Ruski faktor i svetska realnost

Rečima Vladimira Putina: “Evropljani, zar vas nije sramota”, izgovorenim na nedavnoj konferenciji za novinare u Kremlju, može se započeti nekrolog evropskoj demokratiji. Svet je od 17. februara postao drugačiji. Međunarodno pravo je sahranjeno, inaugurisana je sila kao jedini princip postojanja... To su samo neke od reakcija u Rusiji na samoproglašenje nezavisnosti Kosova. Da je Rusija 1999. godine bila jača, da je imala snage da Americi kaže “ne”, nikad ne bi došlo ni do bombardovanja Jugoslavije, niti do otcepljenja Kosova – slažu se danas svi ruski analitičari. Ali istorija se ne bavi pitanjima “šta bi bilo da je bilo”, pa ćemo se mi za ovu priliku pozabaviti time kako su se Rusija i Srbija, odvojeno i zajedno, borile za očuvanje suvereniteta Srbije i opstanak južne pokrajine u njenom sastavu. Poznato je da je još Boris Jeljcin pokušao da spase Jugoslaviju – na svoj način. Pozvao je Klintona telefonom i zapretio da će mu poslati dva odreda svojih specijalaca da ga uhapse, što je kod Klintona tada moglo da izazove samo podsmeh. Štaviše, istoričari Instituta za slovenske nauke u okviru RAN, smatraju da tada Rusija “bolje da ništa nije radila nego što je pomagala Srbima. Zapad je često ruskim rukama terao Srbe da idu na ustupke shvatajući da je odnos Srba prema Rusiji, kao i Rusa prema Srbiji, poseban”. Ali ta su vremena prošla, na Jeljcinovo mesto došao je Putin, mnogo pragmatičniji i daleko manje emocionalan političar. Nije više bilo ničim nepotkrepljenih lupanja rukom o sto i tvrdnji da “nećemo dozvoliti da vređaju našu braću Srbe”. Prva Putinova izjava vezana za Kosovo i Metohiju bila je daleko umerenija: “Da su nas pitali, nikad ne bi doneli takvu odluku. U svakom slučaju, mi nikad ne bismo pristali na takvo mešanje u unutrašnje stvari druge zemlje. Ono ne može biti opravdano nikakvim razlozima, uključujući i takozvanu humanitarnu intervenciju. Mislim da je operacija bila ogromna greška u oblasti međunarodnih odnosa, i da predstavlja kršenje osnovnih principa međunarodnog prava.” Bila su to i dalje teška vremena za Rusiju, njena reč u međunarodnoj politici nije se poštovala, a potreba da se stvori unutrašnja stabilnost bila je daleko važnija od želje da se rešavaju problemi daleke balkanske zemlje, ma kako ona suštinski bila važna za Rusiju. Za osam godina Putinova Rusija se stabilizovala, ojačala, i vratila na međunarodnu scenu. Danas više nijedno krizno žarište u svetu ne može da se rešava bez Rusije. Paralelno s političkim oporavkom države, iskristalisao se stav da se ne sme dozvoliti da se Srbiji sa strane nametne rešenje problema Kosova. Rusija je stavila do znanja svetu da je spremna da koristi sve pravne mehanizme kojima raspolaže, uključujući i pravo veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. I odnosi dveju zemalja su se menjali. Posle petog oktobra, nastupila je relativno hladna faza, kad su naši vodeći političari objavljivali da su evropske integracije cilj nove Jugoslavije. Evropa je tada bila puna obećanja i za Rusiju prosto nije bilo mesta. Neposredno posle pobede na izborima 5. oktobra, tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica posetio je Moskvu, a Putin mu je uzvratio 17. juna 2001. godine. Tada je posetio i ruske mirovne snage na Kosovu i izjavio da je veoma nezadovoljan učinkom međunarodne misije koja “samo gasi požare” a ne čini ništa da reši problem. U međuvremenu se ništa nije izmenilo i Putin je već 5. maja 2003. doneo odluku o povlačenju ruskih mirotvoraca s Kosova, uz obrazloženje da Rusija ne želi da dozvoli da se “pod njenom zastavom nastavlja odvajanje iskonske srpske zemlje, albanizacija Kosova, pritisak