Zašto je Jahve ostao bez Astarote

Pre više od godinu dana pojavio se nemački prevod “Biblije na pravednom jeziku”, koji je izazvao žustru polemiku, u čijem centru je bio prevod starozavetne reči za Boga – Jahve. Ovo ime, koje se u Starom zavetu pojavljuje 6.800 puta, u većini se biblijskih prevoda na nemački, francuski, engleski (i srpski, prim. prev.) prevodi sa “Herr”, “Seigneur”, “Lord”, odnosno sa “Gospod”. Većina prevodilaca koja je radila na novom prevodu, videla je u tome problem i ponudila je više novih rešenja. Vlastito ime i njegova zamena: Budući da jevrejski u početku nije beležio samoglasnike, ne znamo sa sigurnošću kako su se izgovarala četiri suglasnika JHVH (tetragram). Mnogi stoga pišu samo suglasnike i čitanje ostavljaju otvorenim. Grčki izvori preporučuju “Jahve” kao način čitanja. Ime verovatno potiče iz severozapadne Arabije i, po svemu sudeći, znači “on duva” (od korena hanjah). U trećem poglavlju 2. knjige Mojsijeve (Izlazak) razjašnjava se uz pomoć sličnog korena hajah i tumači se kao “On je ovde”. U ovom poglavlju se govori o tome kako je Mojsije pitao Boga koji mu se javio iz nesagorive kupine – kako se zove? Sam Bog mu je otkrio svoje ime – Jahve (3 Mojs. 13:15) i naložio mu da ga za sva vremena zove ovim imenom. Bar dve činjenice su ovde očigledne: Jahve je vlastito ime. Starozavetni Mojsije živi u politeističkom svetu. Ako se nekom u tom svetu javi božanstvo, to nije prosto Bog, jedini i jedinstveni u svojoj vrsti, nego božanstvo koje se mora razlikovati od drugih upotrebom vlastitog imena. Glavni Bog Izraela se zvao Jahve, kao što se glavni Bog Moavaca, jevrejskih suseda, zvao Hemos. Drugo poglavlje nam kazuje da se ime Jahve koristilo kao takvo; tek je u 3. i 2. veku pre Hrista ovo počelo da se menja. Zašto je, počev od određenog vremenskog perioda, počelo da se izbegava da se Bog Izrailja – uprkos pomenutoj zapovesti (2 Mojs, 3:15) – zove vlastitim imenom? Kada je ta praksa već zaživela, obrazlagala se posebnom svetošću i neiskazivošću ovog imena. To je, međutim, objašnjenje koje je naknadno uvedeno – verovatnije je da je vlastito ime zastarelo kada se nametnulo uverenje, najpre u jevrejstvu, a potom i u hrišćanstvu, da postoji samo jedan Bog. Vlastito ime je jedino tamo smisleno i nužno gde postoji puno primeraka iste vrste: kod kuće gde postoji samo jedna majka, “mama” je dovoljno za oznaku vrste. Na poslu, gde radi više mama, potrebna su vlastita imena. Nakon što je Jahve za svoju zajednicu postao jedini predstavnik svoje vrste, vlastito ime je neprijatno podsećalo na vreme kada je on bio jedan od mnogih. Ime se moralo zameniti. Više se nije služilo jednom Bogu među mnogim, nego jednom i jedinom. Kao što je pokazao članak “The Names of God” Kristin de Trojer u časopisu “Lectio difficilior” Teološkog fakulteta u Bernu, postojalo je puno pokušaja da se “Jahve” zameni. Vlastito ime se zamenjivalo rečima kao što su “Bog”, “Gospod”, “Svedržitelj” (Pantokrator), “Ime”, “Mesto”, sa četiri tačke koje su čitanje ostavljale otvorenim, i drugim rečima. Sve to nisu bili nikakvi prevodi nego zamene, interpretacije vlastitog imena Jahve. U grčkom prevodu jevrejske Biblije, koji je bio u upotrebi u ranom hrišćanstvu Sredozemlja, nakon izvesnog vremena se nametnula imenica kd`rios, “Gospod”. Ista ta reč, kao što smo napomenuli, nalazi se i u mnogim savremenim prevodima. Praksa da se “Jahve” dosledno zamenjuje rečju “Gospod”, vodila je vrsti promene