Istinito i elegično

Ovogodišnji berlinski festival najviše će ostati zapamćen po prikazivanju (van konkurencije) istorijskog epa veterana Andžeja Vajde o stradanju poljskih oficira u Katinu. Publika u “Berlinale palastu” je gotovo u jednom dahu odgledala taj film. Misterija poginulih poljskih oficira u Katinskoj šumi je dugo godina tema brojnih istorijskih istraživanja, ali još nije u potpunosti razjašnjena. Gospodina Vajdu pitali smo, na početku razgovora za NIN, da li misli da je filmskim jezikom bilo moguće dati odgovor na ovo bolno pitanje u poljsko-ruskim odnosima? - U Poljskoj je dugo godina bilo zabranjeno govoriti o ovom masakru. Kao službena verzija ovog događaja bila je prihvaćena sovjetska interpretacija da su naše oficire ubili nemački vojnici u jesen 1941, ali smo mi, naravno, imali i druge informacije, odnosno znali smo da su oni bili ubijeni od strane sovjetske vojske još u proleće 1940. Smatram da je bilo potrebno budućim pokolenjima ostaviti trag o tome šta se stvarno dogodilo. Kao reditelj sam dosta razmišljao kako ovu temu prikazati na filmu, tako da postigne najsnažniji efekat. U suštini mi nije bila namera da pravim politički film, odnosno nisam imao tendenciju manipulisanja sa trenutnom situacijom u Poljskoj, te smatram da je moj film elegija o jednom vremenu, možda poslednji film takozvane poljske filmske škole, koja će nadam se ostati zapamćena po nekim dobrim filmovima. Pedesetih godina smo, naime, Andžej Munk, Tadeuš Konvicki, Vojčeh Has, Kavalerovič i ja počeli praviti filmove koji su pored ostalog doneli jedan nov pristup proteklim ratnim dešavanjima. Posle smrti Kavaleroviča prošle godine, koji je donekle bio idejni tvorac naše grupe, ostao sam poslednji predstavnik ove “škole”. Šta je najviše uticalo na nastanak “Poljske škole filma”? - Hteli smo na neki način govoriti o sebi i našem tadašnjem životu. Najviše je na nas uticao italijanski neorealizam, pre svih filmovi Roselinija. Na mene lično je snažno delovao i “Građanin Kejn” Orsona Velsa. Mislim da se to dobro vidi u mom filmu “Pepeo i dijamanti”. Vaš prvi međunarodni uspeh bio je nastup na Kanskom festivalu 1957. i “Specijalna nagrada žirija” za film “Kanal”. Na istom festivalu ste 1981. dobili “Zlatnu palmu” za film “Čovek od gvožđa”. Premijera “Katina” je takođe bila najavljena za prošlogodišnji kanski festival? - Čini mi se da je za film o ovako ozbiljnoj temi nekako prikladniji profil “Berlinala”. Pored toga, imam puno simpatija za ovaj grad, tu sam radio i na pozorištu i na filmu. Berlin je takođe vrlo sličan Varšavi, i po arhitekturi, čak i po stilu života. Imam u ovom gradu i puno prijatelja i ljudi koji misle slično meni o mnogim pitanjima. Kada ste počeli razmišljati o temi katinske tragedije? - Katin je deo moje biografije jer je moj otac bio kapetan poljske vojske. I verovatno jedan od 22.000 ubijenih u Katinskoj šumi. Naravno da je to imalo duboke posledice i na moju majku, koja nije mogla verovati u njegovu smrt i dugo godina posle rata očekivala njegov povratak. O produkciji filma na ovu temu sam počeo razmišljati još 1995, ali mi je trebalo dosta vremena da sakupim sve potrebne dokumente. Veoma mnogo mi je pomogao roman “Postmortem” Andžeja Malarčika, koji u osnovi čini dramaturšku osnovu mog filma. Priča je dopunjena ostalim sačuvanim dokumentima, kao što je, na primer, dnevnik ubijenog majora Šolskog, pronađen u njegovoj torbi prilikom prve ekshumacije, koju su 1943. napravili Nemci kada su u svom prodoru na istok došli do oblasti Smolenska. Da li ste sprovodili neka dopunska istraživanja korišćenjem sačuvane arhivske građe? Možda je bilo moguće u ruskim arhivima otkriti dokumentaciju koja bi donela celovitiju sliku o uzrocima ovog masakra? - Nisam imao razloga da pravim dodatna istraživanja van Poljske, jer su mi materijali kod kuće bili sasvim dovoljni. Koristio sam, takođe, dokumentaciju iz Huverove biblioteke u Americi, u kojoj ima dosta pisanih izvora, koje su američki vojnici odneli 1945. Isto tako je puno vredne građe pohranjeno u Institutu “Ciklovski” u Londonu. Što se tiče ruskih tajnih dokumenata, bivši ruski predsednik Jeljcin je još 1992. poklonio tadašnjem