i izgon srpskog naroda, procvat zločina i terorizma”. Ipak, Rusija je nastavila da utiče na procese u regionu. “Bez našeg aktivnog učešća u međunarodnim stabilizacionim naporima u okviru Saveta bezbednosti OUN, OEBS, Kontakt-grupe i u drugim institucijama, mnoga životno važna pitanja bila bi odavno rešena, i to ne u korist Srbije i Crne Gore. Druga je stvar što su se same postjugoslovenske države strateški orijentisale na stupanje u Evropsku uniju i NATO. U skladu s tim, uticaj tih faktora na njihovu spoljnu i unutrašnju politiku se pojačava”, govorio je Sergej Lavrov. Odnosi dveju zemalja krenuće uzlaznom linijom tek posle susreta Putina i Koštunice u Sočiju 2004. godine. Tada je ruski predsednik otvoreno rekao: “Mi smo spremni da značajno povećamo nivo svog učešća na Kosovu, ali samo ako se prethodno uverimo da je Rusija tamo potrebna i da rešenja u kojima učestvujemo mogu realno da pomognu”, a kontakti su intenzivirani, naročito posle njihovog susreta na ekonomskom forumu u Peterburgu. Ali to nije mnogo pomoglo rešavanju problema Kosova i Metohije jer politička elita Srbije nije mogla da se usaglasi oko toga koja su to rešenja. Brojni političari su posećivali Moskvu i predstavljali joj sopstveno viđenje situacije. Ruski zvaničnici su na novinarska pitanja kako će pomoći u rešavanju problema Kosova, odgovarali – maksimalno, ali prvo nam kažite šta želite. NJihova poruka Beogradu, i zvanično i nezvanično, uvek je bila: odlučite šta hoćete... A kad je, konačno postignut konsenzus u Srbiji, Rusija je u svim međunarodnim institucijama insistirala na tome da Kosmet ostane u sastavu Srbije i Crne Gore (kasnije Srbije), i dokazivala da bi stvaranje nove države na Balkanu imalo opasne posledice. Tada je među poznavaocima situacije na Balkanu u Rusiji vladalo uverenje da Evropa, svojom politikom “štapa i šargarepe”, može da ubedi Srbiju da prepusti Kosovo Albancima u zamenu za ulazak u Evropsku uniju. Na srpskoj strani su skeptici govorili da će se ruska podrška vremenom istopiti ili da će Kosovo poslužiti kao moneta za potkusurivanje u odnosima Rusije sa Evropom ili Amerikom. Najpre su tvrdili da će Kosovom biti plaćeno priznavanje Abhazije i Južne Osetije, a kad je Amerika pokazala želju da svoju protivraketnu odbranu postavi u Poljskoj i Češkoj, onda su bili sigurni da će to biti cena – RF okreće leđa Kosovu, a Amerika odustaje od PRO. Rusija, koja je svakog dana postajala ekonomski sve jača, a politički samouverenija, na sve to je odgovarala da više ni na koji način ne zavisi od Zapada i da ne postoji nikakav mehanizam kojim bi EU ili SAD mogle da deluju na nju. “Ako predložena rešenja o Kosovu za nas ne budu prihvatljiva, mi ne isključujemo mogućnost upotrebe veta. Ono ne postoji da bi bilo u sanduku i skupljalo prašinu. To je realni instrument politike, to je krajnja mera, ali mi je ne isključujemo ako rešenje bude protivurečilo našim predstavama o principima građenja međunarodnih odnosa i našim interesima”, rekao je ruski predsednik. Predsednicu nemačke vlade Angelu Merkel pitao je: “Da li je normalno bombardovati državu usred Evrope na kraju 20. veka?” Ruski predsednik je mnogo puta insistirao na poštovanju zakona kako se svet ne bi suočio s problemom mnogih nerešenih teritorijalnih pitanja: “Isto rešenje koje primenimo na Kosovu, moraćemo kasnije da primenjujemo u analognim slučajevima na postsovjetskom prostoru. To se odnosi i na neke evropske zemlje.” Vladimir Putin je bio prvi svetski državnik koji je rekao da se na Kosmetu obavlja etničko čišćenje, da se Srbi proteruju sa svojih ognjišta na očigled celog sveta. “Nametnuto rešenje nikad nije dugoročno i zato je nedopustivo”, ko