ličnosti. Vlastita su imena često oznake: “Tanja” ili “Jovan” odaju pre svega rod nosioca, odnosno nositeljke imena. Ako je 6.800 puta reč o “gospodinu direktoru”, umesto o Jovanu, to vodi svojevrsnoj redukciji: dok “Jovan” krije u sebi mnoge mogućnosti, “gospodin direktor” označava sasvim određenu ulogu. Jahve se javlja u biblijskim tekstovima u veoma mnogo uloga i one su uglavnom muške, kao otac, brat, pastir, ratnik, kralj, grnčar, sudija, lekar. On se može javiti i u ženskim ulogama, kao recimo babica ili majka. Zamena reči “Jahve” rečju “Gospod” ograničila je javnu ličnost Jahvea na određenu mušku ulogu i njegova je bogata ličnost, s više nijansi, osiromašila. Time se nadaleko izgubilo bogatstvo u vidovima tajni, nemogućnost definisanja (“Ja sam onaj što jest”) koje je vlastito ime evociralo. Izgubili su se pre svega ženski aspekti. U prvom poglavlju Svetog pisma stoji čuvena rečenica: “Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi... I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.” Samo muškarac i žena (množina) čine celovito čovečanstvo (jednina) i celovito obličje Božje. Čitavi tomovi su napisani o učenju o čovekovom stvaranju po božanskom obličju i podobiju, ali o pitanju kakve je posledice božansko obličje žene moglo da ima na sliku Boga, svi dostupni komentari, koje su pisali muškarci, nisu utrošili ni jednu jedinu rečenicu. Tek je feminističko-teološko istraživanje jasno ukazalo na taj važan teološki problem koji se skrivao u božanskom obličju muškarca i žene. Ako je žena kao i muškarac slika Božja, zašto Boga tvrdokorno predstavljamo samo kao muškarca? Hiljadugodišnji monopol muškaraca na to da normativno govore o Bogu, jedini je razlog zašto se Bog isključivo predstavljao kao muškarac. Žene, međutim, s pravom ulažu primedbu po kojoj Bog sme da se predstavlja i u ženskom rodu, na osnovu njihovog zajamčenog Božanskog obličja iz knjige Postanja (1, 27). JHVH u ženskim ulogama: Pored do sada ignorisanog božanskog obličja žena, postoje i drugi razlozi koji opravdavaju zamenjivanjem “Gospoda” sa jednim ili više pojmova. Jahve, Bog Izrailja, nije ni blizu toliko muško kao što 6.800 puta ponovljeno “Gospod” sugeriše. Inkluzivni, integrativni biblijski monoteizam, dopustio je Jahveu da preuzme mnoge uloge bogova i boginja. U egipatskim predstavama žensko i muško božanstvo uvek zajednički učestvuju u stvaranju ljudi. Egipatski hramovni reljefi prikazuju Hnuma, muškog roda, prilikom vajanja ljudskih tela, dok im boginja Hathor daje životni dah. U Bibliji Jahve igra i mušku i žensku ulogu: on “vaja” tela kao Hnum, a poput Hathor “dunu mu u nos duh životni”. Pri čitanju priče o potopu, odavno je padalo u oči da Jahve, u izvesnom smislu, nedosledno postupa. Najpre objavljuje da se kaje što je stvorio ljude, jer je sva njihova misao zla. Naposletku se odlučuje, na osnovu istih ubeđenja, da nikad više neće izazvati potop. Odakle ta nedoslednost? Mogla bi se psihološki tumačiti – Jahve je sposoban da uči. Međutim, ona ima pre svega istorijsko-tradicijski razlog. U starom mesopotamijskom politeističkom predanju, koje je Biblija prerađivala, Bog Enlil odlučuje da ljude koji su postali nesnosni, uništi potopom. Bog mudrosti Ea traži od njega da razlikuje između dobrih (Noje) i zlih. Boginja rođenja se zalaže za celo ljudstvo koje je izrodila. Ali, svoju volju ne uspeva da nametne. Nakon potopa zaklinje se da neće više nikad dozvoliti tako nešto. Nekoherentost