Huligani i deca komunizma

Nakon što je apelovao na poštovane građane da se u ovom teškom trenutku rukovode razumom, dakle uzdržano, predsednik Tadić je otputovao u NJujork kako bi se pred albanskim lobijem u Savetu bezbednosti pravdao zbog rušilačkih demonstracija u srpskim gradovima. Priznao je da se radi o vandalizmu na štetu srpskih građana, to jest o nečemu bez ikakvih posledica po samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine. Ovaj potpisnik je takođe protivnik svakog nasilja, bez obzira na njegov konkretan povod. Ali, kao što već negde rekoh, ukoliko ne odobravam rušilački poriv frustriranih demonstranata, onda imam izvesnog razumevanja za motiv takvog ponašanja. Drugi nisu izrazili čak ni takvu benevolentnost. Zvaničnici i njima naklonjeni mediji izrazili su hitno svoju zgroženost zbog polupanih prozora na nekim ambasadama. Kako bi ovdašnju (i svetsku) javnost uverili da to nije u skladu sa proklamovanom državnom politikom, oni su pribegli gradaciji etiketa gnevnih demonstranata. Najpre je rečeno kako se radi uglavnom o maloletnicima. Onda se išlo dalje: Mekdonaldsove restorane demolirali su navijači. Koji, čiji navijači? Nije rečeno. Do ove konstatacije došlo se prostom dedukcijom činjenice da su neki od onih koji su se makljali sa policijom nosili navijačke šalove. To je isto kao kada bi svakog sa onim kariranim arapskim šalom automatski proglasili za teroristu. Jer, možda se zbilja radilo o delijama ili grobarima, ali pre će biti da je reč o lažnom predstavljanju. Budući da je navijačko divljanje opet aktuelna tema u sklopu policijskog obračuna sa fudbalskom mafijom, oni koji su palili kontejnere i prevrtali trolejbuse konačno su nazvani huliganima. Od takve etikete nema odbrane. Interesantno je da se ovakvo etiketiranje posebno svidelo nekim bivšim komunistima, odnosno, preciznije, deci komunizma. Jednom huligan, uvek huligan. Oni su i ovako živeli u uverenju da su padu bivšeg režima činodejstvovali navijački huligani. Sada su, doduše teška srca, prihvatili pomenutu zvaničnu definiciju. Elem, oni koji divljaju na fudbalskim stadionima i košarkaškim arenama, dakle huligani, bili su to i 9. marta, i tokom zimskog protesta (1996/97), a posebno su se istakli u revoluciji od 5. oktobra, kada su zapalili Skupštinu, odneli iz nje sve što je imalo da se odnese i još se, pride, olakšali na nedoličnom mestu, u sali za parlamentarna zasedanja. Nije lepo, ali tako biva. Revolucija je nešto sasvim različito od uobičajenog života – što (otprilike) reče pokojni mašinbravar. Ali, stvar nije tako jednostavna kako na prvi pogled izgleda. Naime, u svim demonstracijama građanskog nezadovoljstva, od 9. marta do 5. oktobra, dakle za čitavu deceniju, zabeležena su samo tri smrtna slučaja. S tim da je jedna od preminulih, neka devojka, 5. oktobra ispustila kašiku od srčanog udara. Ostali su nekako preživeli suzavac i pendreke. Prema tome, crveno-crna koalicija skinuta je sa vlasti praktično mirnim putem, bez prevelikih ljudskih žrtava, što daje za pravo onima koji su događaje od 5. oktobra definisali kao demokratsku revoluciju, što je inače, bar kada je o revolucijama reč, vrišteći nonsens. To nije kraj priče. Pitanje koje valja postaviti onoj deci komunizma jeste da li se sećaju broja ljudskih žrtava nakon ulaska partizana u Beograd. Pa, ubijeno je 10.000 – 20.000 osoba. Možda i više. Državne novine su na svojim prvim stranicama, formata A-3, najsitnijim slovima objavile spisak streljanih. Ona deca komunizma na to uzvraćaju da su se likvidirani ogrešili o stvar (narodne) revolucije, da su bili saradnici okupatora. To je relativna definicija. Naime, događalo se i to da neki oslobodilac, koji je u šumu pobegao jer nije hteo više da cepa drva ili da čuva ovce, šeta Dedinjem, pa spazi vilu koja mu se neobično dopadne i svoje pratioce pita ko u njoj živi, ko je njen vlasnik, a oni odgovore kako imanje pripada nekom Anastasiju Milovanoviću, trgovcu koji se časno držao pod okupacijom. Ma, nema veze, stavi ga na spisak degenerisanih ostataka monarhističke diktature! Čoveka skenjaju, a novi vlasnik istorije se useli u njegovu kuću, legne u krevet sa sve čizmama. No, čak i ukoliko je bilo ovakvih slučajeva pobedničke samovolje, a sigurno ih je bilo, među istaknutim žrtvama komunističke retorzije, među onima koji su zaslužili da im se ime uvrsti u spisak streljanih, nalazio se i cvet predratne inteligencije, mnogi pisci, istoričari umetnosti i muzički kritičari, koji možda jesu sarađivali sa kvislinškim režimom, a možda i nisu, no ako jesu činili su to iz najboljih patriotskih motiva, o kojima inače šumski ljudi nisu vodili mnogo računa. A i da ne govorimo o tome šta je kasnije bilo na Golom otoku. Osnovna dilema je da li su bolji ostrašćeni revolucionari ili huligani, šta izabrati između streljanja nacionalnih Voltera i kenjanja u skupštinskoj sali za sednice. Nekako sam skloniji ovoj drugoj soluciji. To još ne znači da se za huligane opredeljujem kao za univerzalni alibi kome ne treba dodatna elaboracije. Uostalom, i huligani su proizvod bivšeg režima.