predsedniku Valensi službene zapisnike sa sednica Politbiroa Komunističke partije koji dokazuju da su streljanje poljskih rodoljuba izvršile trupe NKVD-a uz pismeno odobrenje samog Staljina. Zaista nisam imao potrebe za naknadnim istraživanjima u ruskim arhivima. Ipak se donekle stiče utisak da su u filmu sovjetske okupacione trupe prikazane u upadljivo ružnijem svetlu nego okupatorske nacističke trupe. Istorijske činjenice, međutim, govore da su septembra 1939. napad na Poljsku izvršile obe zemlje zajedno? - Nacistička okupacija se jako dobro oseća u svim delovima filma. Mislim da se može primetiti i razlika u pristupu totalitarnim sovjetskim vlastima od stava prema ruskom narodu. Imamo u filmu i lik sovjetskog majora, koga tumači odličan ruski glumac Sergej Garmaš koji, kao što ste videli, rizikuje svoj položaj da bi spasao Anu i njenu ćerku. Kako je gospodin Garmaš reagovao na ponudu da glumi u vašem filmu? - Sergej Garmaš je odličan glumac i vrlo poznat u Rusiji. Čim sam mu saopštio šta radim i šta očekujem od njega, odmah je pristao i zaista odigrao tu ulogu sa puno emocija. Da li je ipak predstavljanje nacističkih zločina donekle umanjeno zbog trenutne političke situacije? - Tačno je da smo Nemci i mi danas susedi u Evropskoj uniji i da imamo zajedničku budućnost. Smatram da je jako važno ostati u dobrim odnosima sa nemačkim vlastima. Međutim, mislim da je u filmu prikazana nemačka okupacija i stav nacističkih oficira prema poljskom narodu za vreme njihovog boravka u Krakovu. Postojale su, recimo, i neke suprotne primedbe, odnosno da sam izjednačio naciste sa nemačkom nacijom, što takođe nije tačno. S druge strane, mislim da su se i sovjetski i nacistički ideolozi trudili da potpuno eliminišu uticaj poljske inteligencije. Imamo u filmu, recimo, scenu na Krakovskom univerzitetu na početku, gde se vidi da su svi profesori poslati na prisilni rad u Nemačku, kao što je nesporna i činjenica da je među 22.000 ubijenih u Katinskoj šumi bilo jako puno neprofesionalnih oficira, odnosno lekara, inženjera, profesora, umetnika. U Katinu je nestao cvet poljske inteligencije, verovatno i zbog toga što je Staljin smatrao da će tako lakše upravljati poljskom nacijom posle rata. Mislim da je sve to bilo potrebno saopštiti javnosti, jer je istina, kako je to govorio i papa Jovan Pavle II, najbolji način da se pobede manipulacije totalitarnih režima. Šta, po vašem mišljenju, istina o katinskoj tragediji znači za današnje Poljake? - Danas je vreme diktature prošlost i Poljska je jedna normalna zemlja. Mislim da je istina o Katinu bitna da bismo se bolje odnosili prema događajima u budućnosti. Mladi Poljaci počinju da se u mnogo većem broju uključuju u politički život. Na nedavnim izborima je učestvovao veliki broj mladih i to mi daje nadu za budućnost. Kako je film doživljen u Poljskoj i kako očekujete njegov nastup u bioskopima van Poljske? - Film je veoma dobro primljen u Poljskoj i imao je skoro tri miliona posetilaca. Čini mi se da su uglavnom bili zadovoljni filmom i da je tako nešto dugo očekivano. Gde god sam bio u prilici da kontaktiram sa publikom, video sam da je narodu bilo potrebno da sazna istinu o ovoj tragediji kako bi možda lakše zaboravio ovaj period naše prošlosti. Mislim da treba istaći i doprinos cele ekipe, kao i tumača glavnih uloga, koji su veoma mnogo doprineli tome da film postigne potreban kvalitet. Karijeru ste počeli filmovima sa temom iz Drugog svetskog rata. Da li ćete nastaviti svoja bavljenja ovim periodom poljske istorije? - Mislim da sam sa temom rata završio. Ja sam čovek u godinama i mislim da mnoge teme treba ostaviti mlađima. Ono što me trenutno zanima je svakodnevica u Poljskoj, iz koje je u kratkom vremenu dva miliona Poljaka napustilo zemlju. Vrlo me trenutno zanima i tekst Jaroslava Ivaškijeviča “Tatarak” sa temom iz pedesetih godina. Za nedelju dana biće podeljeni ovogodišnji “Oskari”. Vaš film je u konkurenciji za najbolji strani film. Da li očekujete ovu nagradu? - To bi me veoma obradovalo. Možda bi to pomoglo da napravim još neke filmove. Nagrade, kao što je “Oskar”, uvek daju dodatnu motivaciju autorima i pomažu da se lakše realizuju projekti.