biblijske priče o potopu potiče od toga što u biblijskoj verziji Jahve preuzima sve tri uloge, ulogu Enlila, Eae i majke boginje. Zakletvu boginje rađanja, Jahve navodi kao svoju: “Jer mi to kao potop Nojev: jer kao što se zakleh da potop Nojev neće više doći na zemlju, tako se zakleh da se neću razgneviti na te” (Isaija, 54: 9). Majčinsko saosećanje i milosrđe su važni elementi biblijske slike Boga. Jahveov ženski saputnik: Jahveova “ženstvenost” se ne ostvaruje samo prećutnim preuzimanjem ženskih uloga. Božanstvo se povremeno pojavljuje na biblijskom prostoru i kao ženska ličnost, i to u ulozi Jahveove saputnice: 1975. izraelski arheolog Ze’ev Mešel je otkrio između Gaze i Eilata ostatke konačišta za karavane iz vremena oko 750. pre Hrista. Među natpisima otkrivena je forma blagoslova, koja se videla kao senzacija, u kojoj Jahve i Astarota blagosiljaju. Do tada se za Astarotu znalo samo kao partnerku Vala (Baala), Jahveovog suparnika, kao za boginju čija je slika privremeno i nedozvoljeno stajala u Jahveovom hramu u Jerusalimu i bila izbačena iz hrama, zajedno sa služiteljkama boginje, prilikom reforme cara Josije 622. pre Hrista. Otkrivanje natpisa je raspalilo širom sveta raspravu o tome da li je Jahve bio nekada “oženjen”. Budući da su u Judeji u 8. i 9. veku pre Hrista, i u samom Jerusalimu, u svakoj drugoj kući stajale figure nekog ženskog božanstva, arheolozi i biblisti sve češće pretpostavljaju da je reč o predstavi Astarote, koja se pominje u toj formi blagosiljanja i koja se do 622. pre Hrista poštovala zajedno sa Jahveom u jerusalimskom hramu. Izbacivanje Astarote iz hrama (2 Knj. o carevima, 23: 6 i dalje) bio je samo jedan vid pokušaja najuticajnijih krugova u Izrailju da nametnu kult i veru u jednog jedinog Boga. (Pominjanje Astarote nedostaje na ovom mestu u Daničićevom prevodu. prim. prev.) Ženski elemenat je, međutim, odviše suštinski da bi mogao biti trajno eliminisan iz naše predstave božanskog. U knjizi Priče Solomonove, nakon vavilonskog egzila stara Astarota ponovo vaskrsava u vidu Mudrosti. Šaljiva Mudrost koja kao nasmejana partnerka u 8. glavi podstiče Boga stvoritelja i održava mu stvaralačko raspoloženje, kod patrijarhalnih i klerikalnih tumača se bagatelizuje, uprkos svim filološkim dokazima i istoriji motiva, i predstavlja se kao malo dete. U erotski obojenim šalama Mudrosti, izražava se uverenje da svetu u osnovi ne leži samo strogo usmerena volja muškog stvaraoca i gospodara, nego isto tako vedra i razigrana životna radost ženske strane. U knjizi Premudrosti Solomonove iz 1. veka pre Hrista ona se upravo pojavljuje kao ona koja na božjem tronu sedi pored. Božansko u Svetom pismu nije, dakle, ni na koji način ekskluzivno muškog roda, kao što to sugeriše zamena imena Jahve rečju “Gospod”. Pavlova rečenica o mnogim gospodima koji postoje i o jednom koji sam može da polaže pravo na konačni autoritet (1 Kor 8: 15 i dalje), dalo je toj tituli neodrečan kritički potencijal. To se može, međutim, i drugačije videti nego što se tradicionalno videlo. Prevod “Biblije na pravednom jeziku” se može s dobrim razlozima kritikivati u slučaju brojnih detalja, što je u velikoj meri i učinjeno. Ali mora joj se priznati da se konačno poduhvatila problema koji je predugo čekao na rešavanje. (Autor je švajcarski profesor Starog zaveta na rimokatoličkom Bogoslovskom fakultetu u Frajburgu) Neue Zürcher Zeitung Priredio i preveo sa nemačkog Dejan Aničić