zna koliko puta je ponovio Putin. Ali u svemu tome bila je i doza opreznosti – u svim razgovorima sa srpskim političarima isticano je da će biti sa Srbijom dotle to Srbija želi. Rečenica da “Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba”, nekoliko puta ponovljena u Rusiji i bezbroj puta analizirana u Srbiji, bila je zapravo odgovor Rusije na često nedefinisan srpski stav. Za razliku od Srbije koja se emotivno opredeljivala za ili protiv Rusije, Rusija je stalno ponavljala da su Beograd i Priština oni koji moraju doneti odluku i garantovala da neće dopustiti da u međunarodnim institucijama bude prihvaćeno ništa što Srbiji ne odgovara. Zato su predstavnici RF učinili sve da spreče bilo kakvo nametanje rešenja. Samo je zahvaljujući ruskim naporima u Savetu bezbednosti doneta odluka da se ne glasa za Ahtisarijev plan, već da se na Kosovo i Metohiju pošalje nezavisna, objektivna komisija SB koja će se na licu mesta uveriti kako žive Srbi na Kosovu. Samo su zahvaljujući Rusiji organizovani pregovori koji su od samog početka bili osuđeni na neuspeh jer su Albanci znali da im njihovo propadanje omogućava da dobiju ono što žele. Ruski stav je od samog početka bio krajnje trezven – naš odnos prema problemu Kosova vam je poznat, rekao je Putin Koštunici i Tadiću prilikom njihove posete Kremlju, ali vam je poznata i realnost. A realnost je bila da nikakvo međunarodno pravo, nikakvi zakoni, nikakva pravila, ne važe. Realnost je bila i to da su Rusi od samog početka govorili srpskim kolegama da Rusija nije faktor koji može doneti definitivnu odluku, ali može obezbediti vreme za razgovore u kojima se, možda, može naći rešenje. Danas, kad je već priča završena, čitav proces može se posmatrati na različite načine. Možda je Srbija mogla ranije da definiše svoj stav, možda je neko mogao drugačije da donosi odluke, možda... ima hiljadu možda, koje će ocenjivati istorija, ali jedno je sigurno. Da nije bilo bezbrojnih upozorenja Rusije Evropi da će, ako se Kosmetu omogući otcepljenje, za njim uslediti i “parada suvereniteta” na brojnim problematičnim teritorijama u svetu – Evropa bi se mnogo lakše i brže, pod američkim uticajem, dogovorila oko priznavanja Kosova. I što je još važnije, neposredno nakon proglašenja takozvane deklaracije o nezavisnosti, rusko Ministarstvo inostranih poslova zatražilo je od Ujedinjenih nacija da se ona poništi. I, mada na prvi pogled izgleda da rezultata nema, jer se nisu mogli usaglasiti stavovi, nešto je ipak postignuto. Prvobitna namera da evropske snage zamene misiju UN, promenjena je a Kosovo je ostalo pod ingerencijom OUN. I to je maksimum koji se mogao očekivati. A to znači da proces nije okončan. Rusija će i dalje zahtevati da se sva važna pitanja rešavaju u Savetu bezbednosti. Da, danas su već neke zemlje priznale nezavisno Kosovo, da, neke će ga priznati sutra, prekosutra, ali nikad (ili, preciznije, kako to Rusi kažu, dok Srbija ne bude htela) Kosovo neće postati članica UN. Danas to izgleda kao slaba uteha, ali ne treba zaboraviti da se situacija u svetu brzo, mnogo brže nego što je to iko mogao da očekuje, menja. U istoriji nije nepoznato da “tko bi gori, doli ostaje”, pa nije nemoguće da se jednog dana, kad se odnos snaga promeni, pitanje samostalnosti Kosova ponovo postavi pred Savet bezbednosti. Tačno je da Amerika pokušava ovakvim postupcima da obesmisli Ujedinjene nacije, međunarodno pravo, sve međunarodne institucije, i da inauguriše politiku sile i pravo jačeg kao vladajuće u svetu. Ali svet, da bi opstao, mora ili da tim institucijama vrati dostojanstvo ili da smisli neke druge. Inače će se vrlo brzo naći u situaciji koja će se moći rešavati samo oružjem.