Umiljati apostol

Kada je u Skoplju davne 1928. godine rođen Slobodan Marković, planeta je za trenutak prestala da se okreće oko svoje ose u očiglednoj nedoumici – šta dalje i kuda dalje? Tako je, naravno u šali, u danu rođenja jednog od značajnijih srpskih pesnika govorio njegov kolega, Ličanin, Branko Uzelac koji ga je iz “Male astronomije”, gde je Slobodan Marković u jednom na brzinom sklepanom orkestru udario u bubanj – odveo pravo u redakciju jednog omladinskog književnog lista. Od tada, od tog vremena muze su ga često bombardovale, a on je, ne ispuštajući pero iz ruku, bombardovao redakcije časopisa i izdavačkih kuća. A, kada je u jednoj čuburskoj kafani zajedno sa tada proslavljenim bokserom Sikijem Gakovićem popio prvu čašu špricera i čuo na radiju pesmu “Ne zaboravi majčice mila misli tužne dušu što bole”, setio se svojih sumornih palanačkih dana, gde je zajedno sa nekolicinom drugara bio sklonjen od strahota prohujalog rata. Uhvaćen u klopku posleratnih, mirnodopskih trzavica, predao se bogu Bahusu, pretočio poeziju u vino, a potom je iz toga, do zla boga inspirativnog ali kontrolisanog haosa, potekla nabujala reka, čije je obale zapljuskivala “Pesma o dečaku Izvoru” – knjižica stihova za decu, a za odrasle je ukoričio “Vedrog utopljenika”, “Sedam ponosnih kazivanja u ključaonicu” i tako redom. Ne bih više o tome. Ima puno upućenih izletnika u raskošna polja njegove sveukupne duhovne zaostavštine. Vreme se otimalo ispod božjeg suncobrana, neopaženo promicalo pored nas, a mi se jednako gubili i nalazili u razuđenim oblacima vremena. I onda, jedne godine, kada su kosti pucale od zime, ne znam kako me je put naveo u Boleč, gde na moje veliko iznenađenje, u kući kod Mite Sibirca pored domaćina za stolom ispod zamagljenog prozora zatekoh Slobodana Markovića i odmah mi zape za oko njegov plavi mornarski žaket sa dva reda bleštavih dugmadi. Na stolnjaku je crtao “umiljatog apostola” a njegovi kratki zadebljani prsti bili su umrljani pastelnim bojama. Tu je bio i njegov venčani kum Miodrag Mijović Kant, čovek sa najgušćim brkovima na svetu. Bar mi se tako učinilo. Pilo se domaće vino iz obližnjeg podruma, nadaleko čuvenog ugostitelja Race. Tom prilikom, raspoložen kao i uvek, Slobodan Marković pričao je nevelikom društvu kako je od najranijeg detinjstva imao običaj da se noću iskrada iz kuće i da satima šeta po okolnim livadama zbog čega su mu njegovi školski drugovi dali nadimak “Vampir”. Okrećući među prstima ispražnjenu čašu, zateže stolnjak i gledajući negde iznad naših glava, upita. - Kako vam se dopada ovaj moj umiljati apostol? - Nije loš – promrsi kroz brkove njegov kum. – Zaista je dobro urađen... kao da je sa ikone pobegao. Mita Sibirac, sa prekrštenim rukama na prsima, kružeći značajno oko stola i razgledajući crtež iz svih uglova poput nekog muzejskog znalca umetnina, najednom se ukuca u mestu. - A senka... gde je ovde senka? - Lako ćemo za senku – nasmeja se Sloba. – Nego, nedostaje mi crvena, pastelna crvena. - Ima vina! Ima vina! – kliknu kum, dodajući mu svoju čašu. - E, pa kume, da znaš da si u pravu – reče Sloba, prskajući vino po stolnjaku. – To sam naučio još od moje Emilije. Jednom je sasvim slučajno u nekom bircuzu prosula po stolnjaku celu flašu “ružice” i bila je očajna, ali kada smo pogledali stolnjak, odjedared se pred nama ukaza čitavo polje kosovskih božura. Tada mi je poklonila krupnu crvenu jabuku na kojoj je jedva vidljivim slovima pisalo “Maštovitom vampirčetu”. Tu jabuku sam slatko pojeo, a neposredno posle tog događaja mi smo se venčali. Međutim, kada smo se razišli ja više nisam bio ni Slobodan ni “Vampir”. Bio sam Libero. Dopalo mi se to i ja sam stao ispred sebe i ostao iza sebe – Libero Markoni. Izgovarao je to sa nekom patetikom, sa nakvašenim očima, što je duboko potreslo Mitu Sibirca i on dade ćerki znak da ode kod Race i da ponovo napuni flaše. Ta katarzična noć u kući Mite Sibirca bila se pretvorila u pravu ispovedaonicu, ispred koje je Libero Markoni svečano izjavio da će jednoga dana preplivati Jesenjinovu raku – Oku. Potom je, valjda pod uticajem velike količine popijenog vina naočigled svih ukućana izuo svoje čizme, istrčao iz kuće u mrak, u noć, u čopor divljih pasa, čije je žestoko lajanje najednom utihnulo. Wegov kum Kant i zabrinuti domaćin pretražili su celo dvorište u potrazi za Liberom. Igličasto svitanje iznad Boleča kovitlalo je crne oblake. I baš, kada su se spremali da probude celo selo, Libero se pojavi iza kuće, pomodreo od zime, poput aveti, šaputao je nešto nerazgovetno, a iz ruku nije ispuštao stolnjak na kome je vascelu antologijsku noć posvetio svom “umiljatom apostolu”.