehe i Irce čije su sličnosti jedino u tome što čuvaju mnogo stoke. Ove okolnosti dokazuju kako kulturološka transformacija ljudi, od skupljača plodova i lovaca do stočara, dovodi do evolucionog pritiska i biološke promene, što bi govorilo o uticaju slobodne volje na genom.