Bes Izetbegovićevog generala

Na dan državnosti Srbije, 15. februara, nije bilo baš previše prijatno biti Srbin u italijanskom gradu Lećeu, regija Pulja na jugu Italije. Za to su se potrudili domaćini, ali i neki gosti. Ali, o tome kasnije. Naime, tu je održana tribina pod nazivom „Telling Balkans 2”, kao druga etapa razvoja višegodišnjeg internacionalnog projekta kulturnog umrežavanja F.A.K.T.O.R.Y. (For Adriatic Cultural Transnational Organizational Residental Yards). Organizator i domaćin tribine bilo je pozorište Koreja u ovom gradu, predvođeno gospodinom Frankom Ungarom, koordinatorom ovog projekta. Kao predstavnici Srbije na tribini su učestvovali umetnički direktor Bitefa Jovan Ćirilov, direktorka Belef centra Milena Stojićević i dramski pisac iz Beograda Vesna Janković. Osnovna tema razgovora na ovom skupu bio je razvoj teatarskog života u zemljama Balkana u godinama nakon raspada SFRJ. Učesnici iz Italije, Francuske, Zagreba, Rijeke, Beograda, Podgorice i Skoplja. A, ideja tribine vođena je mišlju – šta se događa u balkanskim zemljama nakon rata – u svakodnevnom životu, a šta u pozorištu. Svaki od učesnika tribine imao je 15 minuta da govori o svojoj temi. Milena Stojićević govorila je o značaju Belefa, kao međunarodnog letnjeg festivala, Jovan Ćirilov o doprinosu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u promovisanju srpske drame, dok je književnik i dramski pisac Vesna Janković svoje izlaganje posvetila dramskom piscu i pesniku LJubomiru Simoviću. Dogodilo se, međutim, da je domaćin ove tribine oduzimao reč predstavnicima Srbije, bez obzira na neiskorišćenih 15 minuta, ali najviše od svega bila je uvredljiva provokacija gosta iz Bosne i Hercegovine, generala u vojsci Alije Izetbegovića Jovana Divjaka. O ovom skupu i samom incidentu za NIN svedoči Milena Stojićević: „Pored, rekla bih neuspelog, skupa u Lećeu, doživela sam nešto što je zaista vredelo. To je izvođenje predstave San letnje noći, kao umetničkog projekta F.A.B.R.I.K.A. u kome su sa srpske strane učestvovali Centar za kulturu Smederevo, FIAT iz Podgorice, Belef centar iz Beograda i pozorište Koreja iz Lećea. Predstavu su igrali naši i italijanski glumci na srpskom i italijanskom jeziku. Volela bih da je naša publika vidi na Belefu. Pojedina izlaganja na ovom skupu, poput onog koje je imala dramski pisac Vesna Janković, unela su tonove nade da za nas kao zajednicu balkanskih naroda nije izgubljena nada u bolje danas i još bolje sutra. Nada je u verovanju u pročišćenu poruku pesnika u referatu Vesne Janković, pesnika LJubomira Simovića koji kroz svoja dramska dela daje odgovore i nadu da je moguće sastaviti dušu u fragmentarnom, iscepkanom ambijentu savremene zapadne civilizacije. Žao mi je što još uvek poneko, u ovom slučaju general Jovan Divjak, koristi ovakav skup da Srbima (i Srbiji) još jednom, kao i nebrojeno puta pre toga, a verovatno i posle, dobaci da smo krivi zbog Kosova, da smo izazvali krizu devedesetih godina, a da smo sada, ohrabreni podrškom Rusije, na putu da ponovo napravimo problem na Balkanu, ali i u zajednici evropskih naroda. Kome je trebalo takvo neukusno i neprimereno ponašanje? Domaćinima, nadam se, nije.” Vesna Janković Vidik na dve obale LJubomira Simovića Današnji trenutak srpskog pozorišta vezujem za pisca koji piše drame u stihovima i čija je popularnost dostigla veličinu njegovog dela. Preveden je na više od dvadeset jezika i igran na mnogim pozornicama sveta. Ovaj pesnik nije rođen u srednjem veku i nije engleskog porekla kao Šekspir, niti je kao „divina” Dante Italijan. Rođen je u Srbiji, tačkici na mapi sveta i živi u Beogradu, gradu koji je u poslednja dva veka rušen svakih četrdeset godina i čiji je stanovnik, u prošlom veku, doživeo bar jedno bombardovanje. Ime ovog dramskog pisca je LJubomir Simović. Pesnik, prevashodno. ... Razlozi Simovićeve popularnosti leže u njegovom umeću da u jeziku ne vidi samo sredstvo, nego metafizički entitet koji u njegovoj poeziji dobija samostalnost. U toj samostalnosti se čovek kao čovek samoosvešćuje. U svim Simovićevim dramama osobeno dramaturško sredstvo je jezik koji nije samo instrument sporazumevanja ili način da se stvori dramska napetost. Jezik je glavni junak njegovih drama. Na prvi pogled jedan od elemenata dramske strukture. Metafizika Simovićevog jezika briše granice vremena i prostora i isijava snagom žive energije – onom vizuelno nevidljivom. Končić koji ljudsko biće povezuje sa božanskim. ... U Simovićevim dramama ovostrano nikada nije ograđeno zidom od onostranog niti se može uočiti raselina između realnog i onog takozvanog fantastičnog. Magični realizam uživo... Prema Simovićevoj filozofiji ovostranog, običnog, sve što vidimo na ravni bukvalnog može da se uzdigne visoko iznad te ravni i da izražava nešto mnogo više od očiglednog i bukvalnog. Simović nas posredstvom svojih junaka i jezika koji je junak u svakoj njegovoj drami, uverava da svaka stvar i svaka reč mogu da sadrže i neki horizont koji ih prevazilazi. ... Mitske situacije se kod Simovića nerazdvojno povezuju sa svakodnevnim životom. Evo kako pesnik to objašnjava: “Mitska ili religiozna vrednost prisutna je u poklopcu, u loncu, u vratima ambara, u bravi, u muzičkom instrumentu, u obliku noža, u kutlači, u šari na vratima, u svemu što čovek dodirne. Mit je svakodnevno tu, što znači da je neka viša suština svakodnevno bila tu, da je čovek svakodnevno živeo u prisnosti sa apsolutnim i primordijalnim, da nije bio sam i izolovan u svom usamljenom istorijskom vremenu.” I zato mu moramo poverovati kada kaže:“univerzalno polaže jaja u sva gnezda.” ...LJubomir Simović – Čudo u Šarganu? Ne! LJubomir Simović – Šargan, čitaj, Srbija u čudu? Da. I to neopozivo.